Ali carica nije znala sve. Ono najgore nije se moglo poveriti nijednom glasniku, ma koliko on bio odan. To je Surot jedino mogla da izgovori carici na uvo, i potrudila se da tako i ostane. Samo je četvoro ljudi koji su znali za tu tajnu još bilo u životu. Od to četvoro dvoje nikome to svojevoljno ne bi spomenuli. Jedini način da tajna bude bolje čuvana jeste da troje umru.
Surot nije ni shvatila da je to poslednje zapravo promrmljala, sve dok Alvin ne reče: „Ali visokoj gospi je sve troje potrebno živo.“ Žena se držala ponizno, kako i doliči. Savladala je čak i veštinu da joj pogled bude spušten dok istovremeno posmatra Surot, pazeći na neki znak od nje. I glas joj beše ponizan. „Ko zna, visoka gospo, šta bi carica – neka bi živela zauvek! – uradila da sazna za pokušaj da se tako nešto sakrije od nje?“
Umesto da odgovori, Surot ponovo načini onaj sićušan pokret. Alvin je ponovo oklevala – ali ovog puta zbog nevoljnosti da ode; ta žena nije znala gde joj je mesto! – a onda se duboko poklonila i unatraške napustila Surotino prisustvo.
Surot je morala da se napregne kako bi dostigla spokoj. Sul’dam i drugo dvoje bili su nevolja koju u ovom trenutku nije mogla da reši, ali strpljenje je bilo vrlina. Oni što nemaju strpljenja obično završe u Kuli gavranova.
Kada je ponovo izašla na terasu, sluge što su klečale neznatno se pomeriše napred, spremni da priskoče. Ratnici su i dalje stražarili i pazili da je niko ne ometa. Surot ponovo stade pred ogradu, samo što se ovaj put zagleda ka pučini i kopnu stotinama milja ka istoku.
Stekla bi mnogo časti kada bi s uspehom vodila Predvodnike, kada bi otpočela Povratak. Možda bi je čak i usvojili u caričinu porodicu, mada je to bila čast koja je sa sobom donosila nove nevolje. Kada bi joj takođe pošlo za rukom da zatoči tog Zmaja, bio on lažan ili pravi, a još i da nađe načina da vlada njegovom neverovatnom silom...
Ali, ako – kada ga uhvatim, da li da ga predam carici? To je pitanje.
Njeni dugi nokti ponovo zadobovaše po širokoj kamenoj ogradi.
2
Komešanja u Šari
Vreli noćni vetar duvao je s pučine na kopno, na sever preko Široke delte zvane Zmajevi prsti. Bio je to pravi lavirint vodotokova širokih i uskih. Neki od njih bili su začepljeni travom. Ogromna trščana polja razdvajala su niska ostrvca obrasla drvećem paukolikog korenja, koje nije raslo nigde drugde. Iza delte lagano se nazire njen izvor: reka Erinin. Široka reka bila je prepuna brodića što su lovili ribu na svetiljku. Odjednom, i brodići i svetiljke divlje se zanjihaše – iznenadno i neočekivano. Neki od starijih ribara promrmljaše nešto o zlim stvarima koje putuju kroz noć. Mlađi su im se smejali, ali i oni počeše žustrije da izvlače mreže, željni da se što pre vrate kućama. U pričama se kaže da ti zlo ne može preći prag, sem ako ga pozoveš. Tako je u pričama. Ali napolju, u tami...
Kada je noćni vetar stigao do velikog grada Tira, neposredno kraj reke, gde su se gostionice i radnje tiskale rame uz rame s visokim kulama palata koje su se presijavale na mesečini, miris morske soli više se nije osećao. Ali nijedna palata nije bila ni upola visoka kao ogromna građevina, skoro planina, što se pružala od središta grada pa sve do same reke. Kamen Tira, tvrdinja iz legendi, najstarije utvrđenje čovečanstva, podignuto u poslednjim danima Slamanja sveta. Carstva su nastajala i pretvarala se u prah, druga su ih smenjivala, pa i ona padala – ali Kamen je stajao. Bila je to stena o koju su tri hiljade godina bezbrojne vojske slamale koplja, mačeve i zube. Za sve to vreme nijednom nije pao pred osvajačem. Sve do sada.
Gradske ulice, krčme i gostionice bile su skoro puste u maglovitom mraku. Ljudi su bili na oprezu unutar sopstvenih zidina. Onaj ko vlada Kamenom bio je gospodar Tira, i grada i države. Tako je oduvek bilo, a Tirani su to prihvatali, kao i uvek. Na svetlosti dana građani će klicati svom novom gospodaru s jednakom radošću kao starom; ali kada noć padne skupiće se zajedno, i uprkos vrelini drhtati dok vetar iznad njihovih krovova zavija kao hiljadu narikača. U glavama su im poigravale neke neobične nove nade. Niko u Tiru nikada ranije nije se usudio da se takvom čemu nada. Bile su to nade izmešane sa strahovima starim kao samo Slamanje.
