Выбрать главу

— Звали сте ме, сер Денијеле, рече он. Да ли зато да се смејете мојој великој невољи?

— Па да, да се смејемо, рече витез. Инаџијо мој, да се смејемо. Кад бисте себе видели, ви бисте се први насмејали, уверавам вас.

— Ништа, ништа! узвикну дечко, поцрвеневши. Одговараћете ви за ово кад будете одговарали за све. Смејте се док још можете!

— Не, не, добри роћаче, одговори сер Денијел, са извесном озбиљношћу. Не мислитс да вам се подсмевам; то је само шала, као између рођака или добрих пријатеља. Ја имам у плану богат брак за вас, разумете ли! И много вас волим. Истина, грубо сам вас отео, али то су прилике захтевале. Међутим, од сада ћу се великодушно старати о вама и бићу вам на услузи. Ви ћете бити госпођа Шелтон — леди Шелтон, вере ми! Младић много обећава. Глупости! Не би требало да црвените због поштеног смеха; смех разбија меланхолију. Ко се смеје, зло не мисли, добри рођаче. Домаћине, дајте шта имате од јела за мог рођака, господина Џона. Седите, срце моје, и једите.

— Не, рече господин Џон, нећу ништа ни окусити. Пошто ме ви присиљавате на тај грех, гладоваћу ради спаса своје душе. Добри крчмару, молим вас будите љубазни па ми дајте чашу свеже воде. Бићу вам много захвалан.

— Вама ће се греси опростити, рече витез. Добро ћете бити исповеђени, вере ми! Умирите се, дакле, и једите.

Али је дечко био тврдогав: он испи чашу воде, добро се уви у свој огртач, седе у крајњи угао собе и дубоко се замисли.

После сат-два у селу се зачуше стражарски повици: стој! ко иде? а затим звекет оружја и рзање коња. Убрзо после тога до кафане стиже једна чета и на вратима се појави Ричард Шелтон, сав испрскан блатом.

— Божја вам помоћ, сер Денијеле, рече он.

— Гле! Дики Шелтон! узвикну витез. При помену Диковог имена, дечак у углу радознало погледа у дошљака.

— Шта је са Бенетом Хечом?

— Молим вас, витеже, прочитајте ово писмо; у њему је све потанко објашњено, одговори Ричард, предајући свештениково писмо. Даље вас молим да што брже одете Ризингему, јер смо на путу овамо срели човека с писмима, који је јахао у највећем галопу, и по његовом казивању лорд од Ризингема је опкољен, па му је хитно потребна ваша помоћ.

— Како рекосте? Опкољен? Е, онда ћемо се пожурити седећи и даље овде, добри Ричарде. Како ствари иду у овој сиротој Краљевини Енглеској, испада да онај који најспорије јаше најсигурније јаше. Одлагање, веле, доноси пропаст; али често и велика жеља за делањем упропасти људе. Упамтите то, Диче. Прво да видим какву сте ми марву довели. Селдене, стави једну буктињу код врата!

Сер Денијел изиђе на сеоски друм и, при црвеној светлости буктиње, изврши смотру својих нових војника. Он је био омрзнут сусед и омрзнут господар; али као вођа у рату био је много вољен од оних који су јахали под његовим барјаком. Његова енергичност, осведочена храброст, старање о удобности војника, па чак и његове грубе шале, допадали су се храбрим и веселим војницима у оклопу и шлему.

— Их, до ђавола! узвикну он. Каква је ово бедна пашчад? Неки савијени као лу̑к, други танки као копље. Пријатељи, ви ћете јахати у првој линији; могу бити и без вас, пријатељи моји. Погледајте ову стару наказу на шарцу! Двогодишњи ован који би јахао на свињи више би личио на војника! А-ха! Клипзби! Јеси ли и ти овде, стари пацове? Ти си човек кога бих могао изгубити радосна срца; ти ћеш ићи испред свих, са насликаним оком бика на грудњаку, да би био бољи нишан за стрелце. Клипзби, ти ћеш нам показати пут.

— Показаћу вам пут који год желите, сер Денијеле, изузев пута за прилажење другој страни, рече пркосно Клипзби.

Сер Денијел се грохотом насмеја.

— Добро речено! узвикну он. Имаш оштар језик, заиста. Овога пута ћу ти опростити ту веселу примедбу. Селдене, постарај се за храну, како за људе, тако и за стоку.

И витез се врати у крчму.

— А сад, пријатељу Диче, навалите, рече он. Ево пива и сланине. Једите док ја ово читам.

Сер Денијел отвори писмо, и док га је читао, стално се мрштио. Пошто га је прочитао, седе и замисли се. Затим погледа оштро у свог штићеника.

— Диче, рече он, јесте ли прочитали ове вашарске стихове?

Младић потврдно климну главом.

— У њима се помиње име вашег оца, настави витез. Неки безумник терети јадног свештеника да га је он заклао.

— Он је то најенергичније одбио, одговри Дик.

— Одбио? узвикну витез врло оштро. Немојте се обазирати на њега. Он има дугачак језик; брбља као сврака. Једног дана, кад будем имао времена, ја ћу вас лично, Диче, подробније обавестити о овим стварима. Био је и неки Дакворт кога су много окривљавали за то дело; али времена су била мутна, па се ствар није могла судским путем истерати на чистину.