Opustivši se, Rand pusti da mu mač nestane iz ruku, ali zadrža uzani tok koji ga je spajao sa saidinom. Bilo je to kao da pije iz rupice u brani, i to dok čitava ta gomila zemlje samo što se ne obruši. Kao da pije vodu slatku kao vino začinjeno medom i ogavnu kao potočić što teče kroz smetlište.
O toj ženi ništa nije znao, sem da se šeta kroz Kamen kao da je to njen dvor u Majenu. Tom mu je rekao da Prva od Majena neprestano svima postavlja pitanja. U vezi s Random. Što je možda i prirodno, uzevši u obzir šta je on, ali zbog toga mu nije bilo nimalo lakše. Sem toga, ona se nije vratila u Majen. To već nije bilo prirodno. Već mesecima bila je prividno gost, ali zapravo zatočenik u Kamenu – sve do njegovog dolaska. Bila je odsečena od svog prestola i vladanja svojom malom državom. Većina sveta bi obema rukama zgrabila prvu priliku da pobegne od muškarca u stanju da usmerava.
„Šta radiš ovde?“ Znao je da zvuči grubo, ali nije mario. „Kada sam otišao na spavanje, Aijeli su čuvali vrata mojih odaja. Kako si prošla pored njih?“
Berelajn se još malo nasmeši, a Randu se učini da je u sobi odjednom postalo još toplije. „Kada sam im rekla da je gospodar Zmaj zapovedio moje prisustvo, smesta su me propustili.“
„Zapovedio tvoje prisustvo? Ničije prisustvo ja nisam zapovedio.“ Prestani s tim, reče Rand samome sebi. Ona je kraljica, ili šta već. O kraljicama znaš isto koliko i o letenju. Pokuša da natera sebe da bude učtiv, samo što nije znao kako da oslovi Prvu od Majena. „Moja gospo...“ To će morati da bude dovoljno. „...zašto bih usred noći zatražio tvoje prisustvo?“
Ona se nasmeja tiho i duboko, baršunastim glasom. Čak i umotanom u bezosećajnu prazninu učinilo mu se kao da ga taj smeh golica i da se od njega ježi. Najednom, kao da tek tad primeti njenu pripijenu odoru, i ponovo pocrvene. Nemoguće da misli... Nije valjda? Svetlosti, pre ovoga nismo ni dve reči razmenili.
„Možda sam želela da popričamo, moj gospodaru Zmaju.“ Ona pusti da bleda odora padne na pod, otkrivši ispod nje još tanju spavaćicu od bele svile. Spavaćica je bila tako krojena da su joj glatka ramena bila potpuno naga, i otkrivala je pozamašan deo bledih grudi. Rand se nekako izdaleka zapita šta li je drži da ne padne. Bilo je veoma teško da ne pilji. „Kao i ja, ti si daleko od doma svog. Čovek se oseća usamljenim, pogotovo noću.“
„Biće mi zadovoljstvo da sutra pričam s tobom.“
„Ali danju si neprestano okružen ljudima. Moliocima. Visokim lordovima. Aijelima.“ Ona zadrhta. Rand pomisli kako bi zaista trebalo da skrene pogled, ali lakše bi mu bilo da prestane da diše. Nikad ranije nije bio toliko svestan sopstvenih postupaka kada je umotan u prazninu. „Od Aijela sam prestravljena, a tairenske plemiće ne mogu ni da smislim.“ To za Tairence je i mogao da joj poveruje, ali mislio je da se ta žena ne plaši ničega. Oganj me sagoreo, ona se nalazi u odaji za spavanje jednog njoj potpuno nepoznatog čoveka, i to usred noći, skoro gola, a ja sam živčan kao mačka usred čopora pasa, i to još u praznini. Došlo je vreme da se sve to okonča pre no što ode predaleko.
„Bolje bi bilo da se vratiš u svoje odaje, moja gospo.“ Deo njega požele da joj kaže da pride odene plašt. I to debeli plašt. Ali samo deo njega. „Zaista... Zaista je previše kasno da bismo razgovarali. Sutra. Na dnevnom svetlu.“
Ona ga pogleda postrance, kao da je nečim zbunjena. „Jesi li već prihvatio ukočene tairenske običaje, moj gospodaru Zmaju? Ili je ova nevoljnost nešto što sa sobom vučeš iz tvojih Dveju Reka? Mi u Majenu nismo tako... ozbiljni.“
„Moja gospo...“ Rand pokuša da zvuči ozbiljno; ako nije volela ozbiljnost, onda je njemu upravo ozbiljnost bila potrebna. „Obećan sam Egveni al’Ver, moja gospo.“
„Misliš na onu Aes Sedai, moj gospodaru Zmaju? Ako ona uistinu jeste Aes Sedai. Baš je mlada – možda i premlada – da nosi prsten i šal.“ Berelajn je govorila kao da je Egvena dete, iako je i ona sama svega godinu dana starija od Randa, a možda ni toliko, a on je tek nešto malo više od dve godine stariji od Egvene. „Moj gospodaru Zmaju, ne želim da se isprečim između vas. Uzmi je za ženu, ako je ona iz Zelenog ađaha. Ja se nikada ne bih drznula da samom Ponovorođenom Zmaju postanem žena. Oprosti mi ako sam se zaboravila, ali već sam ti rekla da u Majenu nismo toliko... ozbiljni. Mogu li da te zovem po imenu?“
Rand sam sebe iznenadi time što uzdahnu sa žaljenjem. Kada je Berelajn spomenula brak s Ponovorođenim Zmajem, oči su joj na tren blesnule, a izraz lica se promenio. Čak i ako ranije nije na to pomišljala, sada joj je taj brak bio na umu. Ali ona je želela Ponovorođenog Zmaja, a ne Randa al’T ora. Želela je čoveka o kome govore Proročanstva, a ne nekog čobanina iz Dve Reke. To ga nije baš iznenadilo. Neke devojke koje je poznavao još dok je bio kod kuće sanjarile su o momcima koji su se na igrama što se održavaju za Bel Tin i Nedelju pokazali najbržim i najjačim, a povremeno bi se neka žena namerila na muškarca s najplodnijim poljima ili najbrojnijim stadima. Ali lepo bi bilo misliti kako je njoj bilo stalo do Randa al’Tora. „Vreme ti je da odeš, moja gospo“, tiho joj reče.
