- Ruka ti dršće - začudio se defterdar. - Zar ti je toliko žao?
Osjećao sam muku u stomaku, povraćalo mi se.
- Ako ti je toliko žao, zašto si potpisao?
Htio sam nešto da odgovorim na to ruganje, ne znam šta, ali sam ćutao, pognute glave, dugo, dok se nisam sjetio, i počeo da molim, mučajući:
- Ne mogu više ostati ovdje. Treba da odem nekud, kud bilo. Samo daleko.
- Zašto?
- Zbog svijeta. Zbog svega.
- Kakva si ti ništarija! - rekao je defterdar mirno, s dubokim prezirom, iako nisam znao, niti sam mogao misliti o tome, zbog čega me prezire. Nije me ni zaboljelo, samo sam ponavljao u sebi tu ružnu riječ kao brojanicu, ne razumijevajući njen pravi smisao. Jedino što je u meni živjelo, to je osjećanje potpune ugroženosti, kao pred hajkom. Sve je zatvoreno oko mene, izlaza nema. A nije mi svejedno, bojim se.
- Ko će otići po Hasana?
- Piri-Vojvoda.
- Neka ga vodi u tvrđavu.
Izašao sam u hodnik, i susreo se s Mula-Jusufom. Vraćao se odnekle u svoju sobu.
Samo jedan trenutak, jedan jedini, oči su mu zastale kad me pogledao, i odmah mi je sinulo: prisluškivao je, i zna. Ako izađe, obavijestiće ga. On je rekao i za Dubrovčanina, kako se do sada nisam sjetio!
- Nemoj nikud izlaziti, bićeš mi potreban.
Sagnuo je glavu i ušao u sobu.
Čekali smo, ćuteći.
Defterdar je drijemao na minderluku, ali je na svaki šum otvarao oči, brzo dižući podbuhle kapke.
Kad se Piri-Vojvoda vratio, znao sam da je sve svršeno. Nisam se usudio da pitam defterdara šta će učiniti s Hasanom. Nemam više prava da to pitam, niti imam snage da budem licemjeran. Ostao sam sam. Kuda i da pođem?
Nisam čuo kad je Mula-Jusuf ušao, njegov hod je tih. Stajao je kraj vrata i gledao me mirno. Prvi put sam vidio da nije uznemiren preda mnom. Zato što smo sad jednaki.
Još mi je samo on ostao. Mrzio sam ga, gadio se, bojao, a evo, u ovom času želio sam da mi priđe, da ćutimo zajedno. Ili da mi kaže nešto, ili ja njemu, šta bilo. Da mi makar stavi ruku na koljeno. Da me pogleda drukčije, ne ovako. Da me bar prekori. Ali ne, na to nema pravo. Već i na samu pomisao da to učini, javio se u meni otpor, čak bijes, i osjetio sam kako bih primio blagu riječ, ili ništa. Na granici sam da postanem slomljen čovjek ili zvijer.
- Rekao si da ću ti biti potreban.
- Nisi više.
- Mogu li da idem?
- Znaš li šta se desilo?
- Znam.
- Nisam kriv, natjerali su me, prijetnjom.
Ćutao je.
- Ništa nisam mogao da učinim. Stavljen mi je nož pod grlo.
Ćutao je i dalje, sav odbojan, ne dozvoljavajući da mu priđem.
- Zašto ćutiš? Želiš da pokažeš kako me osuđuješ? Na to nemaš pravo. Ti nemaš pravo.
- Dobro bi bilo da odeš iz kasabe, šejh Ahmede. Strašno je kad ljudi okreću glavu od tebe. Ja to znam najbolje.
Ne, ovako nije trebalo da govori sa mnom. Ovo je gore nego prijekor, ovo je studeni savjet iz daljine, prezrivo likovanje. A opet, kao da je moje stegnuto srce očekivalo ma šta, utjehu ili uvredu, da bi se vratilo u život. Možda je uvreda čak i bolja; utjeha bi me potpuno iscrpla.
- Kakva si ti ništarija! - rekao sam, gušeći se, ponavljajući riječ koja me boljela. - Baš zato što znaš, mislio sam da ćemo drukčije razgovarati. Nemaš mnogo pameti, izabrao si rđav čas za osvetu. Ne, neće ljudi okretati glavu od mene. Možda će me gledati u strahu, ali me neće prezirati. Nećeš ni ti, budi siguran u to. Natjerali su me da žrtvujem prijatelja, zašto bih imao obzira prema ikome drugom!
- Neće ti od toga biti lakše, šejh Ahmede.
- Možda i neće. Ali neće ni drugima. Zapamtiću da si i ti kriv za njegovo stradanje.
- Ako će ti spasti teret sa srca što me grdiš, samo nastavi.
- Da Dubrovčanin nije pobjegao, Hasan bi sad mirno sjedio kod kuće. A Dubrovčanin nije gledao u bob da bi vidio šta mu se sprema.
- Znao je da je pismo uhvaćeno, zar mu je trebalo još nešto?
- To ti znaš.
- Da li me pitaš ili optužuješ? Izgleda da je zaista najteže onima koji ostanu.
