„Ovo ti je prvo zapovedništvo, zar ne?“ U Ordejtovom glasu naslućivalo se ruganje.
„Ovo je možda na kartama deo Andora, ali Kaemlin već pokolenjima nije slao poreznike ovako daleko na zapad. Čak i ako ta trojica puste glas, ko će poverovati Krparima? A ako misliš da je sve ovo preopasno, seti se čiji je pečat na naredbama koje si dobio.“
Faran pogleda u Bornhalda, a ruka mu pođe ka maču. Bornhald neznatno odmahnu glavom, a Faran spusti ruku. „Moja je namera da pređem ovu reku, gazda Ordejte. Preći ću je makar čuo da će Garet Brin i Kraljičina garda do sumraka biti ovde.“
„Naravno“, odjednom kaza Ordejt, kao da hoće da ga umiri. „Uveravam te da će ovde biti prilike za slavu, isto kao i kod Tar Valona.“ Njegove upale, tamne oči odjednom se zastakliše, kao da se zagledao nekud u daljinu. „I u Tar Valonu ima stvari koje želim.“
Bornhald odmahnu glavom. A ja moram s njime da sarađujem.
Džaret Bajar pritera konja do njih i sjaha pored Farana. Visok koliko i stotinar, Bajar je bio čovek dugog lica i tamnih, veoma upalih očiju. Sav je bio kost i koža. „Selo je osigurano, moj gospodaru. Luselin se brine da se niko ne izvuče. Skoro su se uneredili kada sam spomenuo Prijatelje Mraka. Niko iz njihovog sela, kažu. Ali narod tamo dalje na jug jeste od te sorte, tako kažu.“
„Dalje na jug, je li?“ – oštro ponovi Bornhald. „Videćemo. Neka tri stotine pređu reku, Bajare. Prva stotina neka bude Faranova. Ostatak neka sledi kada Krpari pređu. I postaraćeš se da niko više ne pobegne, da?
„Pregazićemo Dve Reke“, prekide ga Ordejt. Uzano mu je lice bilo potpuno iskrivljeno, a pljuvačka mu je curila niz usne. „Bičevaćemo ih, drati i spaliti im duše! Obećao sam mu! Sada će mi doći! Doći će on!“ Bornhald klimnu glavom Bajaru i Faranu u znak da izvrše njegove zapovesti. Ludak, pomisli on. Gospodar kapetan zapovednik me je vezao sa ludakom. Ali bar ću naći put do Perina iz Dve Reke. Šta god da bude potrebno, osvetiću oca!
Sa zasvođene terase na vrhu jednog brda visoka gospa Surot gledala je na luku Kantorin, koja je ličila na ogromnu činiju nepravilnog oblika. Glava ove žene bila je s obe strane potpuno izbrijana, tako da joj je široka kresta crne kose padala niz leđa. Šake su joj lagano počivale na glatkoj kamenoj ogradi, beloj kao njena blistava haljina. Čulo se slabašno ravnomerno kuckanje dok je ona nesvesno lupkala prstima sa čitav palac dugim noktima. Prva dva nokta na obe ruke bila su obojena u plavo.
S Aritskog okeana duvao je slabašan povetarac, noseći miris soli. Dve mlade žene klečale su uza zid iza visoke gospe i držale široke pernate lepeze, spremne da priskoče u slučaju da povetarac utihne. Još dve žene i četvorica mladića činili su red ljudi koji su klečali i čekali da je služe. Sve osmoro bilo je bosonogo i u providnim odorama, da bi jasnim crtama svojih udova i skladnošću pokreta zadovoljili osećaj za lepo visoke gospe. U tom trenutku Surot zaista nije ni videla sluge, ništa više no što je videla nameštaj.
Ali videla je po šestoricu pripadnika Mrtve straže na krajevima zasvođene terase. Ukočeni kao kipovi, držali su koplja s crnim resama i u crno obojene štitove. Oni su bili znak njenog trijumfa i opasnosti u kojoj je bila. Mrtva straža služila je samo caricu i njene izabrane predstavnike, a bila je u stanju da podjednako revnosno ubija i gine – šta god bude potrebno. Postojala je jedna izreka: „Kada hodaš visoko, staze su popločane bodežima.“
Nokti su joj lupkali o kamenu ogradu. Ona je sada hodala po oštrici brijača.
