Nadajući se da neće ispasti budala – ako tako bude, biće mrtva budala – Rand pusti mač da nestane. Bio je spreman da ga istog trena stvori, ali kada se njegovo ognjeno sečivo izgubi, isto se desi i sa mačevima njegovih protivnika. Na trenutak, lica njegovih dvojnika bila su zbunjena. Ali pre no što on stiže da zgrabi jednog od njih, oni se baciše na njega, tako da se sva četvorica sručiše na pod i zakotrljaše preko ćilima posutog slomljenim staklom.
Randa prože hladnoća. Sav je otupeo, a led mu se uvukao u kosti, tako da je jedva osećao kako mu se smrvljeno staklo i porcelanske krhotine zarivaju u telo. Prazninu kojom je bio okružen protrese nešto kao panika. Da nije počinio kobnu grešku. Ovi su bili veći od dvojnika čiju je snagu isisao, i crpeli su znatno više toplote iz njega. I to ne samo toplote. Kako se on hladio, njihove staklaste sive oči dobijale su na životu. Odjednom ga prože neka ledena sigurnost da njegova smrt ne bi okončala borbu. Ta trojica bi se potom okrenula jedan protiv drugoga, sve dok ne preostane samo jedan. A taj bi bio ispunjen njegovim životom i sećanjima – bio bi on.
Ali Rand se i dalje tvrdoglavo borio, sve snažnije što je slabiji bivao. Posegnu za saidinom, pokušavajući da se ispuni njegovom vrelinom. Dobrodošlicom je dočekao čak i mučnu opačinu, jer što ju je snažnije osećao, to je bio ispunjeniji saidinom. Ako oseća mučninu, onda je i dalje živ, a ako je živ – u stanju je da se bori. Ali kako? Kako? Šta sam to maločas uradio? Saidin je toliko divljao u njemu da mu se učinilo kako će ga Moć sagoreti. Kako sam to uradio? Jedino što je mogao da uradi bilo je da seže za saidinom i pokuša... da dosegne... granicu...
Jedan od trojice dvojnika odjednom nestade – Rand oseti kako se stapa s njim; bilo je to kao da je s neke velike visine pao na tvrdi kamen – a onda i druga dvojica. I to istovremeno. Od sile udarca koji je to izazvalo, on se prostre na leđa, i ostade tako da pilji u kitnjastu gipsanu tavanicu, uživajući u tome što još diše.
Svaki delić tela i dalje mu je ispunjavala Moć. Došlo mu je da povrati svaki obrok koji je u životu pojeo. Osećao se toliko živim da je, u poređenju s time, život bez saidina bio kao senka. Osećao je miris pčelinjeg voska od koga su sveće bile napravljene i ulja u svetiljkama. Osećao je svaku nit tepiha na kome je ležao, svaku ranu na sebi, posekotinu, ogrebotinu, svaku modricu. Ali i dalje se držao saidina.
Jedan od Izgubljenih pokušao je da ga ubije. A možda i svi oni. Mora da je bilo to, sem ako Mračni već nije na slobodi. Ali, ako bi to bio slučaj, ne bi se tako lako izvukao. I stoga se Rand držao svoje veze s Istinskim izvorom. Sem ako to nisam ja učinio. Zar je moguće da toliko mrzim ono što sam postao da sam pokušao sam sebe da ubijem? A da to i ne znam? Svetlosti, moram da naučim kako da ovladam ovim. Moram!
Rand se bolno pridiže. Ostavljajući krvave otiske stopala na ćilimu, dovuče se do stalka na kome je počivao Kalandor, obliven krvlju iz stotina posekotina. Uze mač u ruku i podiže ga, a stakleno sečivo zablista od Moći koja se uli u njega. Mač Koji To Nije. To sečivo, naizgled od stakla, bilo je oštro kao najbolji čelik, ali Kalandor zaista nije mač, već ostatak Doba legendi, sa’angreal. Uz pomoć jednog od retkih angreala koji su preživeli Rat Senke i Slamanje sveta bilo je moguće usmeravati tokove Jedne moći koji bi inače u pepeo sagoreli onoga što usmerava. Uz pomoć jednog od još ređih sa’angreala moguće je pojačati tokove u odnosu na angreal koliko angrealom u odnosu na golo usmeravanje. A Kalandor, koji samo muškarac može da koristi, kroz tri hiljade godina predanja i proročanstava povezan s Ponovorođenim Zmajem, bio je jedan od najmoćnijih sa’angreala ikada načinjenih. S Kalandorom u rukama mogao je jednim udarcem da sravni čitav grad sa zemljom. S Kalandorom u rukama mogao je da se suoči čak i sa nekim od Izgubljenih. Bili su to oni. Mora da jesu.
Odjednom, Rand shvati da uopšte ne čuje Berelajn. Pribojavajući se da će je videti mrtvu, polako se okrete.
