Dolazilo mi je da zaurličem u noć: zašto baš on? Je li njemu bilo najpotrebnije da se namiri? Zar je moja želja manja od njegove? Kojem to šejtanu treba da zapišem svoju ucvijeljenu dušu da me obasja takva sreća?
Ali sam se uzalud mučio, sudbina je gluha na vajkanja, slijepa kad bira izvršioce.
Da nije bila noć, otišao bih do zlatara Jusufa Sinanudina, da mu kažem radosnu vijest za sina, on još ne zna, ne sluti. Ostavljena mi je, kao dragocjenost, da je čuvam i da uživam u njoj, tuđoj. Ne bi mi smetalo što je noć, bio bi mi zahvalan i kad bih ga iza sna probudio, zaboravio bi da je prekoravao miralaja i požurio bi da mu zahvali. Nisam otišao, možda ne bih ni mogao, zbog straže na vratima, bilo bi mučno da me zaustavljaju, ili vrate, bilo bi možda sumnjivo, i opasno, a nisam htio da ulazim u miralajevu sobu, da tražim dopuštenje, začudio bi se: zar je tako važno i hitno?
Zaista, zašto mi je toliko važno?
Uzbudio sam se, zbog zavisti, zbog mržnje, zbog saživljavanja s tuđom srećom. I ni zbog čeg drugog, jer me se to ne tiče. Nisam požurio da tu vijest odnesem onome čija je, ostao sam u tekiji.
Ni sanjao nisam koliko će ta sitna odluka biti presudna.
Da sam otišao hadži-Sinanudinu i rekao mu ono što sam doznao, makar samo zato da ga obradujem, ili da zajedno provedemo besanu noć, moj život bi pošao drugim putem. Ne kažem da bi bio bolji ili gori, ali bi sigurno bio sasvim drukčiji.
Prignječena snom, kasaba je tiho tinjala jesenskom mjesečinom, glasova nema, nikakvih, ljudi su pomrli, ptice odletjele, rijeka presušila, život zgasnuo, tamo negdje buja, daleko, tamo negdje se dešava ono što ljudi ovdje žele, oko nas je pustoš i tama, šta treba učiniti da izađemo iz pustoši ove duge noći? O Bože, zašto me nisi ostavio u mome sljepilu, da mirujem u mraku mirnog nevidjela? I zašto me sad držiš u kljusama nemoći, obogaljenog? Oslobodi me, ili utuli nepotrebnu zraku u meni, razriješi me ma čime.
Srećom, nisam izgubio razbor, iako je moja molitva ličila na buncanje, slabost je potrajala kratko, a pred zoru počelo je u meni da sviće. Moj mrak se polako razilazio, pomaljala se jedna misao, nejasna, nesigurna, daleka, pa sve bliža, jasnija, određenija, dok me nije obasjala kao jutarnje sunce. Misao? Ne! Božije otkrovenje.
Nije bila bezrazložna moja uznemirenost, legao je u mene razlog a ja ga još nisam bio shvatio, ali je sjeme isklijalo.
Brže, vrijeme, moj čas je došao. Jedini, jer sutra bi već moglo biti kasno.
U ranu zoru čuo se nemiran topot konjskih kopita na sokaku. Miralaj je odmah izašao iz sobe, kao da nije ni spavao. Izašao sam i ja. U mutnom jutarnjem svijetlu izgledao je star, kao oslijepio zbog otečenih očnih kapaka, siv, klonuo. Kakva mu je bila ova noć?
- Oprosti zbog dima u sobi. Pušio sam mnogo. Nisam spavao. A ni ti, čuo sam kako hodaš.
- Da si me pozvao, mogli smo da razgovaramo.
- Šteta.
Rekao je to mrtvo, i nisam znao da li je šteta što nismo razgovarali, ili bi bila šteta gubiti vrijeme na razgovor.
Dva vojnika su ga popela na konja. Odjahao je niz pusti sokak, poguren u sedlu.
Vraćajući se iz džamije, vidio sam Mula-Jusufa pred pekarom, kako priča s pasvandžijom i pekarskim kalfom. Požurio je i stigao me, objasnivši da nije došao u džamiju, jer je klanjao sabah s Alijagom i hafiz-Muhamedom, a onda su ga zaustavili ovi ljudi, pričaju da su noćas neki Posavci pobjegli iz tvrđave.
Tri sejmena su žureći prošla ulicom, muselim sigurno nije spavao ove noći, ni kadija. Mnogo nas je provelo noć bez sna. Bili smo odvojeni jedan od drugog, a sudbina je među nama isplela čvrstu pređu. Za sve se pobrinula, i sad mi je dala konačno rješenje. Čekao sam, znajući da će doći. A kad sam ga vidio, koljena su mi zadrhtala, drob me zabolio, mozak se užario, ali nisam ispuštao ono što sam uhvatio.
