„Ta ti je dobra, Karlomine“, prokrklja Estean. „I ti tako misliš, zar ne, Barane? Edorion ih neće ni omirisati. Ako baš hoće da iskuša sreću... da se kocka... trebalo bi da se oproba s aijelskim curama, kao ovaj Met ovde. Sva ona koplja i noževi. Oganj mi dušu spalio. Bilo bi to kao da pozove lavicu na ples.“ Oko stola zavlada mrtva tišina. Estean nastavi da se sam smeje, a onda trepnu i ponovo prstima prođe kroz kosu. „Šta je bilo? Da nisam nešto rekao? Oh! Oh, da. Oni.“
Met se jedva suzdrža da se ne namršti. Budala je morala da pomene Aijele. Jedino bi bilo gore da je pomenuo Aes Sedai. Plemići bi radije trpeli Aijele da se šetaju kroz hodnike i streljaju pogledima svakog Tairenca koji bi im se našao na putu no jednu jedinu Aes Sedai – a ovi su ljudi mislili kako moraju da podnose najmanje njih četiri. Met iz kese na stolu izvadi andorsku srebrnu krunu i baci je na banak. Karlomin mu polako baci kartu.
Met je pažljivo odiže, ali nije ni trepnuo. Vladar pehara, visoki lord Tira. Vladari u špilu menjali su se u zavisnosti od zemlje u kojoj su karte napravljene, a vladar te države uvek je bio prikazan kao vladar pehara, najjačih karata. Ove su karte bile stare. Već je video nove špilove s Randovim licem, ili nečim sličnim, na vladaru pehara, i to sa sve Zmajevim barjakom. Rand je vladao Tirom. Bilo je to toliko besmisleno da mu je došlo da se uštine. Rand je bio čobanin, dobar za druženje sem kad ne postane sav ozbiljan i odgovoran. Međutim, sada je on Ponovorođeni Zmaj. To mu je govorilo da je glup kao kamen što sedi tu, gde ga Moiraina može zgrabiti kad god poželi, i čeka da vidi šta će Rand sledeće uraditi. Možda Tom Merilin bude voljan da pođe sa njim. Ili Perin. Samo, Tom se smestio u Kamen kao da nikad više neće ni izaći iz njega, a Perin nikud neće poći ako Faila ne pokaže prstom. Pa, Met je bio spreman da putuje sam, ako bude potrebno.
A ipak, nasred stola ispred tih mladih plemića bilo je srebro i zlato. Ako bude dobio i petog vladara, imaće najjaču ruku u čopu. Mada mu, zapravo, i nije bila potrebna. Odjednom je osetio kako ga sreća golica. Naravno, nije zveckala kao s kockicama, ali već je bio siguran da niko neće dobiti jače karte od njega. Tairenci su se čitave noći divlje kartali. Tokom najkraćih ruku na stolu je bilo dovoljno novca da se kupi deset imanja.
Ali Karlomin je samo gledao špil karata u ruci, umesto da uzme svoju četvrtu, a Baran besno grizao lulu i slagao novac pred sobom, kao da namerava da ga strpa u džep. Rejmon se namrštio, a Edorion ljutito gledao svoje nokte. Samo se Estean nije promenio. Nesigurno se cerio i posmatrao ljude za stolom. Možda je već zaboravio šta je rekao. Obično bi svima pošlo za rukom da se svaki pomen Aijela okrene na smeh, ali već je bilo kasno i svi su dobrano popili.
Met poče grozničavo da razmišlja kako da ih spreči da pokupe zlatnike i odu. Jedan pogled na njihova lica jasno mu je rekao kako neće biti dovoljno da jednostavno povede razgovor o nečemu drugom. Ali bilo je i drugog načina. Ako bude mogao da ih nagna da se Aijelima smeju... A da li je to vredno da se i meni smeju? Zagrizavši kamiš, pokuša da se seti nečeg drugog.
Baran obema šakama zgrabi zlatnike i krete da ih strpa u džepove.
„Možda se i oprobam s tim ženama Morskog naroda“, brzo kaza Met, uzevši lulu u ruku. „Čudne ti se stvari dese kada juriš za aijelskim curama, Veoma čudne. Kao na primer igra koju zovu ’Devičin poljubac’.“ To im je privuklo pažnju, ali Baran nije spustio zlatnike, a Karlomin nije uzeo novu kartu.
Estean se pijano nasmeja. „Valjda te poljube čelikom u rebra. Device koplja, shvatate, čelik. Koplje u rebra. Oganj mi dušu spalio.“ Niko se drugi ne nasmeja. Ali pažljivo su ga slušali.
