— Господине, рече Ричард, ко је од нас у праву, не знам. Међутим, пошто сте тако дуго жудели за овом осветом, а сад вам је она горка, не би ли било боље да опростите осталима? Јадни Хеч је мртав. Сер Денијелово мртво тело лежи овде. А што се тиче свештеника, молим вас да му опростите.
Муња севну у очима Елиса Дакворта.
— Ето, дух освете још увек је јак у мени, рече он. Али будите спокојни: црна стрела више никад неће полетети. Дружина је распуштена. Што се тиче мене, они који су још остали у животу умреће природном смрћу, кад им дође суђени час; а што се тиче вас, идите тамо где вас чека боља срећа и не мислите више на Елиса.
8.
Око девет сати ујутро лорд Фоксхем поведе у холивудску цркву своју штићеницу, обучену као што доликује млади. С њима је ишла и Алиса Ризингем. На путу их срете Ричард Грбавац, чије је чело већ било натуштено од брига. Он застаде и упита:
— Је ли ово млада? И кад му је лорд Фоксхем одговорио да јесте, он рече: Дед, мала, дигни лице, да видим какво је.
Гледао је мргодно у њу неколико тренутака.
— Лепи сте, рече најзад, и чујем да имате и мираз. Хоћете ли да вам нађем младожењу који ће одговарати вашем лицу и вашем високом роду?
— Господару, немојте ми замерити, више волим да се удам за сер Ричарда, одговори Џоана.
— Како? упита он строго. Удајте се за човека кога вам ја изаберем, и он ће још данас постати лорд, а ви леди. Јер, што се тиче сер Ричарда, кажем вам отворено: он ће и умрети као сер Ричард.
— Ја ништа друго и не тражим, господару, него да умрем као жена сер Ричарда, одговори Џоана.
— Слушајте, лорде, рече Глостер окренувши се лорду Фоксхему, ово је необичан пар. Кад сам младожењи, за добре услуге које ми је учинио, оставио да бира награду, он је тражио помиловање за неког старог, пијаног морнара. Ја сам га отворено опоменуо, али он је био одлучан у својој тврдоглавости. Рекао сам му да тиме престаје моја милост, а он ми је, лорде, са дрском самопоузданошћу, одговорио: „Онда ћу је морати изгубити“. Па тако ће и бити, светога ми крста!
— Је ли он тако рекао? узвикну Алиса. Онда је гонилац лавова добро рекао!
— Ко је ово? упита војвода.
— Заробљеница сер Ричарда, одговори лорд Фоксхем. Госпођица Алиса Ризингем.
— Постарајте се да се уда за сигурног човека, рече војвода.
— Мислио сам на свог рођака Хемлија, ако немате ништа против, одговори лорд Фоксхем. Он је добро послужио нашој ствари.
— Немам ништа против, рече Ричард. Нека се што пре венчају. Кажите, лепа девојко, хоћете ли да се удате?
— Поштовани војводо, рече Алиса, ако човек није грбав ... омаче јој се, и она збуњено заћута.
— Он није грбав, госпођице, одговори Ричард мирно. Ја сам једини грбавко у својој странци. Даме, лорде — додаде он са изненадном озбиљношћу — немојте ме сматрати сувише нељубазним ако вас оставим. Војсковођа за време рата не располаже својим временом.
После тих речи, он их врло уљудно поздрави и оде, праћен својим официрима.
— Авај! узвикну Алиса. Пропала сам!
— Не познајете га, рече лорд Фоксхем. То је за њега ситница; он је већ сасвим заборавио на ваше речи.
— Онда је он цвет витештва, рече Алиса.
— Да, он се интересује за друге ствари, одговори лорд Фоксхем. Него, хајдемо.
У цркви нађоше Дика, који их је чекао у друштву неколико младића, и ту се он и Џоана венчаше. Кад су изишли из цркве, срећни а, ипак, озбиљни, беше хладан но сунчан зимски дан. Дугачке колоне војске већ су одлазиле холивудским друмом. Застава војводе од Глостера лепршала се пред манастиром и ускоро се крете испред многобројних копаља; а одмах иза ње, окружен витезовима у челичним оклопима, храбри, немилосрдни и славољубиви Грбавац јахао је у сусрет свом краткотрајном краљевању и вечној срамоти. Сватови одоше на другу страну и ускоро весело поседаше за трпезу. Калуђер-подрумар старао се да буду добро услужени и седео је с њима за столом. Хемли, не осећајући више никакву љубомору, удварао се Алиси, која га је мило гледала. И, тако, док су свирале трубе и чуо се звекет оружја и топот коња војске која је одлазила, Дик и Џоана су седели једно поред другог, држали се за руке и гледали се с великом љубављу.
Од тога часа мимоилазила их је борба и крвопролиће те немирне епохе. Њих двоје се настанише далеко од побуна, у зеленој шуми, где је и почела њихова љубав.
Два старца добијала су од њих сталну помоћ и живела у сеоцу Танстол удобно и спокојно. Имали су пива и вина у изобиљу. Један је целог века био морнар и до последњег часа жалио за својим другом Томом. Други, који се бавио по мало свим пословима, постао је пред крај живота врло побожан и закалуђерио се под именом брат Хонестус у суседном манастиру, где је живео све до своје смрти. И тако се испунила Лолесова жеља — умро је као калуђер.