Robert Džordan
Dolazak Senke
Posvećeno Robertu Marksu
Piscu, učitelju, učenjaku, filozofu, prijatelju i inspiraciji
Senka će pasti preko sveta i pomračiti sve zemlje, sve do najmanjeg krajička, i neće biti Svetlosti ni bezbednosti. A onaj koga će roditi Zora, koga će roditi Devica, u skladu s Proročanstvom, pružiće ruke da zgrabi Senku, i svet će zaurlati od bola spasenja. Sva slava Tvorcu i Svetlosti, i njemu, koji će biti ponovorođen. Neka bi nas Svetlost spasla od njega.
1
Zametak Senke
Točak vremena se okreće i Doba dolaze i prolaze, ostavljajući za sobom sećanja koja prerastaju u legende. Legende blede i postaju mitovi, a i oni budu davno zaboravljeni kada ponovo naiđe Doba koje ih je rodilo. U jednom od tih razdoblja, koje su neki zvali Treće doba – Doba koje tek treba da dođe, Doba davno prošlo – vetar se digao na velikoj ravnici zvanoj Karalainska stepa. Ovo nije bio početak, jer obrtajima Točka vremena nije bilo ni početka ni kraja. Ali bio je to jedan početak. Vetar je pod zracima ranog jutarnjeg sunca duvao na sever i na zapad, preko beskrajnih milja zalelujane trave i razbacanih šumaraka, preko brzoteke reke Luan, i iznad krezubih vrhova Zmaj-planine, legendarne planine koja se nadnosila nad nežno zatalasanu ravnicu, toliko visoko da je čitava njena gornja polovina bila skrivena velom oblaka. Zmaj-planina, gde je Zmaj pao – a sa njim, neki kažu, i Doba legendi – i gde Proročanstva kažu da će se ponovo roditi. Ili da je već rođen. Na sever i na zapad, preko sela Džuald, Darein i Alinder, gde su se mostovi nalik na kamenu čipku pružali sve do Sjajnih zidova, velikih belih bedema po mnogima najvećeg grada na svetu. Tar Valona. Grada koji svake večeri dotiče dugačka senka Zmajeve planine.
Unutar tih zidova zgrade, koje behu načinili Ogijeri pre više od dve hiljade godina, kao da su rasle iz zemlje, ili bile delo vetra i vode, a ne ruku nadaleko čuvenih ogijerskih zidara. Neke su bile nalik pticama u letu, ili ogromnim školjkama iz udaljenih mora. Visoke kule, rascvetale, šuplje kao flauta ili spiralne, bile su stotinama stopa iznad zemlje povezane mostovima, često bez ograda. Samo su oni što su dugo vremena boravili u Tar Valonu bili u stanju da suzbiju stalnu zapanjenost, tako da ne izgledaju kao seljaci koji nikada nisu izašli iz svoga sela.
Najveća od tih kula, Bela kula, vladala je gradom, blistajući na suncu kao uglačana kost. Točak vremena se okreće oko Tar Valona, govorilo se u gradu, a Tar Valon se okreće oko Kule. Prvo što bi putnici namereni ka Tar Valonu ugledali, još pre no što bi njihovi konji stigli nadomak mostova, pre no što bi kapetani rečnih brodica ugledali ostrvo, bila je Kula kako na suncu blešti kao svetionik. Nije ni čudo što je veliki trg oko obzidanog tla koje je pripadalo Kuli delovao manjim no što je zapravo bio, a ljudi na njemu sitni poput buba. Ali Bela kula je mogla biti i najmanja u Tar Valonu, pa bi zbog činjenice da je u njoj srce moći Aes Sedai svejedno vladala ostrvskim gradom.
Ma koliko brojan bio, svet na trgu nije ga ni približno ispunio. Po obodima su se ljudi gurali, svako obuzet svojim poslovima, ali kako se trg bližio Kuli bilo ih je sve manje, a duž najmanje pedesetak koraka do visokih belih zidina kaldrma je bila potpuno prazna. Aes Sedai su u Tar Valonu bile cenjene i poštovane, naravno, a Amirlin Tron je gradom vladala kao što vlada i nad Aes Sedai, ali malo njih je imalo volje da toj sili bude bliže no što mora. Postoji značajna razlika između ponosa na veličanstveni kamin u dvorani – i šetnje kroz oganj.
Nešto malo njih jeste prišlo bliže, sve do širokog stepeništa što je vodilo u samu Kulu, i sve do dveri sa zamršenim rezbarijama. Ogromna vrata behu dovoljno široka da kroz njih odjednom prođe dvanaestoro ljudi. Dveri su bile otvorene, kao da žele dobrodošlicu. Uvek je bilo ljudi kojima je bila potrebna pomoć ili neki odgovor, a smatrali su da to mogu dobiti samo od Aes Sedai. A dešavalo se i da dolaze izdaleka, iz Arafela i Geldana, Saldeje i Ilijana. Mnogi od njih pronaći će u Kuli pomoć ili savet, mada najčešće ne ono što očekuju, ili čemu se nadaju.
