Кроз ноћ су се разлегали повици људи из Танстола, који су галопирали тамо-амо у потери за бегунцима. Дик се одлучно проби кроз шибље и стаде да трчи као јелен. Сребрни сјај месечине на белом снегу истицао је, својом супротношћу, још више таму честара. А како су се бегунци били распршили на све стране, то су и гониоци јурили у разним правцима. Због тога Дик и Џоана ускоро застадоше и сакрише се у један жбун. Чули су вику гонилаца, која је одјекивала на све стране, али која се све више удаљавала од њих.
— Да сам само задржао један део људи на окупу, могао бих још увек да победим, рече Дик огорчено. Али човек се учи из искуства; други пут ће сигурно бити боље.
— Али, Диче, шта то мари, главно је да смо нас двоје опет заједно, каза Џоана.
Он погледа у њу и виде пред собом Џона Мечема, као некада, у панталонама и грудњаку. Но он је сада познавао. Сада се она, чак и у том ружном оделу, насмеши на њега светлим осмехом љубави, и његово срце обузе радост.
— Драга, ако ми ви опраштате ову грешку, ништа ме се друго не тиче! рече он. Хајдемо право у Холивуд; тамо је ваш добри тутор и мој одлични пријатељ лорд Фоксхем. Тамо ћемо се венчати. Били сиромашни или богати, славни или непознати — шта то мари? Данас сам, драга љубави, произведен за витеза. Велики људи похвалили су ме због моје храбрости, па сам мислио да сам најбољи ратник у целој Енглеској. Затим сам пао у немилост код великих, а сада сам сасвим потучен и изгубио сам све своје војнике. Какав пораз за моју сујету! Али, драга, свеједно ми је. Драга моја, ако ме још увек волите и ако хоћете да се удате за мене, било би ми сасвим свеједно чак и кад бих изгубио своје витештво.
— Драги Диче! узвикну она. Јесу ли вас они произвели за витеза?
— Да, драга, ви сте сад моја леди, одговори он нежно. Или ћете то бити пре сутрашњег поднева. Хоћете ли?
— Хоћу, Диче, од свег срца, одговори она.
— Охо, господине, па ја сам мислила да ви намеравате да се закалуђерите! рече неко близу њих.
— Алиса! узвикну Џоана.
— Да, каза млада леди и изиђе пред њих. Алиса, коју сте ви оставили мислећи да је мртва. а коју је нашао ваш гонилац лавова, повратио је у живот и, на часну реч, удварао јој се.
— Не верујем, узвикну Џоана. Зар Дик?
— Дик! Дик! потврди Алиса и климну главом. А ви, лепи мој господине, напуштате сироте девојке у невољи, продужи она, окренувши се младом витезу. Остављате их иза храста. Истина је што људи кажу — век витештва је прошао.
— Госпођице, узвикну Дик, сав очајан, душе ми, сасвим сам заборавио на вас. Госпођице, молим вас да ми опростите. Видите, нашао сам опет Џоану.
— Нисам ни претпостављала да сте то урадили намерно, одговори Алиса. Али ћу вам се страшно осветити. Одаћу тајну леди Шелтон... будућој, додаде она и поклони се. Џоана, верујем, душе ми, да је ваш драган храбар младић у борби, али је, допустите да вам кажем отворено, наивко најмекшег срца у Енглеској. Можеш радити с њим шта хоћеш! А сада, луда децо, прво ме пољубите, које било од вас, ради среће и пријатељства. А затим пољубите једно друго, само кратко, ни за секунд дуже од једног минута. И пођимо све троје што брже можемо за Холивуд; јер, ове су шуме, чини ми се, пуне опасности и врло хладне.
— Је ли истина да вам се мој Дик удварао? упита Џоана, припијајући се уз свог драгана.
— Није, лудице, одговори Алиса. Ја сам се њему удварала. Чак сам му нудила и да се удам за њега; али он ми је рекао да се удам за неког ко је као и ја. То су биле његове речи. Морам рећи, језик му је више оштар него пријатан. Него, сада, децо, будимо паметни и пођимо. Хоћемо ли још једном ићи преко увале или ћемо право за Холивуд?
— Ја бих врло волео да узјашем неког коња, рече Дик. Јер, ових последњих дана осећам се као да сам тучен маљем, сав сам испребијан и тело ми је све у модрицама. Него, шта ви мислите? Ако су људи, кад су чули узбуну за борбу, побегли, онда бисмо узалуд ишли тамо. До Холивуда има само четири километра. Звоно још није откуцало девет сати. Снег је чврст за пешачење, и месечина је. Како би било да идемо пешке?
— Пристајем, узвикну Алиса. А Џоана само стеже Дикову руку.
И они пођоше кроз оголелу и снегом покривену шуму, обасјану зимском месечином. Дик и Џоана су ишли напред, држећи се за руке, занесени од среће; а њихова весела другарица, која није више мислила на смрт свог ујака, ишла је корак-два иза њих и стално правила шале на рачун њиховог ћутања или описивала њихову будућу брачну срећу.
У даљини су се још увек чули танстолски коњаници како и даље гоне своје непријатеље. Узвици и звекет челика сведочили су, с времена на време, да још траје окршај. Али код ових младих људи, одраслих усред ратних узбуна и тек изишлих из многобројних опасности, није било лако изазвати ни страх ни сажаљење. Задовољни што су се ратни покличи све више и више удаљавали, они се потпуно препустише својој срећи, и већ су корачали, као што им је то Алиса приметила, као у свадбеној поворци. Ни страшна усамљеност шуме ни хладноћа зимске ноћи нису могли умањити или помутити њихову срећу.