„Jeste li ovde da se kartate“, oštro kaza, „ili da blebećete kao babe oko pletiva!“
„Da se kartamo“, takođe oštro odvrati Baran. „Tri krune u zlatu!“ S tim rečima, Baran baci zlatnike na sto.
„I još tri preko.“ Estean štucnu i dodade još šest zlatnih kruna na gomilu.
Potisnuvši osmeh, Met smesta zaboravi na stari jezik. Bilo je veoma lako; nije želeo da razmišlja o njemu. Sem toga, ako su ovako snažno počeli, možda u ovoj ruci dobije dovoljno da ujutru ode. A ako je on toliko poludeo da započne rat – otići ću odavde, makar i peške.
Napolju, u mraku, odjednom se začu kukurikanje. Met se nelagodno promeškolji i samome sebi reče da se mane gluposti. Niko neće umreti.
Pogled mu se spusti ka kartama – i on trepnu. Amirlin više na dlanu nije nosila plamen, već držala nož. Dok je on govorio sebi kako mu se priviđa jer je umoran, ona mu zari sićušno sečivo u dlan.
Promuklo dreknuvši on hitnu karte od sebe i baci se unazad, prevrnuvši stolicu i obema nogama udarivši u sto dok je padao. Vazduh kao da se zgusnu poput meda. Kao da se vreme usporilo, ali opet, kao da se sve istovremeno odigralo. I drugi uzviknuše za njim, ali krici su im bili nekako šuplji, kao da odzvanjaju u nekoj pećini. On i stolica lagano su padali unazad, dok je sto lebdeo nagore.
Vladar plamenova lebdela je u vazduhu i bivala sve veća. Posmatrala ga je uz okrutan smešak na usnama. Sada već blizu prirodnoj veličini, zakoračila je iz karte. I dalje je bila samo slika, bez dubine – ali kada je pružila nož ka njemu, on je bio crven od njegove krvi, kao da mu se već zario u srce. Pored nje, vladar pehara takođe je počeo da raste, a tairenski visoki lord na njemu isuka svoj mač.
Met je lebdeo, ali nekako mu je pošlo za rukom da dosegne nož u levom rukavu i istim pokretom ga uputi pravo u Amirlinino srce. Ako je taj stvor uopšte imao srce. Drugi nož mu se vešto spusti u levu ruku i još veštije je napusti. Dva sečiva plovila su kroz vazduh kao maslačak. Došlo mu je da vrisne, ali usta mu još behu puna onog prvog krika punog zaprepašćenja i besa. Vladar štapova polako se širio pored prve dve karte, a kraljica Andora na njemu čvrsto stiskala skiptar, kao da je topuz. Njena riđezlatna kosa padala je oko lica iskeženog od ludila.
On je i dalje lebdeo, i dalje davao glasa onom otegnutom kriku. Amirlin je izašla iz svoje karte, a visoki lord se probijao mačem. Pljosnate prilike kretale su se skoro jednako sporo kao on. Skoro. Posekotina na dlanu bila mu je dokaz da čelik u njihovim rukama može da seče, a nimalo nije sumnjao da je onaj skiptar u stanju da smrvi nečiju lobanju. Njegovu lobanju.
Bodeži koje je bacio kretali su se kao da tonu kroz med. Bio je siguran da se petao zbog njega oglasio. Šta god njegov otac pričao, bilo je to istinito predskazanje. Ali nije imao namere da digne ruke i prepusti se smrti. Nekako je uspeo da ispod kaputa izvadi još dva bodeža. Napevši se da se okrene u vazduhu, da se dočeka na noge, bacio je jedan nož ka zlatokosoj pojavi s topuzom. Drugi je zadržao dok je pokušavao da se okrene i doskoči spreman da se suoči...
Odjednom se svet ponovo kretao uobičajenom brzinom, a on se nezgodno dočeka na bok, tako snažno da mu je ponestalo daha u plućima. Očajnički se borio da ustane, posegavši pod kaput za još jednim nožem. Tom je uvek tvrdio da noževa nikad nije previše. Ali nisu mu bili potrebni.
Na tren je pomislio da su karte i slike na njima nestale. Ili da je možda sve to umislio. Možda je počeo da ludi. A onda je ugledao karte, ponovo obične veličine, prikovane njegovim noževima za ploče od tamnog drveta kojima su zidovi bili obloženi. Noževi su još podrhtavali.
