— Ипак сам сигурна да сам чула звекет једног оклопа, шапну Алиса.
— Госпођице, каза Дик, који се више плашио од ове младе даме него од десет храбрих ратника, не желим да кажем да сте се преварили. Али звекет је могао доћи и из нашег логора.
— Не. Дошао је са запада, изјави она.
— Било како било, све ће бити по божјој вољи, одговори Дик. Не лупајмо главу око тога, него хајдемо што брже. На ноге, пријатељи!
Што су даље ишли, снег је био све утабанији коњским копитама, па им је било јасно да се приближују логору знатног броја коњаника. Ускоро спазише дим, који се дизао између дрвећа, црвенео се при земљи и расипао светле варнице.
Људи се, по Диковом наређењу, растурише, да би се кроз шуму неопажено привукли логору и опколили га са свих страна. А Дик, пошто остави Алису у заклону једног храста, опрезно се упути право ватри.
Најзад он, кроз пропланак у шуми, виде цео логор. Ватра беше наложена на једном вресовитом брежуљку, окруженом са три стране честаром; била се разбуктала, гласно је пуцкарала и из ње су сукљали пламенови. Око ње је седело дванаестак топло обучених особа; али ма да је околни снег био угажен као да је ту био цео пук, Дик не виде ни једног коња. Поче да га обузима страшна сумња да је надмудрен. Тог тренутка поглед му паде на високог човека са челичним шлемом, који је седео и ширио руке према пламену. И Дик познаде да је то његов стари пријатељ и још увек благонаклони непријатељ Бенет Хеч. Исто тако познаде да су друге две особе које су седеле мало даље од Хеча, ма да прерушене у мушко одело, биле Џоана Сидли и жена сер Денијела.
„Па чак и ако изгубим своје коње, добићу Џоану, па зашто да се секирам?“ помисли он.
У том тренутку он чу с друге стране логора лак звиждук, што беше знак да су његови људи потпуно опколили логор.
На тај звиждук Бенет скочи на ноге. Али пре но што се машио оружја, Дик му довикну:
— Бенете, Бенете, стари пријатељу, предајте се. Ако се одупрете, узалуд ћете жртвовати људске животе.
— Па то је господин Шелтон, светога ми Ђорђа! повика Хеч. Да се предам? Ви много тражите. Колика је ваша снага?
— Кажем вам, Бенете, да сте и малобројнији и опкољени, рече Дик. И Цезар и Карло Велики молили би за милост у таквој ситуацији. Имам четрдесет људи под својом командом, и са једним плотуном стрела могао бих вас све побити.
— Господине Диче, иако је то против моје воље, морам вршити своју дужност, одговори Бенет. Нека вам свеци помогну! Затим принесе малу трубу устима и даде знак за узбуну.
Настаде тренутна забуна; јер, док је Дик, страхујући за даме, оклевао да нареди својим људима да оспу паљбу стрелама, Хечови људи дохватише своје оружје, сврсташе се, леђа у леђа, и тако се спремише за одлучан отпор. Док су се они ужурбано сврставали, Џоана скочи са свога седишта и полете као стрела своме драгану.
— Ево ме, Диче! повика она и ухвати га за руку.
Дик је и даље стајао неодлучан. Он беше још млад и ненавикнут на свирепости рата, па се устезао да нареди паљбу због старе леди Брекли. Његови људи постадоше нестрпљиви. Неки га чак викнуше по имену. Други почеше, на своју руку, да стрељају; и при првој паљби Бенет паде. Тада се Дик прибра и викну:
— Стрељајте, момци, и не напуштајте заклон! Стрељајте у име Енглеске и Јорка!
Али у том тренутку зачу се, у ноћној тишини, потмуо топот коња по снегу. Он се брзо приближавао и постајао све гласнији. У исто време трубе су одговарале на Хечов позив.
— Скупите се око мене! викну Дик. Скупите се око мене, ако хоћете да спасете своје животе!
Али његови људи — без коња, удаљени један од другог и изненађени у тренутку кад су рачунали на лаку победу — уместо да се скупе око њега, почеше да оклевају, а неки се чак и разбегоше по шуми. И кад су први коњаници стигли и смело натерали своје коње у шипражје, кад су прегазили или копљима убили неколико Дикових људи — сви остали се разбегоше.
Дик је стајао за тренутак горко увиђајући последице своје нагле и непромишљене храбрости. Сер Денијел је био видео ватру, па се повукао с главнином својих снага, да или нападне своје гониоце или да удари на њих с леђа у случају да се они одлуче на напад. Он се показао као мудар војсковођа, док је Дик поступио као нестрпљив младић. Сем своје драгане, која га је чврсто држала за руку, млади витез није више имао никог уза се: сви његови људи и коњи изгубили су се у ноћи и великој шуми као чиоде у слами.
„Нека ми сви свице буду у помоћи! помисли он. Сва је срећа што сам јутрос произведен за витеза за ону јутрошњу ствар; јер, ово ми мало служи на част.“
И, држећи Џоану за руку, он поче да бежи.