A ona mu priđe za još jedan korak. „Osećam tvoj pogled na sebi, Rande.“ Glas joj beše vreo. „Ja nisam neka seljanka koja se drži za majčinu suknju, i znam da želiš...“
„Misliš li da sam od kamena, ženo?“ Ona se trznu na taj njegov urlik, ali već sledećeg trena pređe preko tepiha i pruži mu ruke. Oči kao da su joj bile tamna jezerca u kojima čovek može da se udavi.
„Mišice ti deluju snažno kao da su zaista od kamena. Ako misliš da prema meni moraš biti strog, onda budi – samo me zagrli.“ Berelajn mu dodirnu lice. Dodir njenih prstiju kao da ga je pekao.
Ne razmišljajući, Rand usmeri tokove s kojima je još bio povezan, a ona se odjednom razrogačenih očiju zatetura kad je gurnu zid načinjen od vazduha. Rand shvati da to i jeste Vazduh. Najčešće mu se dešavalo da i ne zna šta radi kada koristi Moć. Ali barem mu je obično polazilo za rukom da se seti kako da nešto ponovi kada to jednom uradi.
Nevidljivi pokretni zid zarozao je tepih, i sa sobom poneo Berelajninu odbačenu odoru, čizmu koju je on bacio u stranu dok se svlačio i stoličicu postavljenu crvenom kožom na kojoj je otvoren ležao jedan tom Istorije Kamena Tira Ebana Vandesa. Nevidljivi zid je sve to nosio sa sobom i skupa sa Berelajn pribio skoro uz suprotni zid sobe. Sada je bila na bezbednom odstojanju od njega. A onda Rand zaveza tok i pusti ga – jedino je tako mogao da nazove ono što je učinio – i više nije morao da održava štit. Odvojio je jedan trenutak da pogleda šta je uradio, sve dok se nije uverio da može to da ponovi. Delovalo mu je korisno – pogotovu ono vezivanje.
I dalje razrogačenih tamnih očiju, Berelajn drhtavim rukama dodirnu svoj nevidljivi zatvor. Lice joj beše bledo skoro kao njena svilena spavaćica. Stoličica, čizma i knjiga ležale su joj kraj nogu, zapetljane u odoru.
„Iako žalim zbog toga“, reče joj Rand, „nas dvoje nećemo razgovarati, izuzev u javnosti, moja gospo.“ Zaista je žalio zbog toga. Ma kojim se ciljevima vodila, bila je prelepa. Oganj me spalio, jesam budala! Nije bio siguran na šta se to odnosilo – da li na misao o njenoj lepoti, ili na to što će je oterati. „Zapravo, najbolje bi bilo da se što je pre moguće vratiš u Majen. Obećavam ti da Tir više neće praviti Majenu nevolje. Imaš moju reč.“ To obećanje vredelo je samo dok je on živ, a možda i samo dok boravi u Kamenu, ali nešto je morao da joj ponudi. Melem za povređen ponos, dar da joj skrene misli sa straha.
Ali ona je svoj strah već savladala – bar naizgled. Lice joj beše ozareno iskrenošću. Više se ni najmanje nije trudila da deluje zavodljivo. „Oprosti mi. Loše sam se ponela. Nije mi bila želja da te uvredim. U mojoj zemlji žena može slobodno da se obrati nekom muškarcu, ili on njoj. Rande, jamačno znaš da si veoma zgodan, visok i snažan. Ja sam ta što bi morala biti od kamena da to ne vidim i da se tome ne divim. Molim te, nemoj me terati od sebe. Ako želiš, moliću te na kolenima.“ Ona skladno kleknu, kao da pleše. Izraz lica i dalje joj beše iskren, kao da mu sve priznaje. Ali s druge strane, kada se spustila na kolena, pošlo joj je za rukom da još više povuče spavaćicu, tako da joj je skoro spala. „Molim te, Rande?“