Min mu se obratila, ali Elejna je dodala: „Voda deluje primamljivo, Rande. Ovde nam niko neće smetati.“
„Ne znam“, poče on polako, ali Min ga prekide tako što preplete prste iza njegovog vrata i prope se da ga poljubi.
A zatim tiho ponovi Elejnine reči. „Ovde nam niko neće smetati.“ Min ustuknu jedan korak i zbaci kaput, a zatim prstima napade košulju.
Rand samo zapanjeno pogleda. Još se više zaprepasti kada vide da je Elejnina haljina bačena na mahovinom pokrivenu zemlju. Kći naslednica se saginjala, ukrštenih ruku, da bi uhvatila porub svoje podsuknje.
„Šta to radite?“ – promuklo upita on.
„Spremamo se da plivamo s tobom“, odgovori Min.
Elejna mu se osmehnu i skide podsuknju povukavši je preko glave.
On joj smesta okrete leđa, mada nešto u njemu to nije želelo. I ugleda Egvenu. Njene krupne tamne oči tužno su ga gledale. Bez ijedne reči ona se okrete i izgubi među drvećem.
„Stani!“ – povika on za njom. „Objasniću.“
A zatim potrča. Morao je da je pronađe. Ali kada stiže do kraja čistine, Minin glas ga zaustavi u mestu.
„Nemoj ići, Rande.“
Ona i Elejna već su bile u vodi. Samo su im se glave videle dok su lagano plivale po sredini jezerceta.
„Vrati se“, doviknu mu Elejna i podiže vitku ruku iz vode da ga pozove. „Zar ne zaslužuješ da bar jednom dobiješ ono što želiš?“
On se premesti s noge na nogu. Želeo je da se pokrene, ali nije mogao da se odluči u kom smeru. Ono što želi. Te reči zvučale su mu neobično. Šta on to želi? Diže ruku da obriše lice, da obriše znoj sa njega. Kad ono, čaplja utisnuta u njegov dlan skoro da je u potpunosti bila razjedena natrulim mesom; kroz krvave procepe videla se bela kost.
On se trže i probudi. Iako je bio okružen vrelom tamom, sav je drhtao. Rublje mu je bilo mokro od znoja, kao i laneni čaršavi na kojima je ležao. Bok ga je boleo, tamo gde mu se stara rana nikada nije zacelila kako treba. Ruka mu sama od sebe pronađe grubi ožiljak – krug skoro palac u prečniku. I posle sveg ovog vremena još je bio osetljiv na dodir. Čak ni Moirainino Aes Sedai Lečenje nije bilo u stanju da ga u potpunosti izvida. Ali još nisam počeo da trulim. Niti sam poludeo. Ne još. Ne još. Time je sve bilo rečeno. Došlo mu je da se nasmeje, pa se zapitao da li to znači kako je već pomalo lud.
Sanjati o Min i Elejni, i to onako... Pa, ako to nije bilo ludilo, sigurno je bila glupost. Ni jedna ni druga nikada ga onako nisu pogledale na javi. On se obećao Egveni još dok su oboje bili deca. Nikada nisu izgovorili vereničke reči pred Ženskim krugom, ali svi u Emondovom Polju i oko njega znali su da će se njih dvoje jednoga dana uzeti.
Naravno, taj dan nikada neće doći. Ne sada. Ne kada je pred njim sudbina koja čeka svakog muškarca što može da usmerava. Mora da je i Egvena to shvatila. Mora da je tako. Postala je potpuno obuzeta učenjem da bude Aes Sedai. Ipak, žene su neobična stvorenja. Možda misli kako može da bude Aes Sedai i da se svejedno uda za njega – usmeravao on ili ne. Kako da joj kaže da više ne želi da je uzme za ženu, da je voli kao sestru? Ali bio je siguran da za tim neće biti potrebe. Mogao je da se sakrije iza onog što je. To je morala da razume. Koji to čovek može da zaprosi neku ženu kada zna da mu je ostalo svega nekoliko godina, i to ako ima sreće, pre no što poludi i počne živ da truli? Ponovo se stresao, iako je bilo vrelo.
Moram da spavam. Visoki lordovi će se ujutru vratiti i ponovo pokušati da zadobiju njegovu naklonost. Naklonost Ponovorođenog Zmaja. Možda ovog puta neću sanjati. Rand se okrete, tražeći suv deo čaršava – i zaledi se. U tami se čulo tiho šuštanje. Nije bio san.
Mač Koji To Nije bio je na drugom kraju sobe, van njegovog dohvata, na jednom postolju nalik na presto, koje je dobio od visokih lordova. Nema sumnje da su se nadali kako im na taj način Kalandor neće biti pred očima. Neko želi da ukrade Kalandor. A odmah zatim pomisli: Ili da ubije Ponovorođenog Zmaja. Nisu mu bila potrebna Tomova prošaptana upozorenja da bi znao kako su mu se visoki lordovi zakleli na večnu odanost samo jer su morali.
