Dodirnuvši jezikom zub i pitajući se da li se on to rasklimao, skoro da je poželeo da vidi Failu kako pokušava da izađe na kraj sa Alsbet Luhan. Kovačeva žena je svog muža držala u redu a da se pri tom nije mučila ništa više no kad sređuje kuću. U društvu gazdarice Luhan čak je i Ninaeva pazila na svoj oštar jezik. Zub je i dalje čitav, zaključi on.
Faila se odjednom tiho nasmeja. „Učinio bi to, zar ne? Ali pokušaš li tako nešto, nemoj misliti da se ne bi igrao sa Mračnim.“
Perin je bio toliko iznenađen da ju je pustio. Nikakvu razliku nije mogao da vidi između onog što je upravo rekao i onoga što joj je ranije kazao. Ali zbog onog maločas sva je planula, a sada ga je posmatrala... milo. Mada, nije bio siguran da se u potpunosti šalila kada mu je pripretila da će ga ubiti. Faila je bila puna skrivenih noževa, i umela je da ih koristi.
Ona vidno protrlja zglob i promrmlja nešto sebi u bradu. Načuo je reči: „čupavi vo“, i smesta sebi obećao kako će obrijati tu glupavu bradu. Hoće.
Ona naglas reče: „Sekira. Bio je to on, zar ne? Ponovorođeni Zmaj je pokušao da nas ubije.“
„To mora da je bio Rand.“ Perin naglasi ime. Nije želeo da o Randu razmišlja na bilo koji drugi način. Više je voleo da se Randa seća kao momka s kojim je odrastao u Emondovom Polju. „Ali sigurno nije pokušao da nas ubije. Ne on.“
Ona mu se kiselo nasmeši. „Ako nije pokušavao, nadam se da se nikada neće ozbiljno potruditi.“
„Ne znam šta je radio, ali nameravam da mu kažem da prestane s tim – i to iz ovih stopa.“
„A ja ne znam zašto mi je stalo do čoveka koji toliko brine o svojoj bezbednosti“, promrmlja ona.
On je zbunjeno pogleda, zapitavši se šta je time htela da kaže, ali ona ga samo uhvati za ruku. I dalje se pitao kad su krenuli kroz Kamen. Sekiru je ostavio tamo gde je bila. Nikoga neće povrediti dok je zarivena u vrata.
Zuba stegnutih oko dugog kamiša, Met još malo razgrnu kaput i pokuša da se usredsredi na karte pred sobom i novac zgrnut nasred stola. Na sebi je imao jarkocrveni kaput andorskog kroja, načinjen od najbolje vune, sa zlatnim vezom na manžetnama i dugom okovratniku, ali svakim danom sve je više shvatao koliko je Tir južnije od Andora. Lice mu je bilo obliveno znojem, a košulja se lepila za leđa.
Niko od njegovih drugova za stolom izgleda nije mario za vrelinu iako su nosili kapute još deblje od njegovog, sa naduvanim rukavima. Svi su nosili postavljenu svilu i brokat i prugasti saten. Dvojica slugu u crvenim i zlatnim livrejama pazila su da srebrni pehari kraj kockara budu neprestano puni vina i da sjajni srebrni poslužavnici s maslinkama, raznim sirevima i lešnicima budu nadohvat ruke. Vrućina izgleda nije smetala ni slugama, iako bi povremeno neko od njih zevnuo kada bi pomisao da niko ne obraća pažnju na njega. Noć je već dobrano poodmakla.
Met se uzdrža da ne podigne karte i ponovo ih pogleda. Sigurno se nisu promenile. Tri vladara – bile su to najjače karte – značila su skoro sigurnu pobedu.
Bolje bi se osećao da su se bacale kockice. Na mestima gde se on obično kockao retko kada se mogao naći špil karata, ali novac je menjao ruke u pedesetak različitih igara koje su se igrale s kockicama. Nažalost, ovi mlađani tairenski plemići radije bi nosili prnje no bacali kocke. Bilo je to za seljake, iako su dobro pazili da tako nešto ne izjave u njegovom prisustvu. Nisu se plašili njegove naravi, već njegovih prijatelja. Igrali su igru koja se zvala čop, i to sat za satom, iz noći u noć. Služili su se rukom oslikanim i premazanim kartama, koje je načinio jedan čovek u gradu. Taj se zahvaljujući ovim ljudima, i drugima poput njih, skoro obogatio. Jedino što bi moglo da im skrene pažnju s kartanja bile su žene ili konji – ali ne zadugo.
