Најзад са једног брежуљка угледаше Холивудску Долину. Велики прозори манастира у шуми светлели су се од буктиња и свећа. Његови високи торњеви и кубета јасно су се видели, а златни крст на највишем кубету блистао се на месечини. Свуда око њега, на пространом пропланку, гореле су логорске ватре и виделе се многе бараке. Средином долине кривудала је залеђена река.
— Вере ми, људи лорда Фоксхема још увек логорују. Гласник их сигурно није известио. Утолико боље. Имамо при руци војску за борбу против сер Денијела.
Али људи лорда Фоксхема логоровали су, у дугачком поречју код Холивуда, из сасвим другог разлога, а не како је Дик претпостављао. Они су, заиста, били пошли за Шоребај; но пре него што су стигли на пола пута, срео их је други гласник и рекао им да се врате у свој јутарњи логор, да би препречили пут ленкастерским бегунцима и да би били што ближе главним трупама Јорка. Јер је Ричард од Глостера, пошто је завршио битку и смрвио своје непријатеље у том крају, већ био пошао да се придружи своме брату. Убрзо по повратку војске лорда Фоксхема и сам Грбавац је зауставио свога коња пред вратима манастира. И у част овог виског посетиоца прозори су били осветљени. У часу кад је Дик стигао са својом драганом и њеном пријатељицом војвода и његова свита налазили су се у трпезарији, где им је овај моћни и богати манастир приредио раскошну гозбу.
Дика изведоше пред њих, ма да му то није било нарочито по вољи. Глостер, малаксао од умора, седео је поднимљен на руку. Лице му беше бледо и страшно. Лорд Фоксхем, само упола опорављен од своје ране, седео је на почасном месту, с војводине леве стране.
— Шта је, витеже? упита војвода. Јесте ли ми донели сер Денијелову главу?
— Господару и војводо, одговори Дик прилично храбро, али са извесним страхом у срцу, нисам имао среће чак ни да се вратим са својим људима. Претрпео сам потпун пораз.
Ричард од Глостера га намрштено погледа.
— Дао сам вам, господине, педесет коњаника и одговарајући број пешака, рече он.
— Војводо, ја сам имао само педесет коњаника, одговори млади витез.
— Како то? упита војвода. Он је тражио од мене педесет коњаника и одговарајући број пешака.
— Ваша светлости, рече Кетзби, чинећи се невешт, за потеру смо му дали само коњанике.
— Добро, каза Ричард, па додаде: Шелтоне, можете ићи.
— Останите! рече лорд Фоксхем. Овај младић је имао да изврши и за мене један задатак, можда је у томе био боље среће. Господине Шелтоне, јесте ли нашли девојку?
— Хвала свецима, одговори Дик. Она је у овој кући.
— Заиста? Е па онда, војводо, предлажем, с вашим одобрењем, за сутра, пре него што војска крене, једно венчање. Овај млади штитоноша...
— Млади витез, прекиде га Кетзби.
— Је ли истина, сер Виљеме? упита лорд Фоксхем.
— Ја сам га лично произвео за витеза, каза Глостер. Двапут ми је одлично послужио. Он је храбар и снажан, али му недостаје гвоздени дух правог ратника. Неће тај ништа постићи, лорде Фоксхеме. Он ће се увек храбро борити, само је штета што има сувише меко срце. Ако треба да се ожени, ожените га, и свршите с тим.
— Он је храбар и честит младић, ја то знам, рече лорд Фоксхем. Будите срећни, сер Ричарде. Удесио сам ствар са Хемлијем и сутра се можете венчати.
И таман Дик помисли да би било мудро да се повуче из трпезарије, кад неки човек сјаха пред капијом и устрча уз степенице, прескачући одједном по четири степеника; он се проби између манастирских слугу и клече пред војводу.
— Победа, господару! викну он.
Пре него што се Дик повукао у собу одређену за њега, као за госта лорда Фоксхема, трупе у поречју почеше радосно да кличу око својих ватри; јер, тог истог дана, само тридесет километара одатле, задат је и други поразан ударац Ленкастеру.
7.
Сутра ујутро Дик устаде пре зоре, отмено се обуче благодарећи гардероби лорда Фоксхема, распита се за Џоану и сазнаде да је добро, а онда, пошто беше нестрпљив, изиђе да се мало прошета.
Задржао се неко време код војника, који су се већ наоружавали, у зимском сумрачном праскозорју, према црвеној светлости буктиња; затим се полако удаљи од њих, прође предстраже и поче да шета сам по хладној шуми, очекујући да се роди сунце.
Био је миран и срећан. Није жалио што је изгубио војводину краткотрајну наклоност; прошлост му је била таква да није имао шта да зажали, а сматрао је да ће имати срећну будућност, јер ће му Џоана бити жена, а лорд Фоксхем веран заштитник.