Sto je bio prevrnut, a novac rasut po podu, dok su plemići i sluge klečali među razbacanim kartama. Razrogačeno su blenuli u Meta i njegove noževe, one što je držao u rukama i one zarivene u zid. I to podjednako zapanjeno. Estean zgrabi srebrni ibrik, koji nekim čudom nije bio prevrnut, i nasu vino pravo u grlo. Ono što nije mogao da proguta slivalo mu se niz bradu i grudi.
„Samo zato što nisi imao jake karte“, promuklo kaza Edorion, „nije bilo potrebe da...“ Ućuta i poče da se trese.
„I vi ste videli.“ Met vrati noževe u kanije. Šaka mu je bila oblivena krvlju iz sićušne rane. „Ne pretvarajte se da ste oslepeli!“
„Ja ništa nisam video“, ukočeno kaza Rejmon. „Ništa!“ To reče i stade da puzi po podu, sakupljajući zlatnike i srebrnjake, sav usredsređen na novčiće – kao da nema ničeg bitnijeg na svetu. I ostali su činili isto, izuzev Esteana, koji je gledao ima li u nekom od prevrnutih ibrika još vina. Jedan od slugu je rukama zaklonio lice, a drugi se, sklopljenih očiju, tiho i piskutavo molio.
Met opsova i priđe noževima koji su se kroz tri karte zarili u drvo. To su ponovo bile obične karte za igranje – tvrdi papir premazan ispucalim providnim lakom. Ali naslikana Amirlin i dalje je u šaci mesto plamena imala bodež. Met oseti ukus krvi i shvati da siše posekotinu na nadlanici.
On žurno izvuče noževe, pocepavši svaku kartu napola pre no što je izvukao sečivo iz njih. Posle trenutka provedenog u razmišljanju, on stade da prebira po kartama rasutim na podu sve dok nije pronašao vladare zlatnika i vetrova, pa i njih pocepao. Osećao se pomalo glupavo – sve se završilo; karte su ponovo bile obične karte za igranje – ali bilo je to jače od njega.
Niko od mladih plemića što su puzali po podu nije pokušao da ga spreči u tome. Sklanjali su mu se s puta, izbegavajući da ga pogledaju. Noćas više neće biti kartanja, a možda ni sledećih nekoliko noći. U svakom slučaju, ne sa njim. Šta god da se desilo, očigledno da je bilo upereno protiv njega. A još očiglednije, to je moralo biti učinjeno uz pomoć Jedne moći. Oni nisu želeli da se mešaju u to.
„Oganj te spalio, Rande!“ – promrmlja Met sebi u bradu. „Ako si već morao da poludiš, što mene mešaš u to!“ Lula mu je bila prepolovljena. Kamiš pregrizen. On besno zgrabi kesu s poda i izjuri iz sobe.
U svojoj zatamnjenoj odaji za spavanje Rand se mučno bacakao na krevetu dovoljno velikom za petoro. Sanjao je.
Kroz neku senovitu šumu Moiraina ga je oštrim štapom terala kod Amirlin Tron, koja ga je čekala sedeći na jednom panju, i u rukama držala povodac namenjen njegovom vratu. Kroz šumu su se kretale jedva vidljive i ponekad samo naslućene prilike, koje su se šunjale i lovile ga. Ponegde bi bodež blesnuo na slabašnom svetlu, a negde drugde bi krajičkom oka ugledao konopce pripremljene da ga vežu. Moiraina je kao i uvek bila vitka i niža od njegovog ramena, ali na licu je nosila izraz kakav on nikada ranije kod nje nije video. Strah. Znojeći se, ona ga snažnije gurnu štapom, pokušavši da ga potera ka Amirlininom povocu. Prijatelji mraka i Izgubljeni u senkama, povodac Bele kule pred njim, a Moiraina za leđima. Rand se izmače ispred Moiraininog štapa i pobeže.
„Prekasno je za to“, viknu ona za njim, ali on je morao da se vrati. Vrati.
Mrmljajući nešto, Rand se bacakao po krevetu, a onda na tren smirio, dišući malo lakše.
Bio je u Vodenoj šumi, kod Emondovog Polja. Sunčevi zraci probijali su se kroz granje i svetlucali na jezercetu pred njim. Na stenama na tom kraju jezerceta bila je zelena mahovina, a trideset koraka dalje – na drugom kraju – divlje cveće. Upravo je tu, još kao dete, naučio da pliva.
„Trebalo bi da malo zaplivaš.“
On se iznenađeno okrete. Iza njega je bila Min, u svom muškom kaputu i pantalonama, i smešila mu se. Pored nje je stajala Elejna, s rasutim riđezlatnim kovrdžama, odevena u haljinu od zelene svile – prikladnu da se nosi na dvoru njene majke.