„Nije me briga i da je mirisala na rođenje sunca“, namršteno odreza Faila. „Nju ne zanima lov na medveda, ma koliko njegova koža lepo izgledala razapeta na zidu. Ona lovi sunce.“
Perin se namršti na nju. „Sunce? Medved? O čemu to pričaš?“
„Idi ti dalje sam. Mislim da ću ipak poći na spavanje.“
„Ako tako želiš“, polako odgovori Perin. „Ali mislio sam da ti je stalo da saznaš šta se dogodilo – kao i meni.“
„Mislim da ne. Neću se pretvarati kako jedva čekam da vidim... Randa... i to pošto sam ga sve ovo vreme izbegavala. Tek mi sada do toga nije stalo. Ne sumnjam da ćete se vas dvojica lepo ispričati bez mene. Pogotovo ako bude vina.“
„Pričaš besmislice“, promrmlja Perin, prošavši prstima kroz kosu. „Ako želiš da ideš na spavanje, dobro. Ali voleo bih kad bi govorila tako da te razumem.“
Ona ga na jedan dugi trenutak pogleda pravo u lice, a onda se odjednom ugrize za usnu. Perinu se učini kako se suzdržava da se ne nasmeje. „Oh, Perine, ponekad mislim da mi se kod tebe najviše sviđa ta tvoja nevinost.“ Naravno, glas joj beše posrebren tragovima smeha. „Samo ti idi... svom prijatelju. Ujutru ćeš mi sve ispričati. Koliko god budem htela da čujem.“ Ona ga uhvati za glavu i dodirnu mu usne poljupcem, a onda otrča nazad niz hodnik, jednako brzo kao što ga je poljubila.
Odmahnuvši glavom, Perin ju je posmatrao sve dok nije krenula niz stepenište. Od Toreana nije bilo ni traga. Ponekad, kao da su njih dvoje govorili različitim jezicima. A zatim, Perin pođe ka svetlu.
Predvorje je bilo jedna okrugla odaja, preko pedeset koraka u prečniku. S visoke tavanice visilo je stotinu pozlaćenih svetiljki, obešenih o zlatne lance. Uglačani stubovi od crvenog kamena činili su središnji prsten, a pod kao da je bio od jednog komada crnog mermera, prošaranog zlatom. Bilo je to predvorje kraljevih odaja, iz vremena kada je Tir imao kraljeve – pre no što je Artur Hokving sve od Kičme sveta do Aritskog okeana ujedinio pod jednim vladarom. Posle sloma Hokvingovog carstva Tirom nisu ponovo zavladali kraljevi. Hiljadu godina jedini stanovnici tih odaja bili su miševi što trčkaraju po prašini. Nijedan visoki lord nikada nije bio dovoljno silan da se usudi da se tu useli.
Na sredini prostorije bio je prsten od pedeset Branitelja u stavu mirno. Oklopni prsnici i kalpaci sa čeličnom krestom po sredini presijavali su se na svetlosti, a sva koplja bila nagnuta pod istovetnim uglom. Budući okrenuti u svim pravcima, njihov zadatak bio je da trenutnog gospodara Kamena štite od svih uljeza. Njihov zapovednik, jedan kapetan koji se odlikovao dvema kratkim belim perjanicama na kalpaku, držao se tek nešto manje ukočeno. Jedna ruka bila mu je na balčaku mača, a drugom se podbočio, sav uobražen zbog dužnosti koju je obavljao. Međutim, svi su se osećali na strah i nesigurnost, kao ljudi što žive pod nekonm liticom što se mrvi – a pošlo im je za rukom da sebe ubede kako im se nikada neće sručiti na glavu. Ili bar ne noćas. Ne sledećeg sata.
Perin prođe pored njih. Koraci su mu odjekivali u odaji. Zapovednik krete ka njemu, a onda zastade kada se Perin nije zaustavio. Naravno, znao je ko je Perin. U najmanju ruku, znao je koliko i ostali Tairenci. Saputnik Aes Sedai, prijatelj gospodara Zmaja. Nije to bio čovek kome će na put stati puki zapovednik Branitelja Kamena. Naravno, očigledno je bilo šta je njegov zadatak – da pazi da niko ne uznemirava gospodara Zmaja dok se on odmara. Ali iako verovatno ni sam sebi to nije želeo da prizna, morao je znati da je, sa svojim uglačanim oklopom, on samo ukras. Perin je prave stražare sreo kada je prošao stubove i približio se vratima Randovih odaja.