Stajali smo kraj Harunova mezara. Gledao sam u nišan pokapan voskom izgorjelih svijeća, i proučio dovu bratu za dušu.
I Mula-Jusuf je digao ruke, šapčući molitvu.
- Često vidim kako se moliš nad ovim grobom. Činiš li to zbog svijeta, ili zbog sebe?
- Nije zbog svijeta.
- Ako je zbog njega, i zbog sebe, onda nisi sasvim pokvaren.
- Sve bih dao da zaboravim.
- Učinio si veliko zlo, i njemu i meni. Meni više nego njemu, jer sam ostao živ, da pamtim, da me boli. Znaš li?
- Znam.
Glas mu je umoran, potonuo negdje u dubinu grla.
- Znaš li za moje besane noći, za mrak u koji si me gurnuo? Natjerao si me da mislim kako da uništim tebe i zlo u tebi, da li da te predam zakonu reda, ili da te zadavim svojim rukama.
- Imao bi pravo, šejh-Ahmede.
- Da sam znao šta je pravo, učinio bih to. Ali nisam. Ostavio sam sve Bogu, i tebi. A znao sam da ima i većih krivaca. Ti si bio kamen u njihovoj ruci, zamka kojom su hvatali glupake. Žalio sam te. A možda si i ti žalio nas.
- Žalio sam, šejh-Ahmede, Bog mi je svjedok, žalio sam, i žalim.
- Zašto?
- Prvi put je neko tako stradao zbog moje poslušnosti. Prvi put, što znam.
- Kažeš da žališ. Je li to samo riječ?
- Nije samo riječ. Mislio sam da ćeš me ubiti, noćima sam čekao, osluškivao tvoje korake, siguran da će te mržnja dovesti u moju sobu. Ni rukom ne bih mahnuo da se odbranim, božjim imenom ti se kunem, ni usta ne bih otvorio da nekoga dozovem.
- Da sam tad zatražio da nešto učiniš za mene, šta bi rekao?
- Učinio bih, sve.
- A sada?
- I sada.
- Onda te pitam: hoćeš li učiniti sve, zaista sve što ti kažem? Razmisli prije nego što odgovoriš. Ako nećeš, idi mirno svojim putem, neću te ni prekoriti. Ali ako pristaneš, ne smiješ ništa da pitaš. Niti smije ko znati, samo ti i ja, i Bog koji me naputio.
- Učiniću.
- Odgovaraš prebrzo. Nisi ni razmislio. Možda nije lako.
- Razmislio sam davno.
- Možda tražim da nekoga ubiješ.
Pogledao me prestravljeno, nepripremljen u sebi, riječ pristanka prebrzo mu se otela, sjećanje i ovaj grob natjerali su ga na poslušnost. Rekao je: sve, ali to je imalo njegovu mjeru. Sad nije htio da odustane.
- Neka bude, ako je potrebno.
- Još možeš da odustaneš. Tražiću mnogo. Poslije nema vraćanja.
- Svejedno. Pristajem. Što može tvoja savjest, neka primi i moja.
- Dobro. Onda, zakuni se pred ovim mezarom, koji si ti iskopao: neka me alah osudi na najteže muke ako ikome išta kažem.
Ponovio je, ozbiljno i svečano, kao molitvu.
- Pazi, Mula-Jusufe, ako kažeš, i sad i poslije, ili ako ne učiniš, ako izdaš, ništa te više neće moći spasiti. Biću primoran da se branim.
- Nećeš imati od čega da se braniš. Šta treba da učinim?
- Idi kadiji, sad odmah.
- Više ne idem kadiji. Dobro, otići ću.
- Reci mu: hadži Jusuf Sinanudin je pomogao Posavcima da pobjegnu iz tvrđave.
Mladićeve plave oči su se raširile od straha i zaprepaštenja. Kao da bi ga manje iznenadio zahtjev da nekoga ubije.
- Jesi li razumio?
- Jesam.
- Ako upita ko ti je rekao, čuo si slučajno, od nepoznatih ljudi u hanu, ili ti je neko šapnuo u mraku, ili ne možeš da kažeš ko je. Izmisli nešto. Mene ne pominji. Ni tebe neka ne pominju. Dosta im je ime koje im poklanjaš.
- Stradaće.
- Rekao sam da ništa ne pitaš. Neće stradati. Pobrinućemo se da mu ništa ne bude. Hadži Sinanudin mi je prijatelj.
Nije izgledao pametno, s licem što je izražavalo krajnju zbunjenost. Uzaludno se mučio da pronađe ma kakav smisao u svemu što je čuo.
- Idi.
Još je stajao.
- A onda? Poslije?
- Ništa. Vrati se u tekiju. Ništa više ne treba. Pazi da te niko ne vidi s kadijom.