Ричарду застадоше речи у грлу. Он виде, кроз сузе, јадног старца, отупелог од пића и бола, како погнуте главе оде, посрћући, по снегу, и пса који је, скичући ишао за њим и на кога он није обраћао пажњу. И Дик тада, први пут, схвати колико је озбиљна игра коју играмо у животу и колико је кајање немоћно да промени или избрише оно што је већ учињено.
Али није имао времена за узалудно кајање. Кетзби је већ био скупио коњанике. Он дојаха до Дика, сјаха и понуди му свог коња.
— Јутрос сам вам прилично завидео на милости која вам је указивана, рече он. Али она није дуго трајала. А сада, сер Ричарде, дајем вам од свег срца свог коња, да јашете на њему.
— Реците ми само ово: због чега је дошло до те милости? рече Дик.
— Због вашег имена, одговори Кетзби. То је највећа празноверица мога господара. Да је моје име Ричард, ја бих сутра био гроф.
— Хвала вам, господине, одговори Дик. А пошто нема изгледа да ћу и ја ићи путем славе и богатства, то вам већ сада могу рећи збогом. Нећу да се претварам да ми није било мило кад сам мислио да сам на томе путу. Али нећу ни да се претварам да сам сувише ожалошћен што је сада с тиме свршено. Власт и богатство су заиста добре ствари; но, међу нама буди речено, ваш војвода је страшан човек.
Кетзби се насмеја.
— Да, ко иде с Грбавцем Диком, иде по танком леду, рече он. Него, нека нас све бог сачува од зла! Срећан вам пут!
Дик се стави на чело својих људи и, пошто им командова, одјаха с њима.
Упути се кроз варош путем којим је, по његовом мишљењу, отишао сер Денијел. Уз пут је мотрио тражећи било какав знак који би му потврдио да се не вара.
Улице су биле прекривене мртвим и рањеним људима. Судбина рањеника била је још тежа због велике хладноће. Победници су у групама ишли из куће у кућу, пљачкали, убијали и понекад сви заједно певали.
И док је млади Шелтон јахао кроз улице, до његових ушију допирали су са свих страна крици проузроковани насиљем. Ударци секире у нека забарикадирана врата мешали су се са очајним врисцима жена.
Диково срце обузе сажаљење. Сада је видео свирепе последице својих поступака; и помислио на тешки јад и невољу који су владали сада у целом Шоребају испуни га очајањем.
Најзад стиже на ивицу града и ту угледа, право испред себе, ону исту широку, угажену стазу у снегу коју је био приметио са врха цркве. Одатле пође брже. Али је ипак, док је јахао, пажљиво посматрао убијене људе и коње који су лежали поред пута. Многи су имали на себи униформу сер Денијела, и он познаде лица неких од њих.
На половини пута између града и шуме било је очито да су стрелци напали оне које он сад гони; јер је ту било много лешева прободених стрелама. И ту Дик спази, између осталих, и тело једног младића чије му се лице учини познато.
Он заустави своје људе, сјаха и подиже младићеву главу. Док је то радио, кукуљица спаде с младићеве главе, бујна кестењаста коса расу се низ леђа и очи се отворише.
— Ах! Гониоче лавова! рече слаб глас. Она је отишла даље. Идите, идите брзо!
И млада девојка се опет онесвести.
Један Диков човек носио је са собом боцу неког јаког пића, помоћу кога Дик успе да је поврати. Затим стави Џоанину пријатељицу у седло, иза себе, и журно појаха према шуми.
— Зашто сте ме повели са собом? упита девојка. Тиме само успоравате ход свога коња.
— Госпођице, Ризингем, Шоребај је пун крви, пијаних људи и нереда, одговори Дик. Са мном сте сигурнији.
— Нећу да будем обавезна ником из ваше странке, узвикну она. Пустите ме да сјашем.
— Госпођице, ви не знате шта говорите, одговори Дик. Ви сте повређени ...
— Нисам, рече она. Само сам имала јак потрес приликом пада коња кад је убијен.
— Свеједно, одговори Ричард. Ви сте овде на отвореном снежном пољу, окружени непријатељима. Хтели или не хтели, ја ћу вас одвести са собом. Радујем се што ми се дала прилика да донекле одужим наш дуг према вама.
Она је ћутала неколико тренутака. Затим, изненада, упита:
— Шта је с мојим ујаком?
— Лордом Ризингемом? упита Дик. Волео бих да имам добре вести за вас, госпођице. Али немам. Видео сам га у борби, и то само једном. Надајмо се најбољем.
5.
Било је готово сигурно да је сер Денијел отишао према замку. Но с обзиром на то да је дан био већ прилично одмакао, да је снег био дубок, да ће он морати да избегава друмове и да иде кроз шуму — било је исто тако сигурно да неће моћи стићи тамо пре јутра.
Дик је имао две могућности: или да продужи да иде витезовим трагом и да, ако буде могао, нападне сер Денијела те исте ноћи на коначишту, или да удари најкраћим путем и да га на неком подесном месту сачека.