Berelajn je i dalje bila na kolenima. Kada vide da se Rand okrenuo ka njoj, trže se. Ponovo se ogrnula prethodno zbačenom odorom, i obavila je oko sebe kao čelični oklop ili kamene bedeme. Lica bledog kao sneg, ona obliznu usne i upita: „Koji...“ Ovlaži usta i ponovo poče: „Koji...“ Nije mogla da dovrši rečenicu.
„Ja sam jedini pravi“, nežno odvrati Rand. „Onaj s kojim si se ponašala kao da ti je zaručeni.“ Hteo je da je smiri, a možda čak i razvedri – tako snažna žena sigurno bi mogla da se nasmeši čak i suočena s čovekom oblivenim krvlju – ali ona se samo nagnu i prisloni lice uz pod.
„Pokorno se izvinjavam i tražim oproštaj za uvredu koju sam ti nanela, gospodaru Zmaju.“ Njen tihi glas zaista je zvučao ponizno i prestravljeno.
Ni nalik njoj. „Preklinjem te da zaboraviš na moju uvredu i da mi oprostiš. Neću ti više smetati. Kunem ti se, moj gospodaru Zmaju. Kunem se majčinim imenom i samom Svetlošću.“
Rand raščini čvorište vezanog toka. Nevidljivi zid kojim je bila zatočena pretvori se u slabašno komešanje vazduha od koga njena odora zatreperi. „Nema ničega što bi trebalo oprostiti“, umorno kaza. Bio je strašno umoran. „Slobodna si da ideš.“ .
Ona se oklevajući ispravi, pa pruži ruku i uzdahnu od olakšanja kada vide da je nevidljiva prepreka nestala. Prikupivši skute, ona se zaputi preko tepiha posutog smrvljenim staklom. Krhotine su škriputale pod njenim somotskim papučama. Na korak od vrata, ona stade i okrete se ka njemu. Jasno se videlo koliki je napor volje u to uložila. Izbegavala je da ga pogleda u oči. „Ako želiš, poslaću ti Aijele. Mogla bih i da pošaljem po neku Aes Sedai da se postara za tvoje rane.“
Sada bi radije bila u sobi s Mirdraalom, ili samim Mračnim – ali nije mlakonja. „Hvala ti“, tiho joj odgovori, „ali ne. Bio bih ti zahvalan da nikom ne kažeš šta se ovde desilo. Ne još. Ja ću uraditi ono što se mora.“ To mora da je bio neki Izgubljeni.
„Kako moj gospodar Zmaj zapoveda.“ Ona se napeto nakloni i požuri iz sobe. Možda se pribojavala da će se on predomisliti.
„Sa samim Mračnim“, promrmlja Rand kada se vrata zatvoriše za njom. Došepavši do podnožja kreveta, on polako sede na kovčeg koji se tu nalazio i položi Kalandor preko kolena. Krvave šake počivale su mu na blistavom sečivu. Sa njim u rukama ulio bi strah u kosti čak i nekom Izgubljenom. Još malo, pa će poslati po Moirainu da mu Izleči rane. Još malo, pa će se obratiti Aijelima napolju i ponovo postati Ponovorođeni Zmaj. Ali za sada, samo je želeo da sedi i da se seća jednog čobanina koji se zvao Rand al’Tor.
3
Odrazi
Iako je bilo veoma kasno, kroz široke hodnike Kamena jurilo je prilično ljudi. Većina njih bila je odevena u crno i zlatno – boje slugu u Kamenu – ili livreju nekog visokog lorda. Povremeno bi se pojavio i poneki Branitelj, gologlav i nenaoružan, poneki i u raskopčanom kaputu. Sluge bi se klanjale Perinu i Faili ako bi im se njih dvoje približilo, a onda ne zastajkujući žurno produžile. Većina vojnika koji su ih sreli iznenađeno bi se trgli. Neki su se ukočeno klanjali, s desnicom preko srca, ali svi do jednog su nakon toga ubrzali korak. Kao da im je stalo da se što pre udalje.
Samo je trećina ili četvrtina svetiljki bila upaljena. U sumračnim delovima hodnika između visokih svetiljki senke su padale preko tapiserija na zidovima i povremeno skrivale poneki kovčeg. Za sve, sem za Perina. Njegove oči su u hodniku ispunjenom tminom sijale kao žeženo zlato. Brzo je hodao od svetiljke do svetiljke, pogleda uprtog u pod, sem kad je bio na osvetljenim delovima hodnika. Većina ljudi u Kamenu već je nekako saznala za njegove neobične oči. Naravno, niko to pred njim nije spomenuo. Izgleda da je čak i Faila pretpostavljala da je boja njegovih očiju nekako u vezi sa Aes Sedai. Za nju, pa i za sve ostale, to je bilo nešto što jednostavno jeste – što valja prihvatiti, bez objašnjenja. Svejedno, kad god bi shvatio da neko nepoznat vidi kako mu oči sijaju u mraku, Perin bi se naježio. Čak i kada su ćutali, to je samo još više isticalo njegovu različitost.