- Otišli su kasom?
- Kako znaš?
- Sad je uzaludno sve što znam. A tebi, izgleda, još nije jasno.
- Šta treba da mi bude jasno?
- Da su pobjegli. I da si im ti pomogao.
- Vidio sam tvoj nalog.
- Nikakav nalog nisam izdao. Napisao ga je Mula-Jusuf.
- A sejmeni? Još su ga i vezali.
- Odriješili su ga možda u prvom sokaku. Sigurno su njegovi momci.
- Ne znam jesu li njegovi momci, ali znam da je rukopis bio tvoj. I tvoj pečat. Nisam jedan nalog dobio od tebe. Znam svako tvoje slovo. To ne može drugi napisati.
- Kažem ti, budalo, nizašto nisam znao, sve sam od tebe čuo.
- Oh, nije istina, sve si ti znao. Ti si smislio, ti si napisao. Zbog prijatelja. Samo, zašto si mene upropastio? Zašto mene? Zar nisi mogao naći nekog drugog? Dvadeset godina služim časno i pošteno, a sad sam tvoj kurban. I Mula-Jusuf će to potvrditi.
- Ni Mula-Jusuf se neće više vratiti.
- Eto vidiš da znaš!
Uzalud je bilo govoriti, za njega sam ja bio jedini krivac.
Defterdar je ušao, brišući debelo lice svilenom mahramom, crven od uzbuđenja, ali je govorio tiho i na izgled mirno.
- Šta je to, dervišu, počeo si otvoreno da se rugaš? Pa, u redu, ti si učinio svoje, sad je red na drugom da učini svoje. Reci mi samo, u što si se uzdao? Ili ti je svejedno?
- Ništa ja nisam učinio. Iznenađen sam kao i ti.
- A šta je ovo? Tvoj nalog i tvoj pečat.
- To je napisao moj pisar, Mula-Jusuf.
- Ma šta kažeš! A zašto bi to pisar učinio? Je li bio rod tom Hasanu? Ili prijatelj, kao ti?
- Ne znam.
- Nije mu bio prijatelj - umiješao se Piri-Vojvoda. - Mula-Jusuf je kadijin čovjek, slušao ga je u svemu.
- Nisi baš pametan, Ahmede Nurudine. Koga si mislio da prevariš ovom drskom igrom?
- Da sam stavio svoje ime, onda bih zaista bio budala. Ili ne bih bio ovdje. Zar ti to nije jasno?
- Mislio si da smo mi budale i da ćemo povjerovati u tvoju dječiju priču.
- Mogu da se zakunem na Kuran.
- Siguran sam da možeš. Iako stvar ne može biti jasnija. Hasan je tvoj prijatelj, jedini i najbolji, sam si rekao. Juče sam vidio koliko ti je stalo do njega. A tvoj pisar nije imao nikakva ličnog razloga da oslobodi zatvorenika. Samo je poslušao tebe, kao tvoj povjerljiv čovjek. Budući da je i on pobjegao, svu krivicu treba svaliti na njega. Dobro, da je preda te došao takav slučaj, šta bi ti presudio?
- Kad bih poznavao čovjeka, kao ti mene, vjerovao bih u njegovu riječ.
- Jak dokaz!
- I ja sam mu rekao: sve si ti napisao. Zbog prijatelja.
- Ti ćuti! Tebe su zadjenuli za fermen, kao bosiljak. I dobro su te pronašli da zakitiš sav taj džumbus. Valija će se veoma obradovati.
Tako sam se našao u čudnom položaju. Što sam se više pravdao, sve se manje vjerovalo mojoj priči, dok i meni samome nije postala neubjedljiva. Ljudi su vezali moje ime uz prijateljstvo i vjernost, jedni s osudom, drugi s priznanjem. Jedno bih primio, drugo odbio, ali to, izgleda ne ide jedno bez drugog. Prihvatio sam ono što je ugodnije. Hafiz Muhamed samo što mi nije poljubio ruku, Alihodža me nazvao čovjekom koji se ne plaši da to bude, kasabalije su me gledale s poštovanjem, nepoznati ljudi su donosili ponude i ostavljali kod Mustafe, za mene, a Hasanov otac, Alijaga, uputio mi je po hadži-Sinanudinu posebnu zahvalnost. Nisam se mogao odbraniti od tihog divljenja, pa sam se počeo navikavati na tu misao i ćutke primati naklonost, kao nagradu za najveću izdaju koju sam učinio. Zar je ljudima prijateljstvo toliko izvan sumnje? Ili su dirnuti, zato što nije tako često? Ličilo je na grubu šalu: mnogo šta sam u životu uradio, i dobro i korisno, da bih stekao poštovanje ljudi, a donijelo mi ga je ružno djelo, koje je svako smatrao plemenitošću. Znao sam da nije zasluženo, ali mi je godilo, a ponekad me mučila misao da je tako trebalo i učiniti. Doduše, ništa ne bi bilo drukčije, osim u meni. Pa ipak, ovako je bolje (nije dobro, ali je bolje), ljudi su me uvažavali kao da sam i učinio, a siguran sam da ću se odbraniti od optužbe, jer znam da nisam ništa učinio. A kad je od Hasana i Mula-Jusufa stiglo pismo muftiji, odnekle sa zapadne granice, u kojem su me opravdavali, rekavši svu istinu, to je ljude potpuno utvrdilo u uvjerenju da smo u dogovoru (jer, zašto bi me branili ako sam im kriv). Ja sam to pismo primio kao dokaz kojim ću svakoga uvjeriti u svoju nevinost. Nadao sam se da ću sad naći i dosta svjedoka u svoju korist, ako dođe do ispitivanja.