Svejedno, on je brzo shvatio kako se igra. Iako je imao više sreće s kockama, i karte su ga išle. Pokraj njegovih karata na stolu bila mu je kesa nabrekla od novca, a jednu još veću imao je u džepu. Nekada, dok je još bio u Emondovom Polju, mislio bi da je to pravo bogatstvo, dovoljno da ostatak života provede kao bubreg u loju. Međutim, njegovo viđenje lagodnog života promenilo se otkako je otišao iz Dve Reke. Mladi plemići svoj novac su držali pred sobom razbacan u blistave gomile, ali Met neke stare navike nije imao namere da menja. Ponekad je u gostionicama i krčmama bilo neophodno da se čovek brzo izgubi. Pogotovo ako ga sreća zaista dobro služi.
Kada bude nakupio dovoljno novca da živi kako mu to bude odgovaralo, jednako će se brzo izgubiti iz Kamena. I to pre no što Moiraina shvati da je to rešio. Da se on pitao, pobegao bi iz Kamena još pre nekoliko dana. Jedino ga je zadržala činjenica da se tu moglo nakupiti zlata. Jedna noć za ovim stolom donela bi mu više od čitave sedmice provedene u kockanju po krčmama. Samo ako ga sreća bude služila.
Lagano se namršti i zabrinuto dunu u lulu, ne bi li postigao da deluje nesigurno u svoje karte. Dvojica mladih plemića takođe su među zubima držala lule, ali ukrašene srebrom i umetnutim ćilibarom. Zbog usijanog i učmalog vazduha namirisani duvan osećao se kao požar u odaji za oblačenje neke gospe. Mada Met nikada nije bio u nekoj takvoj. Zbog bolesti koja ga je skoro ubila, pamćenje mu je bilo puno rupa kao najbolja čipka, ali bio je siguran da bi se toga setio. Čak ni Mračni ne bi bio toliko zao da mi to izbriše iz pamćenja.
„Danas je pristao jedan brod Morskog naroda“, promrmlja Rejmon, ne vadeći lulu iz usta. Brada plećatog plemića bila je nauljena i podšišana tako da obrazuje uredan šiljak. Bila je to najnovija moda među mladim plemićima, a Rejmon je grabio za takvim stvarima isto kao za ženama. Što je bilo tek zeričak manje revnosno od načina na koji se kartao. Rejmon baci srebrnu krunu na gomilu posred stola i uze još jednu kartu.
„Kažu da su to najbrži brodovi. Kažu da su brži od vetra. Voleo bih to da vidim. Oganj mi dušu spalio, voleo bih da vidim.“ Nije ni pogledao kartu koju je dobio. Nikad ih nije gledao dok ne dobije svih pet.
Punački čovek rumenih obraza koji je sedeo između Rejmona i Meta nasmeja se na njegove reči. „Hteo bi da vidiš brod, Rejmone? Ti zapravo misliš na devojke, zar ne? Na žene. Egzotične lepotice Morskog naroda s njihovim prstenjem, đinđuvama i njihanjem u hodu, zar ne?“ I on baci krunu, pa uze kartu, i namršti se kada je pogleda. Ali to ništa nije značilo. Po njegovom licu uvek bi se dalo zaključiti da su mu sve karte rasparene i male. Međutim, dobijao je češće no što je gubio. „Pa, možda bih imao više sreće s morskim devojkama.“
Čovek koji je delio karte, jedan visok i vitak mladić brade još tamnije i bujnije od Rejmonove – sedeo je Metu s druge strane – dodirnu se po nosu. „Misliš da će ti se s njima posrećiti, Edorione? Sudeći po tome kako ne silaze s brodova, imaćeš ti sreće ako osetiš dašak njihovog mirisa.“ On načini pokret kao da rukom grabi vazduh, i duboko udahnu, proprativši to uzdahom. Ostali mladi plemići, uključujući i Edoriona, grohotom se nasmejaše.
Ali najglasnije se smejao jedan mladić neupadljivog lica po imenu Estean. Dok se smejao, prolazio je prstima kroz mlitavu kosu koja mu je stalno padala po čelu. Ako bi neko zamenio njegov lepi žuti kaput nekim od sirove vune, mogao bi da prođe kao običan seljak, a ne sin visokog lorda s najbogatijim posedom u Tiru. Čak i ako se uzme u obzir samo ono što je lično posedovao, bio je najbogatiji čovek za stolom. Takođe je popio daleko više vina od ostalih.
Teturavo se nagnuvši preko čoveka koji je sedeo do njega, kicoša po imenu Baran, koji je večito dizao svoj tanak nos, Estean drhtavim prstom slabašno gurnu mladića koji je delio karte. Baran se izmače unazad, stisnuvši kamiš zubima, kao da se bojao da će Estean povratiti.