— Не, не вреди да поричете, прекиде га она. Џоана ми је то казала. Али погледајте ме, витеже и гониоче лавова, погледајте ме. Зар сам ја тако ружна? Реците!
И она га весело погледа.
— Ви сте, истина, омањег раста... поче Дик.
Овде га она опет прекиде, овога пута звонким смехом, који га потпуно збуни и изненади.
— Омањег раста! узвикну она. Будите искрени као што сте храбри; ја сам као кепец, или једва нешто већа. Али упркос томе... хајде, реците ми... упркос томе, прилично сам лепа? Није ли тако?
— Да, госпођице, врло сте лепи, каза потиштени витез, узалуд се трудећи да не изгледа збуњен.
— И мушкарац би ме радо узео за жену? настави она.
— О, госпођице, врло радо! сложи се Дик.
— Зовите ме Алисом, рече она.
— Алиса, каза сер Ричард.
— Па онда, гониоче лавова, настави она, пошто сте ми убили ујака и оставили ме без заштите, ви ми, као частан човек, дугујете сваку накнаду. Није ли тако?
— Тако је, госпођице, рече Дик. Мада, душе ми, сматрам да сам само делимично крив за крв тога храброг витеза.
— Желите ли да избегнете свој дуг према мени?
— Не, госпођице, не желим да га избегнем. Рекао сам вам: на ваш захтев ћу се чак и закалуђерити, рече Ричард.
— Онда, стварно, припадате мени? Закључи она.
— Стварно, госпођице, мислим... поче младић.
— Хајде, одговорите јасно, не врдајте, прекиде га она. Припадате ли стварно мени све док ми не дате накнаду за зло које сте ми причинили?
— Стварно, припадам, одговори Дик.
— Чујте ме онда, настави она. Ви бисте били, по мом мишљењу, веома рђав калуђер; а пошто ја имам право да располажем вама по својој вољи, узећу вас за мужа. Не, не, ни речи! узвикну она. Речи вам неће ништа помоћи. Јер, видите, право је да ми ви, који сте ме лишили једне куће, пружите другу. А што се тиче Џоане, она ће, верујте ми, бити прва која ће одобрити наше венчање. Јер, најзад, пошто смо нас две велике пријатељице, свеједно је с којом ћете се од нас две венчати. Сасвим је свеједно!
— Госпођице, рече Дик, ићи ћу у манастир, ако то захтевате од мене; али да се оженим ма којом другом у овом великом свету изузев Џоаном Сидли — то је нешто на шта ме неће моћи приволети ни мушка сила ни женска ћуд. Извините што говорим сасвим отворено. Али кад је девојка врло смела, младић мора да је још смелији.
— Диче, ви дивни дечко, морате ми прићи и пољубити ме за ту реч, рече она. Не, не бојте се, пољубите ме уместо Џоане; а кад се састанем с њом, ја ћу јој тај пољубац вратити и рећи јој да сам га украла. А што се тиче тога да ви мени нешто дугујете, драги наивчино, изгледа ми да ви нисте били једини у тој бици. Па чак и да је Јорк на престолу, то не би значило да сте га ви довели. Ви сте добар, честит и мио младић, Диче. И кад бих ја у својој души могла на било чему да завидим вашој Џоани, завидела бих јој на вашој љубави.
6.
Коњи су већ били појели оно мало зоби што је било и сасвим су се одморили. Дик нареди да се ватра затрпа снегом; и док су се његови људи уморно пењали у седла, он се сети, мада мало доцкан, уобичајене шумске опрезности, изабра висок храст и брзо се попе на највишу рачву. Одатле је могао да види целу околину, покривену снегом и обасјану месечином. На југозападу, према хоризонту, црнело се побрђе с вресом где су он и Џоана имали онај страшни сусрет с губавцем. И тамо спази једну сасвим малу црвенкасту тачку.
Горко је осуђивао себе што није раније прегледао околину. Јер ако је то, као што изгледа да јесте, логорска ватра сер Денијела, требало је одавно да је примети и да иде тамо. Ни у ком случају није требало да паљењем ватре ода своје присуство. Али више није смео траћити драгоцене часове. Најкраћи пут до побрђа износио је око три километра; међутим, њега је пресецала дубока и стрма увала, непролазна за коњанике. Да би што пре стигао, Дик је сматрао да треба оставити коње и поћи пешице.
Он остави десет људи да чувају коње, и пошто уговори с њима знаке за везу, пође напред на челу осталих својих људи. Алиса Ризингем је одлучно корачала поред њега.
Људи су се ослободили тешких оклопа, оставили своја копља, па су сада, при блиставој месечини, весело корачали по замрзнутом снегу. Тихо и у потпуном реду спустише се у увалу, где је поток, жуборећи једва протицао кроз снег и лед. На другој страни потока, одакле су били удаљени свега пола километра од места на коме је Дик угледао ватру, застадоше да, пре напада, одахну.
У дубокој тишини шуме могао се чути и најмањи звук издалека. И Алиса, која је имала оштар слух, диже свој прст у знак опомене да ћуте, леже на земљу и стаде да ослушкује. И други урадише то исто. Но, сем слабог жуборења ледом пригушеног потока и штектања лисице негде далеко у шуми, Диково оштро ухо не чу ништа друго.