„Zar nisam rekao?“ Neupadljivi mladić pogleda svoje karte, počeša se po glavi, a onda sinu. „Oh, da. U vezi s njegovim proglasom, Mete. Proglasom gospodara Zmaja. Onim poslednjim. Znaš, onim u kome se kaže da običan svet ima pravo da pozove plemiće pred sudiju. Ko je ikad čuo da neki plemić odgovara pred sudom? I to zbog seljaka!“
Met tako snažno stisnu svoju kesu da novčići u njoj zaškripaše tarući se jedan o drugi. „Baš bi bila sramota“, tiho kaza, „da ti se sudi i presudi samo zato što si se malo zabavio sa kćerkom nekog ribara, ma šta ona htela, ili što si dao da se neki seljak istuče jer te je ne namerno poprskao blatom.“ Ostali se u neprilici promeškoljiše, shvativši kako je raspoložen, ali Estean samo klimnu, kao da će mu otpasti glava. „Baš tako. Mada, naravno da neće doći do toga. Da se plemiću sudi? Naravno da ne. Nikako.“ Pijano se nasmeja i pogleda svoje karte. „Nikakva ribareva kći. Smrdi na ribu, znaš, ma koliko ih ribali po tvojoj naredbi. Najbolje su punačke seljanke.“ Met reče sebi kako je tu samo da bi se kockao. Reče sebi da ne obraća pažnju na budalino blebetanje, i podseti se koliko još zlata ima u Esteanovoj kesi. Ali jezik ga nije slušao. „Ko zna na šta sve to može da izađe? Možda će čak i vešanja biti.“
Edorion ga krajičkom oka nelagodno pogleda. „Moramo li da pričamo o... tim stvarima, Esteane? Šta je bilo sa kćerima matorog Astorila? Jesi li odlučio koju ćeš uzeti za ženu?“
„Šta? Oh. Oh. Valjda ću bacati novčić, pa da vidim šta će da ispadne.“ Estean se namršti na svoje karte, premesti jednu, pa se ponovo namršti. „Medore ima dve ili tri lepe sluškinje. Možda Medore.“
Met otpi pozamašan gutljaj iz svog srebrnog pehara s vinom, i to samo da ne bi tresnuo Esteana u to njegovo seljačko lice. Još je bio kod prvog pehara; dvojica slugu su odavno odustali od pokušaja da mu doliju još vina. Ako bi udario Esteana, niko od njih ne bi ni prst digao da ga odbrane od njega. Pa ni sam Estean. I to samo zato jer je Met prijatelj gospodara Zmaja. Poželeo je da je u nekoj krčmi, tamo u gradu, gde bi se neki lučki radnik možda pobunio zbog njegove sreće, pa bi se samo zahvaljujući veštom jeziku, spretnim nogama ili brzim rukama izvukao čitave kože. E sad, to je bila glupa misao.
Edorion ponovo iskosa pogleda u Meta, pokušavajući da oceni njegovo raspoloženje. „Danas sam čuo da se nešto priča. Čuo sam da će nas gospodar Zmaj povesti u rat protiv Ilijana.“
Met se zagrcnu vinom. „Rat?“ – zakašlja se.
„Rat“, srećno potvrdi Rejmon, ne vadeći lulu iz usta.
„Jesi li siguran?“- upita Karlomin, a Baran dodade:, Ja ništa nisam čuo.“
„Tek sam danas saznao za to, i to iz troje ili četvoro usta.“ Edorion kao da je bio potpuno obuzet svojim kartama. „Ko zna da li je tačno?“
„Mora da jeste“, kaza Rejmon. „S gospodarom Zmajem na čelu, i Kalandorom u njegovim rukama, nećemo ni morati da se borimo. On će razneti njihove vojske, a mi ćemo se ušetati u Ilijan. Nekako mi je i žao zbog toga. Oganj mi dušu spalio ako nije. Baš bih voleo da dobijem priliku da ukrstim mač s Ilijancima.“
„Ako nas gospodar Zmaj bude predvodio, neće ti se ta prilika pružiti“, kaza Baran. „Pašće oni na kolena čim ugledaju Zmajev barjak.“
„A ako tako ne bude“, uz smeh dodade Karlomin, „gospodar Zmaj će ih na licu mesta zgromiti svojim munjama.“
„Najpre Ilijan“, kaza Rejmon. „A onda... A onda ćemo za gospodara Zmaja pokoriti čitav svet. Kaži mu da sam tako rekao, Mete. Čitav svet.“ Met odmahnu glavom. Samo pre mesec dana bili bi užasnuti i da pomisle na muškarca koji je u stanju da usmerava – muškarca prokletog da poludi i umre na užasan način. A sada su bili spremni da slede Randa u bitku i puni poverenja da će zahvaljujući njegovoj moći tu bitku i dobiti. Verovali su Moći, mada se oni, najverovatnije, ne bi tako izrazili. Ali, valjda im je bilo potrebno da se nečega drže. Nepobedivi Kamen bio je u aijelskim rukama. Ponovorođeni Zmaj je bio u svojim odajama stotinu soba iznad njih, a s njime i Kalandor. Tri hiljade godina tairenskih verovanja i istorije bilo je u ruševinama, a čitav svet okrenut naglavačke. Pitao se da li se i on sam bolje nosio sa svime što mu se desilo. I njegov svet se za tek nešto malo više od godine dana potpuno promenio. Met stade da se igra zlatnom tairenskom krunom. Ma koliko uspeo u životu, nije imao namere da se vraća.