Ali do ispitivanja nije došlo. Sve se svršilo bez mene, iako se ono posljednje može svršiti jedino sa mnom.
Predveče me našao Kara-Zaim, usplahiren, više zbog sebe nego zbog mene. Možda čak ne bi ni došao da nije trebalo da mu isplatim njegovu mjesecnu nagradu, a tada bi obično donosio vijesti za koje je smatrao da su važne. I za ovu je smatrao da je važna, i ovaj put je imao pravo.
Prvo je želio da poveća iznos, jer je morao da plati momku koji služi muftiju, a od njega je i doznao.
- Je li toliko važno?
- Pa, mislim da jest. Znaš li da je jutros stigao tatarin iz Carigrada?
- Znam. Ali ne znam zašto.
- Zbog tebe.
- Zbog mene?
- Zakuni se da me nećeš izdati. Stavi ruku na Kur'an. Tako. Zatvoriće te večeras.
- Je li donio kakvo naređenje?
- Izgleda da jest. Katul-ferman.
- Znači, udaviće me u tvrđavi.
- Znači, udaviće te.
- Šta mogu, taksirat.
- Možeš li da pobjegneš?
- Kuda da pobjegnem?
- Ne znam, kažem onako. Zar nemaš nikog da ti pomogne? Kao ti Hasanu.
- Ja nisam pomogao Hasanu.
- Svejedno ti je sad. Jesi, i neka ostane tako. Jesi, pomogao si, ne ruši sam svoju zadužbinu.
- Hvala ti što si došao, izložio si se opasnosti zbog mene.
- Šta ću, moj šejh Ahmede, sirotinja me natjerala. I neka znaš da mi je žao.
- Vjerujem.
- Mnogo si mi pomogao, živahnuo sam s tobom. Često te pomenemo, ja i žena. A sad ćemo još češće. Hoćeš li da se poljubimo, šejh Ahmede? Bili smo nekad na istim bojištima, pa ja ostao iskrpljen a ti zdrav, a eto, sudbina hoće da ti odeš prije.
- Hodi da se poljubimo, Kara-Zaime, i pomeni me kadgod po dobru.
Otišao je, suznih očiju, a ja sam ostao u sumračnoj sobi, ubijen ovim što sam čuo.
Ne mogu da sumnjam, sigurno je istina. Uzalud sam se zavaravao ludim nadama, drukčije nije moglo biti. Valija je digao ustavu, i bujica me ponijela.
Ponavljam, nemoćan: smrt, kraj. I ne shvaćam potpuno, kao nekad, u tvrđavskim podrumima, dok sam je čekao, ravnodušan. Sad mi izgleda daleka, nepojmljiva, iako sve znam. Smrt, kraj. I odjednom, kao da sam progledao pred tamom što mi je prijetila, obuzeo me užas od nepostojanja, od tog ničega. Pa to je smrt, pa to je kraj! Konačan susret s najstrašnijom kobi.
Ne, nikako! Hoću da živim! Ma šta da se desi, hoću da živim, na jednoj nozi do smrti, na uskoj litici do smrti, ali hoću da živim. Moram! Boriću se, zubima ću gristi, bježaću dok mi koža ne otpadne s tabana, naći ću nekog da mi pomogne, nož ću staviti pod vrat i tražiću da mi pomogne, i ja sam pomagao drugima, svejedno ako i nisam, pobjeći ću od kraja i od smrti.
Odlučan, sa snagom koju daje strah i želja da se živi, pošao sam prema izlazu. Mirno, samo mirno, da me ne izda naglost i usplahiren pogled, uskoro će noć, skriće me mrak, biću brži od hrta, tiši od sove, zora će me zateći u nekoj dubokoj šumi, u nekom dalekom kraju, samo da ne dišem tako bučno, kao da sam već trčao pred potjerom, i srce da mi ne bije ovako žestoko, odaće me, kao zvono.