- Šta ti hoćeš? Da se osvetiš?
- Želim da stanem na put zlu.
- Dobro - rekao je hripavo - neka bude oboje. Ko će napisati pismo?
- Već sam napisao. Stavi i ti svoj pečat, ako hoćeš. I treba naći nekoga da odnese, što brže može. Treba i platiti. Ja nemam.
- Platiću. Daj pismo.
- Ja ću odnijeti.
- Ne vjeruješ nikome? Možda imaš pravo.
Menzilhana je čudno mjesto, pamtio sam je po jakom mirisu konja i konjskog đubreta, po čudnom svijetu što izvire odnekle i odlazi nekuda, po rastresenom pogledu putnika u ispražnjenim očima, s mislima što ih šalju kao prethodnice, ili vuku sa sobom, kao prtljag, izgubljeni, slični prognanicima.
Sad su, začudo, svi gledali u mene, radoznalo i sumnjičavo.
- Je li pismo važno? - pitao me menzilhandžija.
- Ne znam.
- Koliko je novaca Alijaga dao?
Pokazao sam.
- Izgleda da je važno. Hoćeš li da ja svršim s tatarom?
- Moram da mu kažem kome će predati.
- Kako hoćeš.
Uveo je tatara u sobu, i izašao.
Tataru se žurilo.
- Pismo bez imena? Malo plaćaš.
Drsko me gledao sitnim očima, lice mu je grubo od vjetrova, od sunca, od kiše, nešto je nemilosrdno u izrazu tog čovjeka što juri dalekim drumovima, noseći poruke o tuđim srećama i nesrećama, a ne tiču ga se ni suze ni radost.
- Ne plaćam ja. Samo prenosim tuđu poruku.
- Meni je svejedno. Plati mi odmah sve. Bakšiš kad se vratim.
- Pola sad, pola kad se vratiš. A bakšiš ćeš dobiti od onoga kome nosiš.
- To nikad nije sigurno. Ako je vijest dobra, zaborave da daju, zbog sreće. Ako je loša, naljute se, i opet zaborave.
- Ovaj kome nosiš pismo, na visokom je položaju.
- To je još gore. Takvi misle da nam je čast što ih služimo. Plati sve odjednom.
- Izgleda da me ucjenjuješ, prijatelju.
Držao je pismo na dlanu, kao da mjeri koliko je teško.
- Možda i ucjenjujem. Šta misliš koliko bih dobio kad bih ga dao nekom drugome.
- Kome drugom?
- Pa, na primjer, muselimu.
Pretrnuo sam, i osjetio kako me znoj oblio pod košuljom. Nikad čovjek ne može sve da predvidi, igramo na sreću više nego što mislimo. Uzalud sam bio sve proračunao i pripremio; pohlepa jednog tatara mogla je da me upropasti na prvom koraku. Namirisao je odmah moje neiskustvo, a nedostajalo mi je sve čega bi mogao da se boji.
U strahu što me obuzeo, prva moja misao bila je, da se dočepam pisma, ma po koju cijenu: ruke su mi već podrhtavale, spremne da ga uhvate za vrat. Srećom, uspio sam da se savladam, čak sam se i nasmiješio, i rekao mirno:
- Učini kako hoćeš. Ne znam šta je u pismu, i ne znam da li bi ti se isplatilo.
- Razmisliću.
- Čuj me, prijatelju. Možda se i šališ, ali ja ti sad ne vjerujem. Daj mi pismo.
- Šalim se, veliš? Ne šalim. Htio sam da vidim je li opasno, da znam šta nosim. Sad znam, opasno je. Sam si mi kazao.
- Šta sam ja kazao?
- Sve. Sledio si se kad sam pomenuo muselima. Znaš ti dobro šta je u pismu. Evo ti ga. Drugi tatar ide kroz pet dana. Njemu ćeš platiti još više.
Platio sam što je tražio, i rekao silahdarevo ime, olakšano misleći kako se glupo šalio i svojim i mojim životom.
Izašao sam umoran, gotovo iscrpen od strašne misli da ga ne pustim živa s opasnim pismom. I predao mu ga opet, kad sam vidio da je samo lukav.
Ali sam to učinio olako, naglo se oslobađajući unutrašnjeg pritiska, a sumnja me opet obuzela čim sam izašao na sokak. Jesam li sam sebe optužio i upropastio? Jesam li ostavio dokaz protiv sebe u nesigurnim tatarevim rukama? Prije ovoga govorio sam nerazumno: sve ću sam učiniti. A kako čovjek može sve da učini sam?
Dva puta sam polazio da mu oduzmem pismo, vraćao se, bez prave odlučnosti da izađem iz igre, a treći put, kad me strah natjerao, došao sam u dvorište menzilhane, da sve prekinem, da iscijepam cage što je vikalo protiv mene. Ali tatara nije bilo. Izašao je u čaršiju, niko nije znao zbog čega.
