— Нећу да вас обмањујем, одврати Дик. Жао ми је да вас потресам. Но, ја мислим да је он мртав.
— И ви тражите од мене да једем! узвикну она. О! И вас зову „витезом“! Стекли сте витештво убиством мога доброг ујака. А да ја нисам била будала и издајица и спасла вас у кући вашег непријатеља, сада бисте били мртви ви, а не он; он, који је вредео за дванаест таквих као што сте ви, био би жив.
— Ја сам само вршио своју војничку дужност, као што је то чинио и ваш ујак у другом табору, одговори Дик. А да је он жив — камо среће да јесте! — он би ме похвалио, а не би ме осудио.
— Сер Денијел ми је све испричао, рече она. Он вас је видео на барикади. Рекао ми је да су претрпели пораз због вас, и да сте ви тај који је добио битку. Према томе, ви сте убили мога доброг ујака, лорда Ризингема, баш као да сте га својим рукама задавили. И ви бисте хтели да једем с вама, а још нисте опрали руке од крви! Али, сер Денијел се заклео да ће вас убити. Он је тај који ће ме осветити!
Дика обузе туга. Он се сети и старог Арблестера и гласно јекну.
— Зар ме ви сматрате толико кривим? рече он. Ви, који сте ме бранили, ви, Џоанина пријатељица?
— Зашто сте учествовали у бици? упита она. Ви не припадате ни једној ни другој страни. Ви сте још недорасло момче, вашим младим телом још не влада зрео разум! Зашто сте се борили? Сигурно зато да бисте задавали ране!
— Збиља, ни сам не знам зашто, узвикну Дик. Али у Енглеској је сада такво стање да се човек мора борити или у једном или у другом табору. Немогуће је остати по страни; то није у људској природи.
— Они који не могу зрело да расуђују не треба ни да ваде мач, одговори млада дама. Ви, који се борите само борбе ради, шта сте друго него обични касапи? Рат је племенит само онда ако има племенит циљ, а ви сте га срозали у блато.
— Госпођице, поче јадни Дик, увиђам делимично своју грешку. Сувише сам се пожурио. Ступио сам у борбу пре времена. Украо сам и брод мислећи — кунем вам се! — да чиним добро, и тиме проузроковао смрт многих невиних људи, туту и пропаст једног старца, чији ми је изглед лица данас ранио срце. А што се тиче јутрошње битке, једина ми је жеља била да стекнем славу да бих био достојнији Џоане. А, ето, проузроковао сам смрт вашег милог ујака, који је био добар према мени! И ко зна шта још. Јер — авај! — можда сам допринео да Јорк дође на престо и тиме учинио велико зло, ако се покаже да је то на штету Енглеске. О, госпођице, увиђам свој грех. Нисам достојан да живим. Да бих казнио себе и да бих избегао даља зла, отићи ћу у манастир. Одрећи ћу се Џоане и војничког позива. Постаћу калуђер и целог свог живота молићу се за душу вашег ујака.
Дику се, у његовој крајњој скрушености и кајању, учини да се млада дама насмеја.
Он диже очи и виде, према светлости ватре, да га она посматра необичним, али не нељубазним погледом.
— Госпођице, настави он, мислећи да му се само учинило да се она насмејала и надајући се, због измењеног израза на њеном лицу, да је гануо њено срце, да ли ће вас ово задовољити? Одричем се свега да бих поправио своју грешку. Својим молитвама осигураћу рај души лорда Ризингема. Одричем се свега баш на дан кад сам произведен за витеза и кад сам сматрао себе за најсрећнијег младића на свету.
— О, дечко, добри дечко! рече она.
И затим, на велико Диково изненађење, прво врло нежно обриса сузе са његових образа, а онда га изненада, загрли око врата, привуче његово лице и пољуби га. Простодушни Дик се запањи.
— Хајде, рече она врло раздрагано ви сте војсковођа, ви морате јести. Зашто не вечерате?
— Драга госпођице Ризингем, прво хоћу да услужим своју заробљеницу, одговори Дик. И, истину да вам кажем, толико се много кајем због свега што сам учинио да сам изгубио сваку вољу за јелом. Радије бих да се молим и да не једем ништа, драга госпођице.
— Зовите ме Алисом, рече она. Нисмо ли стари пријатељи? А сада хајдете, и ја ћу јести с вама, залогај по залогај, гутљај по гутљај. Ако ви не једете, нећу ни ја; а ако ви будете добро јели, ја ћу јести као гладан орач.
Она поче да једе. И Дик, који је био врло гладан, јео је с њом, у почетку без воље, а затим, уколико је постајао расположенији, са све већим апетитом. И најзад потпуно заборави да се управља према Алиси и јуначки навали на вечеру после заморног и узбудљивог дана.
— Гониоче лавова, рече најзад она, зар се вама не свиђају много девојке у мушком оделу?
Месец је сада био изгрејао, па су само чекали да одморе коње. При месечевој светлости Ричард — који се још увек кајао, али који је сада био добро нахрањен — примети да га она гледа некако кокетно.
— Госпођице... замуца он изненађен овом новом променом у њеном држању.