„Kada krećemo, Mete?“ – upita Baran.
„Ne znam“, lagano odvrati Met. „Mislim da Rand ne bi bio voljan da otpočne rat.“ Sem ako nije već poludeo. Ali o tome nije želeo da razmišlja.
Ovi ostali ga pogledaše kao da im je rekao kako zora sutra neće osvanuti.
„Mi smo svi odani gospodaru Zmaju, naravno.“ Edorion se namršti na svoje karte. „Međutim, u unutrašnjosti... Čujem da su neki visoki lordovi, svega nekolicina, pokušali da sakupe vojsku da bi povratili Kamen.“ Odjednom niko više nije gledao Meta, mada je Estean još pokušavao da razazna koje karte drži u rukama. „Kada nas gospodar Zmaj povede u rat, naravno da će se sve to istopiti. U svakom slučaju, svi u Kamenu su mu odani. I visoki lordovi. Siguran sam u to. Samo ona nekolicina u unutrašnjosti pravi nevolje.“
Jedini razlog njihovoj odanosti bio je strah od Ponovorođenog Zmaja. Met na tren pomisli da će Randa ostaviti na cedilu među zmijama otrovnicama. A onda se seti šta je zapravo Rand, Bolje reći da će ostaviti lasicu u kokošinjcu. Rand mu je bio prijatelj. Ali Ponovorođeni Zmaj... Ko njemu može biti prijatelj? Nikoga ja ne ostavljam na cedilu. On verovatno može da sruši Kamen do temelja, samo ako bude hteo, i da ih sve zatrpa. Pa i mene. Ponovo pomisli kako je krajnje vreme da se izgubi.
„Nikakve ribareve kćeri“, promumla Estean. „Reći ćeš gospodaru Zmaju.“
„Na tebe je red, Mete“, bojažljivo kaza Karlomin. Izgledalo je kao da se nečega boji, mada čega – da će Estean ponovo razbesneti Meta, ili da se ponovo ne okrene priča na odanost – nije se moglo reći. „Hoćeš li da platiš petu kartu, ili odustaješ?“
Met shvati da nije obraćao pažnju na igru. Svi sem njega i Karlomina već su imali pet karata, mada ih je Rejmon uredno složio pokraj novca nasred stola da pokaže kako odustaje. Met je na tren oklevao pretvarajući se da razmišlja, a onda uzdahnuo i bacio još jedan novčić na gomilu.
Dok se srebrna kruna prevrtala u vazduhu, on odjednom oseti kako se njegova sreća od potočića pretvara u nabujalu reku. Svaki udarac srebrnjaka o drveni sto zvonio mu je u glavi; jednostavno je znao kako će se svaki put novčić obrnuti u vazduhu, i koje će lice biti dole a koje gore. Baš kao što je znao koju će kartu dobiti, i pre no što mu je Karlomin podelio.
Skupivši karte na stolu, on ih raširi jednom rukom. Vladar plamenova gledao ga je zajedno s drugom četvoricom. Bila je to Amirlin Tron s plamenom na dlanu, mada nimalo nije ličila na Sijuan Sanče. Ma kako Tairenci gledali na Aes Sedai, priznavali su silu Tar Valona, iako su plamenovi bili najslabije karte.
Kakvi su izgledi bili da će dobiti svih pet karata? Njegova sreća bila je najbolja sa nasumičnim stvarima kakve su kockice, ali možda je počela da utiče i na karte. „Svetlost mi kosti u pepeo spalila ako nije tako“, promrmlja. Odnosno, to je hteo da kaže.
„Eto“, povika Estean. „Sada ne možeš da poričeš. To je bio stari jezik. Nešto o plamenu i kostima.“ Estean se isceri svima za stolom. „Moj učitelj bi bio ponosan. Trebalo bi da mu pošaljem neki poklon. Ako budem mogao da otkrijem kuda je pobegao.“
Trebalo bi da su svi plemići u stanju da se služe starim jezikom, mada je u stvarnosti malo njih bilo nešto učenije od Esteana. Mladi plemići počeše da se raspravljaju šta je Met tačno rekao. Izgleda da su mislili kako je izneo neku primedbu o vrućini.
Met se sav naježi dok je pokušavao da se seti reči što ih je upravo izgovorio. Bio je to niz besmislica, mada mu se skoro činilo kako bi trebalo da ih razume. Oganj spalio Moirainu! Da me je samo ostavila na miru, ne bi mi pamćenje bilo puno rupa velikih kao volujska kola, i ne bih brbljao... šta god već! Takođe bi muzao očeve krave umesto da se šeta s džepovima punim zlata, ali pošlo mu je za rukom da to zanemari.