Unutrašnji deo luke, iza nasipa koji ju je branio od mora, bio je ispunjen plovilima Morskog naroda – Ata’an Mijere. Čak je i najveće delovalo preusko za svoju dužinu. Zbog toga što su im konopci bili posečeni, svi poprečni jarboli bili su iskrivljeni pod ludim uglovima. Sve palube bile su prazne, a brodske posade na obali i pod stražom – što je važilo za sve na ovim ostrvima koji su umeli da plove otvorenim morem. U spoljašnjem delu luke bilo je na desetine seanšanskih brodova zatupljenog pramca. Neki od njih su bacili sidro na ulazu u luku. Jedan brod je, dok su mu rebrasta jedra bila naduvana od vetra, pratio jato malih ribarskih brodica nazad u luku. Ako bi se ta manja plovila raštrkala, neka od njih bi mogla i da pobegnu, ali na seanšanskom brodu bila je damane. Bilo je dovoljno da se samo jednom pokažu moći kojima damane raspolažu pa da se svaka pomisao na to u potpunosti suzbije. Garav i smrskan trup jednog broda Morskog naroda još je ležao na grebenu blizu ulaza u luku.
Surot nije znala koliko će joj dugo poći za rukom da Morski narod s drugih strana – kao i proklete stanovnike kopna – spreči da saznaju da su ova ostrva pod njenom vlašću. Imaću dovoljno vremena, reče sama sebi. Moram imati dovoljno vremena.
Posle onakvog poraza u koji ih je visoki gospodar Turak odveo, ona je izvela pravo čudo tako što je okupila većinu seanšanskih snaga. Svega šačica brodova koji su pobegli iz Falmea bila je pod njenom vlašću, i niko nije preispitivao njeno pravo da zapoveda nad Hailene, Predvodnicima. Ako je sreća i dalje bude služila, niko na kopnu neće ni posumnjati da su ovde. Da čekaju da ponovo osvoje zemlje koje im je carica naredila da povrate; da čekaju da postignu Corenne, Povratak. Njene uhode već su izvidele put. Neće biti potrebe da se vrati na Dvor devet meseca i izvini se carici zbog neuspeha, koji čak i nije bio njen.
Sva se stresla od te pomisli. Takvo izvinjenje uvek je ponižavajuće, i obično bolno. Ali stresla se od mogućnosti da joj na kraju svega toga smrt bude uskraćena, da bude primorana da nastavi kao da se ništa nije desilo dok svi živi, obični ljudi i pripadnici Krvi, znaju za njeno poniženje. Jedan lepuškast mladi sluga priskoči joj s bledozelenim ogrtačem izvezenim pticama jarkog perja. Ispružila je ruke da bude ogrnuta, ali nije ga primetila ništa više no prašinu kraj svojih somotskih papuča.
Da bi izbegla to izvinjenje, mora povratiti ono što je pre hiljadu godina izgubljeno. A da bi to učinila, mora izaći na kraj s tim čovekom za koga njene uhode na kopnu kažu kako tvrdi da je Ponovorođeni Zmaj. Ako ne budem mogla da se pobrinem za njega, caričino nezadovoljstvo će mi biti najmanja briga.
Polako se okrenula i ušla u dugu sobu iza terase. Njen spoljni zid bio je sav od zastakljenih vrata i visokih prozora, da bi hvatali povetarac. Surot je bila zadovoljna bledim i glatkim drvenim zidovima, koji su se presijavali kao saten, Ali naredila je da se nameštaj starog vlasnika, bivšeg upravnika Kantorina, koji je bio pripadnik Ata’an Mijere, ukloni i zameni s nekoliko visokih paravana, većinom oslikanih pticama ili cvećem. Dva su se razlikovala. Na jednom je bila velika pegava mačka iz Sen T’džore, velika kao june, a na drugom crni planinski orao, s krestom nalik nekoj bledoj kruni i krilima snežnih krajeva raširenih do svog punog raspona od sedam stopa. Takvi paravani smatrani su prostačkim, ali Surot je volela životinje. Pošto nije mogla da ponese svoj zverinjak preko Aritskog okeana, dala je da se na tim paravanima naslikaju njena dva miljenika. Nikada nije tek tako prihvatala da u bilo čemu bude onemogućena.
Tri žene su je čekale u istom položaju kao kad ih je ostavila: dve su klečale, a jedna bila prostrta po golom, uglačanom podu s umecima od svetlog i tamnog drveta. One što su klečale bile su u tamnoplavim haljinama što ih nose sul’dam. Na grudima i postrance po suknjama bile su crvene ploče izvezene srebrnim račvastim munjama. Jednoj od njih, koja se zvala Alvin – bila je to plavooka žena oštrog lica i večito namrštena – leva strana glave bila je izbrijana. Ostatak kose padao joj je na rame skupljen u svetlosmeđu pletenicu.