— Је ли се то догодило у замку? усуди се Дик да упита, и срце му снажно закуца.
— Догодило се између танстолског замка и Холивуда, одговори мирно сер Денијел и кришом, испитивачки, погледа у Дика. А сада, додаде он, пожурите с вашим обедом; вратићете се у Танстол да однесете једно моје кратко писмо.
Дик се снужди.
— Сер Денијеле, рече он, молим вас, пошаљите неког сељака! Преклињем вас, оставите мене за битку. Добар сам борац, видећете.
— У то не сумњам, одговори сер Денијел и седе да пише. Али овде нећете стећи велике почасти, Диче. Ја остајем у Кетлију док не будем добио сигурне вести о рату, а онда ћу одјахати да се придружим победнику. То није кукавичлук, то је само мудрост, Диче; јер у овој сиротој краљевини, која је толико потресена буном и у којој они на власти и они у тамници тако често мењају места, ни један човек није сигуран у сутрашњицу. Пијанице и ветропири трче у битку, а разум стоји по страни и чека.
Сер Денијел окрете леђа Дику и на другом крају дугачког стола поче да пише писмо, намрштена чела, јер му је та ствар са Црном стрелом била као кост у грлу.
За то време млади Шелтон је јео с уживањем. Одједном осети нечију руку на свом рамену и чу мек глас који му је шапутао на ухо.
— Не окрећите се, молим вас. Имајте милости и реците ми најкраћи пут за Холивуд. Преклињем вас, добри дечаче, смилујте се једној сиротој души у опасности и у великој невољи и помозите јој да стигне на сигурно место.
— Идите путем поред ветрењаче, шапатом одговори Дик. Он ће вас одвести до тилске скеле; тамо поново питајте.
Не окрећући главе, Дик настави да једе. Али ипак кришом осмотри дечка званог господин Џон, који се крадомице удаљавао из собе.
„Па он је мојих година, мислио је Дик. Чини ми се да ме назва „добри дечаче“. Да сам то одмах уочио, пре бих се постарао да та битанга буде обешена него што бих му описао пут. Свеједно, ако буде ишао преко баруштина, можда ћу наићи на њега и извући му уши.“
Пола сата доцније сер Денијел предаде писмо Дику и нареди му да пожури у замак. Убрзо после Диковог одласка стиже, сав задихан од журбе, гласник лорда Ризингема.
— Сер Денијеле, рече гласник, вама ће, вере ми, измаћи велика част! Јутрос, пре зоре, битка је поново почела, ми смо потукли њихове предходнице и разбили им десно крило. Само се још у главној бици чврсто држе. И кад бисмо имали више одморне људе, сатерали бисмо их у реку. За име бога, витеже! Зар ћете ви бити последњи! То се не слаже с добрим гласом који уживате.
— Ето, баш сам сад намеравао да наредим полазак, узвикну сер Денијел. Селдене, трубите. Господине, бићу с вама за најкраће време. Нема ни два сата од како је стигао један део мојих људи, господине гласниче. Шта бисте ви хтели? Мамузати коња је добра ствар, али ако се претера, то може и да га убије. Пожурите се, момци!
Труба је весело одјекивала кроз јутарњи ваздух, сер Денијелови људи пристизали су са свих страна у главну улицу и постројавали се пред крчмом. Они су спавали на свом оружју, са оседланим коњима, и за десет минута сто наоружаних војника и стрелаца, добро опремљених и дисциплинованих, стајали су постројени и спремни. Многи војници били су у униформи сер Денијела, загасито црвене и плаве боје, која их је чинила врло упадљивим. Најбоље наоружани јахали су спреда; далеко, на крају колоне, налазило се бедно појачање које је стигло прошле ноћи. Сер Денијел је поносно посматрао војничке редове.
— Ово су младићи који ће вас извући из шкрипца, рече он.
— Доиста, дивни људи, одговори гласник. Само ми је жао што нисте раније пошли.
— Па, шта бисте ви хтели? рече витез. Стижем на почетак гозбе и крај битке, господине гласниче. И сер Денијел узјаха свога коња. До ђавола! узвикну он. Џоне! Џоана! До ђавола, где је она? Домаћине, где је она девојка?
— Девојка, сер Денијеле? узвикну крчмар. Не, господине, ја нисам видео никакву девојку.
— Онда, дечка, глупаче! повика витез. Зар нисте могли да видите да је то девојка? Она у огртачу затворено црвене боје. Она што је доручковала само воду. Хуљо, где је она?
— Нека нам свеци буду у помоћи! Господином Џоном сте је звали, рече крчмар. Нисам подозревао ништа рђаво. Он је отишао. Видео сам га, то јест њу, видео сам је у штали, пре један сат; седлала је једног сивог коња.
— Их, сто му громова! узвикну сер Денијел. Та је девојка вредела за мене пет стотина фунти, и више.
— Витеже, рече јетко гласник, док ви овде дижете галаму због пет стотина фунти, тамо се Краљевина Енглеска губи и добија.
— То је добро речено, одговори сер Денијел. Селдене, одвоји шест стрелаца и пођи у потеру за њом. Свеједно ми је колики ће то издатак бити; али кад се вратим, хоћу да је нађем у замку. Од тога ти зависи глава. А сада, господине гласниче, пођимо.