Vetar je nosio dugi beli barjak obasjan mesečinom visoko iznad Kamena, kao da hoće da ga otkine. Čitavom dužinom barjaka bila je oslikana vijugava pojava – nalik na zmiju sa nogama, zlatne lavlje grive i skerletnih i zlatnih krljušti. Kao da je letela na vetru. Bio je to barjak proročanstva, kome su se nadali i koga su se užasavali. Bio je to Zmajev barjak. Ponovorođenog Zmaja. Glasnika spasenja sveta i novog Slamanja. Kao da je razljućen takvim prkosom vetar se bacio o tvrde bedeme Kamena. Ali Zmajev barjak je ne mareći za to lebdeo u noći i čekao snažnije oluje.
U jednoj sobi negde u gornjoj polovini južne strane Kamena Perin je sedeo na kovčegu u podnožju svog kreveta s baldahinom i posmatrao jednu tamnokosu devojku kako korača gore-dole. U njegovim zlatnim očima nazirala se trunčica opreza. Faila se obično raspravljala s njim, a ponekad ga i nežno zadirkivala što je tako promišljen; noćas mu ni deset reči nije rekla otkako je ušla u sobu. Osećao je miris ružinih latica koje su bile odložene sa njenom odećom da bi mirisala na njih, i onaj poseban miris, samo njen. A u tom blagom nagoveštaju čistog znoja osetio je miris usplahirenosti. Faila to skoro nikada nije pokazivala. Pitajući se zašto li je sada tako raspoložena osetio je iznenadni svrab između plećaka, koji nikakve veze nije imao s noćnom vrelinom. Njena uska podeljena suknja tiho je šuštala u skladu s njenim koracima.
On razdraženo počeša svoju dve nedelje staru bradu. Bila mu je još kovrdžavija od kose. Takođe mu je od nje bilo vruće. Po stoti put je pomislio da se obrije.
„Pristaje ti“, odjednom kaza Faila i stade u mestu.
On nelagodno sleže ramenima mišićavim od dugog rada u kovačnici. Umela je ona ponekad da to uradi – da zna o čemu on razmišlja. „Svrbi me“, progunđa Perin i smesta požele da je to odlučnije rekao. To je njegova brada; može da je obrije kad god hoće.
Posmatrala ga je, nagnuvši glavu u stranu. Zbog izraženog nosa i visokih jagodica činilo se kao da ga prodorno odmerava, što je bila prava suprotnost s mekim glasom kojim je rekla: „Zaista ti pristaje.“
Perin uzdahnu i ponovo slegnu ramenima. Nije ga zamolila da ostavi bradu, niti će to učiniti. Ali on je nekako znao da će ponovo odložiti brijanje. Pitao se kako bi njegov prijatelj Met izašao na kraj s time. Verovatno bi je uštinuo, poljubio i izvalio nešto od čega bi se ona nasmejala i priklonila njegovom mišljenju. Ali Perin, za razliku od Meta, nije umeo s devojkama. Met se nikada ne bi znojio zbog brade samo zato što neka žena misli da bi valjalo da je pušta. Sem ako, možda, ta žena nije Faila. Perin je pretpostavljao da je njen otac duboko zažalio što je otišla od kuće, i to ne samo zato što mu je kći. On je bio najveći trgovac krznom u čitavoj Saldeji, bar je tako tvrdila. Perin je bio siguran da ona uvek postiže najbolje cene. „Nešto te muči, Faila, a to nije moja brada. Šta je u pitanju?“
Lice joj posta bezizražajno. Gledala je svuda sem u njegovom pravcu, prezrivim okom premeravajući nameštaj u sobi.
Sve je bilo ukrašeno rezbarijama leoparda, lavova, sokolova u napadu, i prikazima lova, čak i visoki ormar, krevetski stubovi debeli kao njegova noga i klupa ispred mermernog kamina. Neke od izrezbarenih životinja imale su oči od granata.
Pokušao je on da ubedi Madžheru kako želi da bude u nekoj jednostavnoj sobi, ali ona ga izgleda nije dobro shvatila – mada nije bila ni glupa ni zaostala. Madžhera je zapovedala pravom vojskom slugu, daleko brojnijom od Branitelja Kamena; ma ko zapovedao Kamenom, ma ko bio na njegovim zidinama, ona se starala o svakodnevnim pitanjima na kojima je sve počivalo. Ali na svet je gledala tairenskim očima. Ma kako on bio obučen, mora da je nešto više od mlađanog seljaka kakvim se predstavljao, jer obični ljudi nikada nisu bili gosti u Kamenu – izuzev Branitelja i slugu, naravno. Sem toga, bio je član Randove družine, prijatelj ili sledbenik – a u svakom slučaju na neki način blizak Ponovorođenom Zmaju. Što se Madžhere ticalo, to ga je u najmanju ruku činilo jednakim zemaljskom lordu, ako ne i visokom lordu. Bila je potpuno zaprepašćena što je morala da ga smesti u te odaje, koje nisu imale čak ni sobu za prijem. Perin je mislio da bi se Madžhera onesvestila da je zatražio još jednostavnije odaje. Ako je uopšte i bilo takvih, a da nisu pripadale slugama ili Braniteljima. Bar ništa, sem svećnjaka, nije bilo pozlaćeno.