— Сер Ричарде Шелтоне, добро ми дошли, рече он. Обавезн сам вам за једну ствар коју не ценим много — за свој живот. И за једну другу за коју вам се никад нећу моћи одужити — за ову победу. Кетзби, кад бих имао десет заповедника као што је сер Ричард, могао бих поћи право на Лондон. А сада, господине, тражите своју награду.
— Хоћу, господару, и то гласно и јасно, рече Дик. Умакао ми је један човек на кога сам нарочито киван и одвео са собом особу коју волим. Дајте ми педесет коњаника и одговарајући број пешака да идем у потеру за њим; овим ће свака обавеза коју Ваша Милост осећа према мени бити одужена.
— Како се зове тај човек? упита војвода.
— Сер Денијел Брекли, одговори Ричард.
— Брзо за њим, за тим дволичњаком! повика Глостер. Али ово није награда, сер Ричарде. Ово је нова дужност и, ако ми донесете његову главу, нова обавеза за мене. Кетзби, дајте му војнике које тражи. А ви, господине, размислите, у међувремену, о задовољству, почастима и награди које треба да вам пружим.
У том тренутку јоркисти, јуришем са три стране, заузеше једну крчму и заробише браниоце. Грбавац Дик се обрадова овом успеху и притера ближе коња да види заробљенике.
Било их је четворица: два човека лорда Шоребаја, један лорда Ризингема и последњи, најважнији за Дика, висок, неспретан, просед стари морнар, напола пијан, са псом који је скичао и скакао око његових ногу.
Млади војовда их је неко време строго посматрао.
— Добро, рече он. Обесите их.
Затим се окрете на другу страну да посматра како се одвија борба.
— Војводо, рече Дик, ако пристајете, нашао сам чиме ћете ме наградити. Поклоните ми живот и слободу овог старог морнара.
Глостер се окрете и погледа говорника право у лице.
— Сер Ричарде, поче он, рат који ја водим није шала, него озбиљна ствар. Ја убијам своје непријатеље без милости и опроштаја. Јер, немојте заборавити, у овој краљевини Енглеској, која је толико раскомадана, немам ни једног човека који нема брата или пријатеља на другој страни. И ако бих почео да опраштам људима, морао бих убрзо да увучем мач у корице.
— Можда је тако, господару; али ја се ипак усуђујем, и по цену да паднем у вашу немилост, да вас подсетим на обећање које сте ми дали, одговори Дик.
Ричард од Глостера поцрвене.
— Добро запамтите: ја не волим сажаљење, нити оне који су мека срца, рече он оштро. Ви сте данас поставили темеље своје велике будућности. Ако тражите да испуним своје обећање, учинићу вам по вољи. Али, вере ми, са овим престаје и моја милост.
— Онда ћу је морати изгубити, рече Дик.
— Дајте му тог његовог морнара, нареди војвода, па обрну коња и окрете леђа младом Шелтону.
Дик је био прилично равнодушан. Он је већ добро био упознао младог војводу да би полагао много на његово пријатељство. Војводина наклоност изгледала му је сувише нагла и непостојана да би се много уздао у њу. Плашио се само једнога — да му тај осветољубиви вођа не одрекне понуђеке коњанике. Али се ту преварио како у погледу Глостеровог поштења (онаквог какво је било), тако и у погледу — у овом нарочито — његове непоколебљивости. Кад је већ једном оценио да је Дик подесан човек да пође у потеру за сер Денијелом, није било у његовом карактеру да ту одлуку мења. Ово је ускоро и доказао довикнувши Кетзбију да пожури, пошто витез чека.
Дик се, у међувремену, окрете старом морнару, који је изгледао исто тако равнодушан према свом ослобођењу као што је био и према својој осуди.
— Арблестере, рече Дик, ја сам вам учинио зло; али мислим да сам сада пречистио рачуне с вама.
Стари морнар га само тупо погледа и не рече ништа.
— Слушајте, стари, настави Дик, живот је ипак живот, и више вреди него бродови и вино. Реците да ми опраштате; јер, ако вама ваш живот не значи ништа, ја сам жртвовао за њега своју велику будућност. Да, скупо сам га платио. Немојте да сте тако тврдоглави.
— Да сам имао свој брод, рече Арблестер, ја бих сад био на пучини, далеко од сваке опасности — и ја и мој друг Том. Али ви сте узели мој брод, човече, и сад сам просјак. А мог морнара Тома убио је неки нитков у тамноцрвеној униформи. „До ђавола!“ рекао је Том и више није проговорио. „До ђавола“ била је његова последња реч при издисају. Мој Том више никад неће пловити.
Дика обузе сажаљење и грижа савести. Он покуша да узме капетанову руку, али је Арблестер трже.
— Не, оставите ме на миру, рече он. Ви сте ме упропастили, и шта сад хоћете?