„Ne baš“, Metu pođe za rukom da se isceri. „Vatra me sagorela, kad sam ovoliko rekao, mogao bih i ostalo da ispričam. „Ruark mi je rekao da, ako hoću da se dobro slažem s Devicama, zamolim neke od njih da mi pokažu kako se igra Devičin poljubac. Rekao je da je to najbolji način da ih čovek upozna.“ To mu je zvučalo kao neka od igara s ljubljenjem koje su se igrale u Emondovom Polju, na primer „Poljubi bele rade“. Ni na kraj pameti mu nije bilo da je aijelski plemenski poglavar čovek koji voli da zbija neslane šale. Sledeći put moraće da bude oprezniji. Ponovo natera sebe da se još šire isceri. „I tako sam otišao do Bain i...“ Rejmon se nestrpljivo namršti. Niko od njih nijednog Aijela sem Ruarka nije znao po imenu, niti su to želeli. Met batali imena i požuri s pričom – „...otišao ja tako glup kao gusan i zamolio ih da mi pokažu.“ Trebalo je da posumnja kako nešto nije u redu kada je video kako su im se lica ozarila širokim osmesima. Kao mačke koje je miš zamolio za ples. „I pre no što sam shvatio šta se dešava, oko vrata mi se našla ogrlica od gomile kopalja. Samo da sam kinuo, mogao sam da se obrijem.“
Ostali za stolom prasnuše u gromoglasan smeh, od Rejmonovog šištanja, pa do Esteanovog pijanog njakanja.
Met ih je pustio da se smeju. Skoro da je ponovo osetio oštra koplja kako ga bockaju čim se mrdne. Bain mu je, sve vreme se smejući, rekla kako nikada nije čula da muškarac zatraži da igra „Devičin poljubac“.
Karlomin se pogladi po bradi i prekide Metovo oklevanje. „Ne možeš sad da staneš. Nastavi. Kad je to bilo? Kladim se, preksinoć. Kad se nisi pojavio za kartanje, a niko nije znao gde si.“
„Te noći sam s Tomom Merilinom igrao kamenova“, brzo odvrati Met. „Ovo se desilo pre nekoliko dana.“ Bilo mu je drago što je u stanju da slaže a da ne trepne. „Svaka me je jednom poljubila. To je sve. Ako bi mislila da je poljubac dobar, ostale bi malo olabavile koplja. Ako ne, malo bi ih pogurale. Takoreći, da me ohrabre. To je bilo to. Ali mogu da vam kažem da me nisu ni ogrebale.“
Ponovo je zagrizao kamiš. Ako žele nešto više da saznaju, neka sami zatraže da se igraju. Skoro da se nadao da će neko od njih biti dovoljno glup da to učini. Krvave Aijelke i njihova krvava koplja. Tek je u zoru stigao da legne.
„Meni bi to bilo previše“, suvim glasom kaza Karlomin. „Svetlost mi dušu spalila ako nije tako.“ A zatim baci još jednu srebrnu krunu nasred stola i uze kartu. „Devičin poljubac.“ Zasmeja se, a za njim i ostali za stolom.
Baran uze petu kartu, a Esteban nespretno potraži odgovarajući novčić u gomili pred sobom. Uze jedan i zaškilji da vidi je li odabrao odgovarajući. Sada već neće stati s kartanjem.
„Divljaci“, promrmlja Baran, ne vadeći lulu iz usta. „Neuki divljaci. Duša mi izgorela ako nisu. Žive u pećinama tamo u Pustari. U pećinama! Niko sem divljaka ne bi mogao da živi u Pustari.“
Rejmon klimnu. „Ako ništa drugo, bar služe gospodara Zmaja. Da nije tako, poveo bih stotinu Branitelja i očistio ih iz Kamena.“ Baran i Karlomin glasno se saglasiše.
Met je morao iz petnih žila da se napregne da se ne bi nasmejao. Već je čuo te priče. Lako je bilo hvaliti se kada niko ne očekuje da to i uradiš. Stotinu Branitelja? Čak i da Rand iz nekog razloga ostane po strani, one dve-tri stotine Aijela u Kamenu verovatno bi mogle da se odbrane od svake vojske koju bi Tir mogao da pošalje na njih. Mada, oni izgleda ni najmanje nisu želeli da zadrže Kamen. Met je pretpostavljao da su tu samo zbog Randa. Izgleda da niko od ovih mlađanih plemića to nije shvatio – pokušavali su da što je više moguće zanemare Aijele – ali teško da bi se zbog toga osećali išta bolje.
„Mete.“ Estean raširi karte u jednoj ruci i poče da ih premešta, kao da ne može da se odluči po kom bi redu trebalo da idu. „Mete, razgovaraćeš s gospodarom Zmajem, zar ne?“
„U vezi sa čim?“ – oprezno upita Met. Premnogo je Tairenaca znalo da su Rand i on odrasli zajedno. A svi su mislili da je ruku pod ruku s njim čim ga oni ne gledaju. Niko od tih plemića ne bi prišao ni sopstvenom bratu ako bi on bio u stanju da usmerava. Nikako nije shvatao zašto misle da je on tolika budala.