Ti stražari su tako nepomično sedeli iza stubova da su se skoro stopili s kamenom, iako su ih njihovi kaputi i pantalone – obojeni sivo i smeđe, sa ciljem da ih skrivaju u Pustari – isticali čim bi se mrdnuli. Šest Devica koplja, Aijelki koje su odabrale da vode život ratnica, a ne domaćica, isprečilo se između njega i vrata sa svega nekoliko koraka u mekim čizmama što su im sezale do kolena. Sve su bile veoma visoke za žene, najviša jedva šaku niža od njega, preplanule od sunca i kratke kose – zlatne, riđe, ili negde između. Dve su u rukama imale zakrivljene rožane lukove s napetim strelama, mada ih nisu zategle, Ostale su nosile male kožne štitove i svaka po tri ili četiri kratka koplja. Koplja su možda bila kratka, ali glave su im bile toliko dugačke da proburaze čoveka i vrškom izlete na drugu stranu.
„Mislim da te ne mogu pustiti unutra“, reče mu jedna žena plamene kose, nasmešivši se da ublaži svoje reči. Aijeli se nisu široko smejali kao ostali svet. Niti su preterano pokazivali bilo kakva osećanja. „Mislim da večeras nikoga ne želi da vidi.“
„Ja ulazim, Bain.“ Ne obazirući se na njena koplja, Perin je uhvati za mišice. Međutim, tada je već morao da obrati pažnju, pošto mu je skoro zarila vrh koplja u grlo. Sem toga, jedna žena nešto svetlije kose, po imenu Čijad, odjednom je jedno od svojih kopalja prinela drugoj strani njegovog vrata, kao da su njih dve želele da ukrste glave kopalja, sa njegovim vratom u sredini. Ostale žene su samo gledale, uverene da će se Bain i Čijad postarati za sve što mora da se uradi. Svejedno, Perin se potrudi. „Nemam vremena da se raspravljam s tobom. Mada, koliko se sećam, ti ni ne slušaš ljude što se s tobom raspravljaju. Ja ulazim.“ Što je nežnije mogao, Perin podiže Bain i skloni je u stranu.
Čijad je trebalo samo da udahne pa da mu pusti krv svojim kopljem, ali pošto iznenađeno razrogači svoje tamnoplave oči, Bain odjednom spusti koplje i isceri se. „Da li bi želeo da naučiš jednu igru po imenu ’devičin poljubac’? Mislim da bi je dobro igrao. Ako ništa drugo, naučio bi ponešto.“ Jedna od ostalih Aijelki glasno se nasmeja, a Čijad spusti koplje.
Perin duboko udahnu, nadajući se kako Aijelke neće primetiti da mu je to prvi put otkako su prinele koplja njegovom vratu. Nisu zaklonile lica – šoufe su im bile obmotane oko vratova, kao tamni šalovi – ali nije znao da li Aijeli to moraju da učine pre no što ubiju. Jedino je znao da su spremni na to kada su im lica zaklonjena.
„Možda neki drugi put“, učtivo odgovori. Sada su se sve Aijelke široko smešile, kao da je Bain rekla nešto veoma smešno, a zbog toga što on to nije razumeo – sve je bilo još smešnije. Tom je bio u pravu. Čovek može da poludi pokušavajući da razume žene, ma iz kog naroda one bile i ma kakav položaj imale. Lepo je to Tom rekao.
Perin pođe rukom ka kvaki na vratima, u obliku zlatnog lava koji se propinje, kada Bain dodade: „Onda, na tvoju glavu. Već je isterao osobu koju bi većina muškaraca smatrala boljim društvom od tebe.“
Naravno, pomisli dok je otvarao vrata. Berelajn. Išla je odavde. Izgleda da se večeras sve okreće oko...
Već posle jednog jedinog pogleda po sobi Perin zaboravi na Prvu od Majena. Sva ogledala na zidovima bila su polomljena, a pod prekriven slomljenim staklom, krhotinama smrskanog porcelana i perjem iz rasečenih dušeka. Otvorene knjige bile su razbacane među preturenim stolicama i klupama. A Rand je sedeo u podnožju svog kreveta, mlitavo oslonjen o jedan potporni stub baldahina, sklopljenih očiju i ruku mlitavo položenih povrh Kalandora, koji mu beše prebačen preko kolena. Izgledao je kao da se kupao u krvi.
„Dovedite Moirainu!“ – viknu smesta Perin Aijelkama. Da li je Rand još živ? Ako jeste, potrebno mu je Lečenje jedne Aes Sedai da to i ostane. „Recite joj da požuri!“ Začu iznenađene uzdahe iza sebe, a onda stopala u mekim čizmama kako se dadoše u trk.