Док је тако ишао и размишљао, све се више раздањивало, руменило на истоку наговештавало је скори излазак сунца, поветарац је пиркао преко смрзнутог снега. Он се окрете да се врати у манастир. Али у том тренутку спази неког човека иза дрвета.
— Стој! Ко иде? повика Дик.
Човек иступи напред и махну руком као да је нем. Био је обучен као ходочасник, са кукуљицом спуштеном преко лица. Међутим, Дик одмах препознаде сер Денијела.
Дик пође према њему, вадећи сабљу. А витез, ставивши руку у недра, као да му је ту било неко скривено оружје, мирно је чекао да му Дик приђе.
— Мили мој Диче, шта хоћете? рече сер Денијел. Да ударите на побеђеног?
— Никад нисам ударао на вас, одговори младић. И био сам вам веран пријатељ, све док нисте покушали да ми одузмете живот.
— То је било некад, и то у самоодбрани, одврати витез. А сад, младићу, исход ове битке и присуство оног грбавог ђавола овде, у мојој шуми, бацили су ме у крајње очајање. Идем у Холивуд, јер ми је то једино прибежиште, а одатле ћу преко мора, са оним што могу да понесем, и почећу нов живот у Бургундији и Француској.
— Не можете ићи у Холивуд, рече Дик.
— Зашто не? упита витез.
— Слушајте, сер Денијеле, данас је мој свадбени дан, рече Дик. И ово сунце што се рађа донеће ми најсрећнији дан у мом животу. Ви носите тежак грех на души — двострук грех: смрт мога оца и рђаво поступање према мени, вашем штићенику. Али и ја сам грешио, и ја сам многе људе погубио, и на данашњи срећни дан нећу да будем ни судија ни џелат. Кад бисте били и сам ђаво, не бих дигао руку на вас. Кажем, да сте и црни ђаво, могли бисте. што се мене тиче, ићи куд хоћете. Тражите од бога опроштај. Ја вам праштам. Али да идете у Холивуд — то је већ друга ствар. Ја припадам Јорковој војсци и нећу дозволити да се икакав шпијун увуче у њене редове. Сматрајте као сигурно да ћу, чим коракнете у правцу Холивуда, позвати најближу стражу да вас ухвати.
— Ви ми се подсмевате, рече сер Денијел. За мене нема безбедности ван Холивуда.
— Шта се то мене тиче, одврати Ричард. Ја вам дозвољавам да идете у правцу истока, запада или југа, али не и севера. Холивуд је затворен за вас. Одлазите и немојте ни покушавати да се вратите. Ја ћу, чим одете, упозорити све страже наше војске и оне ће тако будно пазити на све ходочаснике да нећете моћи да се провучете, па макар били и сам ђаво; и погинућете.
— Ви ми радите о глави, рече сер Денијел.
— То није истина, одговори Ричард. Али ако ми не верујете и хоћете да се борите са мном — изволите. Мада је то можда нелојално према мојој странци, примићу ваш позив на двобој и борићу се сам против вас, нећу звати никога у помоћ. И тако ћу мирне савести осветити свога оца.
— Али ви имате дугачку сабљу, а ја само каму, рече сер Денијел.
— Ја се уздам једино у бога, одговори Дик и баци сабљу у снег иза себе. А сада, ако вас ваша зла коб гони, приђите; и ако бог да, нахранићу лисице вашим телом.
— Ја сам вас само кушао, Диче, одговори витез, смешећи се усиљено. Не желим да пролијем вашу крв.
— Одлазите, онда, док није сувише доцкан, одговори Шелтон. За пет минута позваћу стражу. Почињем да увиђам да сам сувише стрпљив. Да смо у обрнутим улогама, ја бих већ одавно лежао везаних руку и ногу.
— Добро, Диче, идем, одговори сер Денијел. Кад се будемо поново срели, кајаћете се што сте били тако сурови.
После ових речи витез се окрете и пође кроз шуму. Дик је гледао за њим са чудном мешавином осећања у души. Сер Денијел је ишао брзо и опрезно, често се окретао и погледао неповерљивим оком на младића, који му је опростио живот, а у кога је још увек сумњао.
С једне стране пута којим се он удаљавао растао је честар толико обрастао у зелени бршљан да се чак ни зими није могло видети кроз њега. Одатле, одједном, фијукну једна стрела, и витез од Танстола уз гневан и очајан крик, диже руке увис и паде на снег.
Дик му притрча и подиже га. Лице му се грчило, а цело тело трзало.
— Је ли стрела црна? упита он испрекидана даха.
— Црна је, одговори озбиљно Дик.
И пре него што је могао изустити и једну реч више, цело му тело задрхта у самртном ропцу и он издахну на Диковим рукама.
Кад се дигао на ноге, Дик спази још једног човека како погнут клечи неколико корака иза њега, са лицем загњуреним у руке. И по луку и по стрелама који су лежали поред њега Дик закључи да је тај стрелац убио сер Денијела.
Најзад се и он диже и пред Диком се указа Елис Дакворт.
— Ричарде, ја сам вас чуо, рече он врло озбиљно. Ви сте му опростили. Ја му нисам опростио и, ето, ту леже земни остаци мога непријатеља, па ипак ми је сад тешко.