Min je pazila da joj lice bude skriveno dubokom kapuljačom plašta koji je nosila iako je bilo toplo. Ogrtač je bio od lake tkanine, tako da nije privlačio pažnju – ne na očigledno sramežljivoj ženi. A popriličan broj Ijudi ponašao se sramežljivo kada se nađe u Kuli. Ništa u vezi s njom nije privlačilo pažnju. Tamna joj je kosa porasla otkada je poslednji put bila u Kuli, iako joj još nije padala na ramena, a haljina od plave tkanine, izuzev uzanih traka bele džerekuške čipke na vratu i oko zglobova, pristajala bi nekoj kćeri dobrostojećeg seljaka što je odenula najbolju svečarsku odeću za posetu Kuli, baš kao i druge žene što su prilazile širokom stepenistu. Min se barem nadala da tako izgleda. Morala je da suzbije želju da se zapilji u njih, ne bi li videla nije li im držanje ili hod drugačiji od njenog. Mogu ja to, govorila je samoj sebi.
Svakako da nije prešla toliki put samo da bi se sada okrenula i pobegla. Haljina je bila dobra varka. Ono malo ljudi u Kuli što je se sećalo pamtilo je mladu ženu kratke kose, stalno u muškom kaputu i pantalonama, a nikad u haljini. Morala je biti dobra varka. Nije imala izbora – morala je to da učini.
Srce joj je sve više preskakalo kako se bližila Kuli, i ona čvršće stisnu zavežljaj što ga je nosila i privi ga uz grudi. U njemu je bila njena uobičajena odeća, čizme i sve što je posedovala, izuzev konja koga je ostavila u jednoj gostionici nedaleko odatle. Uz malo sreće, kroz nekoliko sati biće ponovo na konju i jahati ka mostu i putu što vodi na jug.
Mada se baš i nije radovala što će se tako brzo ponovo naći na konju, ne posle silnih nedelja u sedlu, bez i dana stanke. Ali iz sveg je srca želela da ode odavde. Nikada na Belu kulu nije gledala kao na neko gostoljubivo mesto, a u ovom trenutku činila joj se jednako užasnom kao zatvor Mračnoga u Šajol Gulu. Stresavši se, požele da se nije setila Mračnoga. Pitam se misli li Moiraina da sam ovde samo zato što je ona to od mene zatražila? Svetlost mi pomogla, ponašam se kao prava budala. Činim gluposti zbog glupog muškarca!
S nelagodom se pope na stepenište – svaki stepenik je bio toliko širok da se moralo načiniti dva koraka pre no što se pređe na sledeći – a za razliku od većine drugih posetilaca, ona nije zastajkivala da bi s poštovanjem gledala blede visove Kule.
Želela je da se ovo što pre završi.
Kada se našla unutra, vide da je ogromna, okrugla prijemna dvorana skoro okružena zasvođenim hodnicima, ali molioci su se skupili nasred nje i pod ravnom tavanicom premeštali s noge na nogu. Bledi kameni pod uglačala su tokom vekova bezbrojna bojažljiva stopala. Niko ni na šta drugo nije mislio, sem gde se nalazi, i zašto. Seljak i njegova žena u odeći od grube čoje držali su se za žuljevite ruke i gurali s trgovkinjom u svili i kadifi, iza koje je bila jedna sluškinja. Devojka je čvrsto stiskala kovčežić sa srebrnim intarzijama, nesumnjivo dar koji je njena gospodarica namenila Kuli. Da su se našle negde drugde, trgovkinja bi s visine pogledala seljake koji su joj se toliko približili, a oni bi se verovatno poklonili i udaljili, sve vreme se izvinjavajući. Ali ne sada. Ne ovde.
Među moliocima je bilo malo muškaraca, što Min nije iznenađivalo. Većina muškarca nije volela blizinu Aes Sedai. Svima je bilo poznato kako su muški Aes Sedai, dok ih je još bilo, na svojim plećima nosili odgovornost za Slamanje sveta. Tri hiljade godina nije pomračilo tu uspomenu, iako je vreme promenilo mnoge pojedinosti. Decu su i dalje plašili pričama o muškarcima što su mogli da usmeravaju Jednu moć, osuđeni da polude, zbog toga što je Mračni izopačio saidin, mušku polovinu Istinskog izvora. Najgora je bila priča o Lijusu Terinu Telamonu – Zmaju – Lijusu Terinu Rodoubici, koji je otpočeo Slamanje. Ma, te priče plašile su i odrasle. Proročanstva govore kako će Zmaj ponovo biti rođen u času najveće potrebe čovečanstva, da se u Tarmon Gai’donu, Poslednjoj bici, bori protiv Mračnoga. Ali sve to nije pravilo neku veliku razliku u pogledu većine ljudi na vezu između muškaraca i Moći. Svaka Aes Sedai bi sada zatočila muškarca koji je u stanju da usmerava, a od Sedam ađaha Crveni malo šta sem toga i radi.