Rand se ispraznio od svih misli i osećanja i dozvao Prazninu. Za to mu nije trebalo nimalo truda. Lebdeo je u hladnom ništavilu u sebi, dok su sve misli i osećanja bili napolju. A zatim je posegao za Istinskim izvorom. Ovog puta, s lakoćom ga je dodirnuo, što se nije uvek dešavalo.
Saidin ga ispuni poput bujice belog usijanja i svetlosti. Ispuni ga životom – i mučninom od izopačenosti Mračnoga, nalik na poganu prljavštinu što pluta povrh čiste, slatke vode. Bujica mu je pretila da ga odnese, da ga sagori, da ga prožme.
Boreći se protiv nje, izuzetnim naporom pođe mu za rukom da je podvrgne svojoj volji i on se skotrlja s kreveta, usmeravajući Moć dok se dočekivao na noge u stavu kojim je počinjao mačevalački pokret Pupoljci na vetru. Njegovi neprijatelji sigurno su malobrojni, inače bi načinili više buke. Taj mačevalački stav nežnoga imena bio je namenjen borbi protiv više protivnika.
Čim su mu noge dotakle ćilim, mač mu se stvorio u rukama. Bilo je to oružje dugog balčaka i neznatno povijenog sečiva, sa samo jednom oštricom. Izgledalo je kao da je čitav mač sačinjen od plamena, ali nije bio ni mlak. U zlatnocrvenu oštricu bila je utisnuta crna čaplja. Odjednom, sve sveće i pozlaćene svetiljke u sobi istovremeno planuše. Ogledalca iza njih dodatno su doprinosila da čitava odaja bude obasjana. Pride, zbog velikih ogledala na zidovima i još dva stojeća ogledala, soba je bila toliko osvetljena da je u svakom njenom delu moglo sasvim lepo da se čita.
Kalandor je bio nedirnut – mač koji kao da je bio potpuno od stakla, od balčaka pa sve do vrha sečiva, i dalje je stajao na kao čovek i visokom i širokom stalku, od izrezbarenog i pozlaćenog drveta, sa umetnutim dragim kamenjem. I ostatak nameštaja bio je pozlaćen i optočen draguljima: krevet, stolice i klupe; ormari, kovčezi i umivaonik. Ibrik i lavor bili su od zlatnog porcelana Morskog naroda, tankog kao lišće. Za široki tarabonski ćilim, sa skerletnim, zlatnim i plavim šarama, moglo se dobiti dovoljno novca da se čitavo selo mesec dana prehranjuje. Soba je bila pretrpana nežnim porcelanom Morskog naroda, ili peharima, činijama i ukrasima načinjenim od zlata sa srebrnim intarzijama – ili srebra sa zlatnim. Na širokom mermernom kaminu dva srebrna vuka sa rubinima umesto očiju pokušavala su da obore dobrane tri stope visokog zlatnog jelena. Uzane prozore zastirale su zavese od skerletne svile izvezene zlatnim orlovima. Svaki delić slobodnog prostora bio je zatrpan knjigama. Neke su bile uvezane u kožu, a neke sa drvenim koricama. Neke su bile pocepane i prašnjave od boravka na najdaljim policama biblioteke Kamena.
Umesto da ugleda ubice ili lopove, pred njim se našla jedna mlada žena, koja je iznenađeno oklevala nasred ćilima, dok joj je crna kosa u sjaktavim talasima padala na ramena. Njena tanka odora od bele svile više je otkrivala no prikrivala. Berelajn, vladarka grada-države Majena, bila je poslednja osoba koju je mislio da će videti.
Pošto se razrogačeno trže, ona se duboko i skladno nakloni, tako da joj se odora zategla preko tela. „Nisam naoružana, moj gospodaru Zmaju. Ukoliko sumnjaš u moje reči, slobodno me pretresi.“ Ona se nasmeši, a on se odjednom seti da na sebi ima samo veš.
Oganj me spalio ako me natera da se krijem iza čaršava. Ta misao lebdela je negde izvan praznine. Ja je nisam zvao da dođe. Ne, da se ušunja! Na granicama praznine lebdeli su bes i sramota, ali on je ipak pocrveneo. Nekako nejasno bio je svestan da se to dogodilo, svestan znanja da mu obrazi sve više crvene. U praznini je bio tako hladan i spokojan, ali napolju... Osećao je svaku pojedinačnu kapljicu znoja kako mu klizi niz grudi i leđa. Morao je da usredsredi svu svoju tvrdoglavu volju samo da bi nepomično stajao pred njenim pogledom. Da je pretražim? Svetlost mi pomogla!