Sad sam mogao samo da čekam. Hodao sam po okolnim sokacima, uznemiren, prezav, ljut na sebe, ne znajući da li da i dalje ovako glupo kružim, ili da se sklonim, toliko nesiguran u sebe da sam ličio na uplašeno dijete. - Nije trebalo da to učinim - prekoravao sam se, i ne znajući tačno u čemu sam pogriješio. Je li trebalo da ništa ne počinjem, ili da ne pošaljem pismo? Ništa ne početi značilo je dići ruke od svega, ne poslati pismo značilo je ništa ne učiniti, pomiriti se, a to nisam htio. U čemu sam onda pogriješio? Ili sam toliko uznemiren zbog slučajnosti, koje sam zaboravio u svojim računima, a one su izgleda presudne u životu? Ili zbog neizbježive zavisnosti od mnogih ljudi, a nikome ne mogu da vjerujem?
A onda sam, valjda zbog zamora, osjetio kako se klonulo smirujem i prepuštam čekanju. Ništa više ne zavisi od mene i ništa ne mogu da izmijenim. Biće što Bog odredi. Ali nije pravo. Svejedno je, ali nije pravo. Na tatara ni pomišljao nisam, toliko je nevažan, kako sad da me uništi? A ne može čovjek misliti na sve tatare u životu.
Prije podneva sam ga ponovo potražio, ne znajući zašto mi je to potrebno; toliko je vremena prošlo, da je mogao učiniti sve što je htio. Ali ga nisam našao, otišao je na svoj dugi put.
Ako je pokazao pismo, uskoro će sve biti svršeno. Nemam kuda da bježim.
Nisam imao snage da čekam. Smorila me ova dva sata neizvjesnosti. Pošao sam prema muselimatu, da se riješim more. I čim sam se odlučio, bilo mi je lakše. Kraj je isti, i ako me nađu i ako se predam. A opet je sve drukčije, jer sam idem u susret rješenju. Vratila mi se hrabrost, i bodrije raspoloženje, zato što sam izmijenio težište, prenijevši odluku na sebe. Izgleda sitno i liči na varku ovo okretanje lica prema prijetnji, a sve je u tome. Djeluješ, a ne čekaš. Učesnik si, a ne žrtva. Možda je to suština hrabrosti? Zar je trebalo da prođu tolike godine da bih otkrio ovako važnu tajnu.
Rekao sam stražaru ko sam i zamolio da me muselim primi. Neka ne kaže: neki derviš, neka zapamti ime i čin, važno je.
Ako me primi, mnogo šta sam mogao da mu kažem. Da zamolim milost za prijatelja, hadži-Sinanudina. Da objasnim zašto sam molio stražare da ga puste. Da upozorim na uzbuđenje koje je zavladalo u čaršiji. Da kažem bezbroj stvari koje me ne obavezuju a znače dobru volju.
Nisam bio sasvim miran, ali sam znao da je ovo najbolje od svega što mogu da učinim: ne krijem se, ne bježim, sam dolazim na razgovor, s dobrim namjerama i čistom savješću.
Ako je dobio pismo, odmah će me uvesti, i sve će se brzo razjasniti. Pa čak i to da se desilo, ima nade. Pismo je Alijagino, ja sam ga samo napisao. I došao sam da mu to kažem.
I dok sam čekao, razmišljajući o svemu što je mogao da upita, palo mi je na um da ću, osim ovog ružnog čekanja i razgovora punog poluistina, pa i laži, morati da učinim mnogo šta što nije lijepo, zbog djela koje je lijepo. Možda ću biti natjeran na djela kojih bih se stidio u jednom praznom životu, zbog pravde koja je važnija od svih sitnih grijehova.
Ali još bih mogao da se zaustavim, ako je to božja volja.
Bože, šaptao sam u sebi željno, gledajući sivo nebo nad kasabom, otežalo snježnim oblacima, Bože, je li dobro ovo što činim? Ako nije dobro, pokolebaj moju čvrstinu, oslabi moju volju, učini me nesigumim. Daj mi neki znak, zaljujaj grane topola, samo daškom vjetra, nikakvo čudo ne bi bilo u ovo jesensko doba. I odustaću, ma kolika bila moja želja da ovo učinim.
Nijedna topola na obali rijeke nije se pokrenula. Stajale su mirno, tankim vrhovima zakačene za oblačno nebo, ćutljive i hladne. Podsjetile su me na topole moga zavičaja, nad većom i ljepšom rijekom, nad većim i ljepšim nebom nego što je ovo. Nije to bila prilika da se vraćam u sjećanje, javilo se kao bljesak, kao uzdah. I nestalo. A ostao je siv dan preda mnom, i teški oblaci nad glavom, i nekakav mutan talog u meni.