- Ti nisi ostao. Ti si ostavljen. A sad, napolje!
Izašao je, ne okrenuvši se.
Uzalud je, nesreće nailaze kao čavke, u jatima.
Sutradan smo prespavali sabah, i defterdar i ja. Defterdar zbog duga puta i dobro svršena posla, ja zbog besane noći i sna što me savladao tek pred zoru. Ali sam strašnu novost saznao prvi, a tako je i pravo, mene se najviše tiče. I pravo je što sam je čuo od Piri-Vojvode, odvratna je kao i on.
Isprva nisam ništa razumio šta mi govori, toliko je bilo nevjerovatno i neočekivano. Poslije je izgledalo isto toliko nevjerovatno, ali sam razumio.
- Izvršili smo nalog - rekao je mrski čovjek. - Dizdar se malo čudio, a ja sam mu kazao da ga se ne tiče. Njegovo je da sluša, kao i moje.
- Kakav nalog?
- Tvoj. Za Hasana.
- O čemu govoriš? O onome što se desilo juče?
- Ne. Već o onome što se desilo noćas.
- Šta se desilo noćas?
- Predali smo Hasana sejmenima.
- Kakvim sejmenima?
- Ne znam. Sejmenima. Da ga vode u Travnik.
- Je li ti nalog dao defterdar?
- Nije, već ti.
- Čekaj, molim te. Ako si pijan, treba da se ispavaš. Ako nisi...
- Ja nikad ne pijem, kadi-efendija. Nisam pijan, i ne treba da se ispavam.
- Kamo sreće da jesi, bolje bi bilo i za tebe i za mene. Jesi li baš vidio da je nalog od mene? Ko ga je donio?
- Kako da nisam vidio, tvojom rukom pisan, tvojim pečatom potvrđen. Donio ga je Mula-Jusuf.
Tad sam. sjeo, jer me noge više nisu držale, i saslušao lijepu priču o tuđoj drskosti i o svojoj nesreći.
Negdje poslije ponoći probudio ga je Mula-Jusuf i pokazao mu moj nalog da tvrđavski dizdar, u prisustvu Piri-Vojvode, preda zatvorenika Hasana sejmenima, koji će ga, u pratnji Mula-Jusufovoj, odvesti u Travnik. U nalogu je još stajalo da se pomenutom Hasanu ne odvezuju ruke, i da se iz kasabe izvede prije zore. Sejmeni na konjima ostali su pred tvrđavskom kapijom, njih dvojica su probudili dizdara i predali mu moj nalog. Dizdar je gunđao što mu nije rečeno ranije, pa ne bi zatvorenika slao u donje podrume, ovako ćemo svi popričekati a on će izgubiti noć, više i ne zna kad je noć a kad dan, a Piri-Vojvoda mu je rekao ono što je maloprije pomenuo, da je njihovo slušati, pa se i Mula-Jusuf potužio, nama je ovo posao a njemu nije, ali eto, mora da radi i ono što mu nije drago, jer je važno i jer valija tako želi, a neće da se sazna za Hasanov odlazak, ovaj svijet je lud, onomadne se vidjelo, i bolje je da se sve izvede tiho i neprimjetno. Još je dodao, kako je molio mene da Piri-Vojvoda ide sa sejmenima i Hasanom, jer on nije vičan jahanju, dobiće rane do Travnika, ali sam ja rekao da nikako ne mogu pustiti Piri-Vojvodu, potreban mi je ovdje, bez njega bih bio kao bez ruke, na čemu mi se on zahvaljuje. (Nemojte nikad reći da ste sreli najglupljeg čovjeka; uvijek se može desiti da ga neko pretekne!) Kad su Hasana doveli, vezana, tražio je da mu oslobode ruke, pitao kud ga vode, nazvao ih noćnim kukuvijama, bunio se što su ga probudili iz najslađeg sna, a kad mu je Mula-Jusuf mirno objasnio da oni samo postupaju po naređenju, upitao je, kad će već jednom odrasti i početi da misli svojom glavom a ne po naređenju, a vrijeme je, sigurno je punoljetan, ili misli da naslijedi njega, Piri-Vojvodu, što mu ne bi nikako preporučio, jer nikad neće dostići takvo savršenstvo, i može biti samo mali Piri-Vojvoda. Nije to razumio, ali misli da je nešto uvredljivo. Zatim je taj Hasan zahvalio dizdaru na udobnu smještaju i na savršenoj tišini kojom je bio okružen; toliko mu je bilo lijepo da bi, iz zahvalnosti, želio to isto i dizdaru. Piri-Vojvoda je prekinuo to brbljanje i naredio da se krene. - Imaš pravo - rekao je Hasan - toliki vas poslovi čekaju, šteta da gubite vrijeme. - Kad je ugledao sejmene, upitao je: - Šta treba da radim, age i efendije, da bih vam ostao u lijepoj uspomeni? Hoću li jahati ili ću kaskati za vama? - Ne brbljaj mnogo! - odvratio je jedan krupan sejmen i, popevši ga na konja, vezao mu i noge konopom. - Selam ćeš mome prijatelju kadiji - doviknuo je kad su krenuli.