Оба плана имала су својих озбиљних незгода, и Дик, који се плашио да изложи Џоану опасностима борбе, није се, кад је стигао до шуме, још био одлучио како да поступи.
На овом месту сер Денијел је скренуо мало у лево, а затим отишао право кроз високу шуму. Његова група морала је да се сабије да би могла проћи између дрвећа, па је ту траг у снегу био дубљи. Тај прави, уски и утабани траг ишао је кроз храстову шуму; над њим су се надносиле гране високог дрвећа, никакав звук се није чуо, ни људски ни животињски — чак ни цвркут црвендаћа. А зимско сунце је обасјавало бели снежни покров, ишаран мрежастим сенкама дрвећа.
— Шта мислите, да ли да идемо право за њима или да ударимо преким путем за Танстол? упита Дик једног од својих људи.
— Сер Ричарде, ја сам за то да их пратимо док се не разиђу, одговори војник.
— Ви сте, без сумње, у праву, одговори Дик. Али ми нисмо имали времена да ишта спремимо за пут пре поласка. Овде нема кућа, да бисмо могли добити штогод за јело и склонити се, па ћемо до сутра ујутро и прозепсти и огладнети. Шта велите ви, момци? Пристајете ли да поднесемо ове тегобе ради успеха похода, или да ударимо преко Холивуда и да вечерамо у манастиру? Пошто је тешко рећи шта је од овога двога боље за наш успех, нећу да утичем на вас; али ако хоћете да вас ја водим, определићете се за оно прво.
Људи, у један глас, одговорише да ће ићи за сер Ричардом куд год он хоће.
Дик ободе свог коња и крете напред.
Снег је по трагу био тврдо угажен, што је гониоцима пружало велико преимућство над гоњенима. Јахали су у пуном касу, две стотине копита ударало је ритмично по чврсто утабаном снегу; тај топот копита, звекет оружја и фрктање коња испуњавали су тиху шуму ратном буком.
Најзад широки траг гоњених одједном изби на главни друм за Холивуд. Ту се, за тренутак, губио. Али мало даље опет се одвајао од главог друма и ишао преко неугаженог снега. Дик се изненади кад виде да је ту траг и ужи и мање утабан. Било је јасно да је сер Денијел искористио друм и распустио један део својих војника.
Дик се упути, потпуно насумце, трагом који је ишао право, а који се, пошто их је после једночасовног јахања одвео дубоко у шуму, одједном распршио, као експлодирана граната, на двадесетину малих трагова, који су водили у свим могућим правцима.
Дик у очајању затеже дизгине. Кратак зимски дан приближавао се крају; румено вечерње сунце бацало је слабу светлост и залазило полако иза оголелих шумарака, сенке на снегу беху дугачке цео километар, мраз је оштро штипао врхове прстију, дах и пара коња дизали су се као облак.
— Ах, надмудрили су нас, рече Дик. Хајдемо, ипак, за Холивуд. Ближи нам је од Танстола, а сунце је на заходу.
Они скренуше на лево, окретоше леђа црвеном сунчевом котуру и упутише се преко поља за холивудски манастир. Али сада су околности за њих биле сасвим друкчије: нису више могли да иду брзо путем који је утабао непријатељ, нити су ишли више у правцу свог крајњег циља. Сад су се споро пробијали кроз дубоки снег, непрестано застајкивали да би одредили правац и стално упадали у снежне наносе. Сунце је ускоро зашло; одсјај на западу се гасио. И убрзо, у студеној звезданој ноћи без месечине, нису видели куда иду.
Тек кад месец изгреја изнад брдских врхова могли би да наставе пут. А дотле би их сваки корак учињен насумце могао само удаљити од њиховог правца. Стога им не преостаде ништа друго него да се ту улогорују и да чекају.
Поставише страже. Очистише један део земљишта од снега и, после много труда, пође им за руком да наложе велику ватру у средини логоришта. Војници су седели око овог шумског огњишта, делили између себе оно мало намирница што су имали и обређивали се боцом. Дик одабра оно што је било најбоље међу тим простим и оскудним намирницама и однесе вечеру нећаци лорда Ризингема, која је седела поред једног дрвета, одвојено од војника.
Седела је на једном коњском ћебету и била увијена у друго и нетремице зурила испред себе у ватром обасјани призор. Кад јој Дик понуди храну, она се трже као из сна и, ћутећи, одби.
— Госпођице, преклињем вас да ме тако свирепо не кажњавате, рече Дик. Не знам чиме сам вас увредио; истина, повео сам вас са собом против ваше воље, али у пријатељској намери. Изложио сам вас, додуше, тегобама путовања по зимској ноћи, али сам принуђен да журим да бих спасао и ону другу особу, која је исто тако ножна и незаштићена као и ви. Уосталом, госпођице, немојте кажњавати сами себе; једите ако вам се и не једе, да бисте имали снаге.
— Нећу ништа да једем из руку које су убиле мога ујака, одговори она.
— Драга госпођице, кунем вам се часним: крстом да га нисам ни додирнуо, рече Дик.
— Закуните ми се да је жив, рече она.