Koraknuo je kroz vrata, ostavivši nju na useku u steni, i zatvorio se. Sigurno je i sama umela da ih stvori, ali će je to barem usporiti.
58
Klopke Ruideana
Čim su vrata iščezla, obujmi ga tama. Crnilo se prostiralo na sve strane, pa ipak nije bio slep. Nije osećao toplotu ni hladnoću, koliko god bio mokar. Samo postojanje. Obične stepenice od sivog kamena uzdigoše se pred njim, svaki stepenik lišen potpore, a krajevi su mu nestajali u tami. Nije mu bio prvi put da vidi ovako nešto; nekako je znao da će tim putem stići kud je naumio. Istrčao je uz nemoguće stepenište, a čim bi podigao mokru čizmu sa stepenika, kamen bi izbledeo i nestao. Postojali su samo predstojeći stepenici, oni koji ga vode tamo gde mora poći. Tako je bilo i pre.
Jesam li ih načinio koristeći Moć, ili već postoje na neki način? Uz ovu misao, sivi kamen poče da mu bledi pod nogom, a svi sledeči zatreperiše. Očajnički se pribrao. Stvaran sivi kamen. Stvaran! Treperenje prestade. Sada nisu bili tako grubi, već uglačani, a u ivice behu uklesani kitnjasti ukrasi kojih se odnekud sećao. Nije ga bilo briga odakle – nije smeo predugo da razmišlja o tome – potrčao je što brže može, preskačući po tri stepenika u isto vreme kroz beskrajnu tminu. Odvešće ga tamo kuda želi, ali koliko će to potrajati? Koliku prednost već ima Asmodean? Umeju li Izgubljeni brže da putuju? To je bila cela muka. Izgubljeni su imali sve moguće znanje, on samo očajanje.
Pogledao je pred sebe i trgao se. Stepenište se prilagodilo dugačkim skokovima, tako da su sada postojali samo oni neophodni stepenici, a između rupe, crne kao... kao šta? Takav pad možda ne bi imao kraja. Nagnao je sebe da ne misli o procepima, da nastavi da trči. Stara, napola zaceljena rana se budila, jedva je bio svestan toga. Ako se to uopšte moglo nazvati svešću u ovoj čauri saidina, rana je bila spremna da se raspukne. Ne mari. Misao je plutala kroz Prazninu unutar njega. Nije smeo da izgubi ovu trku, ni po cenu svog života. Ima li kraja ovom stepeništu? Koliko daleko je stigao?
Najednom, nešto dalje, s leve strane, ugleda priliku nalik čoveku, u crvenom kaputu i crvenim čizmama, kako stoji na nekoj sjajnoj srebrnoj platformi koja klizi kroz tamu. Randu nije trebao pobliži pogled da zaključi da je to Asmodean. Izgubljeni nije jurio kao neki sumanuti seljačič, već ga je nosilo to – kako god da se zove.
Rand zastade na jednom stepeniku. Nije imao pojma kakva je ono sjajna, uglačana platforma, ali... Stepenici nestadoše ispred njega. Komad kamena pod njegovim nogama kliznu napred, sve brže. Nije ga šibao vetar po licu, nepregledna tama mu nije davala nikakav znak da se kreće – ali sustizao je Asmodeana. Nije znao da li je upotrebio Moć, jednostavno se dogodilo. Stepenik se zaljulja, i on prestade da se preispituje. Još premalo znam...
Tamnokosi čovek je bio miran – jednom rukom se naslanjao na kuk, a drugom zamišljeno gladio bradu. Imao je beli čipkani porub oko rukava i visoke kragne. Njegov crveni kaput beše sjajniji od svile – satenski, i bio je čudnog kroja – prirepci su mu visili skoro do kolena. Iz tela su mu izvirale crne niti nalik finim čeličnim žicama, i stapale se s okolnim mrakom. Rand je već viđao takve.
Asmodean okrenu glavu, a Rand zinu u čudu. Izgubljeni su umeli da menjaju lica – ili bar da zavaraju um drugačijim likom; Lanfear je to već činila – ali ovo je bilo lice Jasina Nataela, zabavljača. Sa sigurnošću je očekivao Kadera, njegove večito proždrljive oči.
Asmodean ga vide u istom trenutku, i trže se. Srebrna nosiljka Izgubljenog polete napred – i najednom ogroman talas vatre, kao tanak poprečan presek nekog čudovišnog požara, sunu ka Randu, visok i širok po čitavu milju.
Rand očajnički usmeri ka njemu; neposredno pre udara, talas se rasprsnu u opiljke, razlete se i nestade. Ipak, čim je plamena zavesa nestala, ugledao je sledeću kako leti prema njemu. Uništio je i nju, i otkrio sledeću; razneo je treću, a sačekala ga je četvrta. Rand beše ubeđen da mu je Asmodean umakao. Od siline plamena nije mogao ni da vidi Izgubljenog. Bes poče da se sliva preko površi Praznine, i on usmeri.
Nalet vatre proguta grimiznu zavesu ustremljenu na njega i nastavi da se valja odnoseći je; ne u vidu tankog preseka, već kao divlja, mahnita stihija šibana olujnim vetrovima. Drhtao je od Moći koja je tekla kroz njega; bes prema Asmodeanu poče da grebe povrh Praznine.
U rasplamsanoj masi pojavila se rupa. Ne, ne baš rupa. Asmodean i njegova sjajna platforma bili su u sredini, ali plameni talas ih zaobiđe. Izgubljeni je sačinio nekakav štit oko sebe.
Rand se trudio da se ne obazire na daleki bol izvan Praznine. Samo je u ovom hladnom spokoju mogao da dodirne saidin; kada bi poklekao pred besom, Praznina bi bila srušena. Prestao je da usmerava, i klobuci vatre nestadoše. Trebalo je da zarobi tog čoveka, ne da ga ubije.
Kameni stepenik je sve brže leteo kroz tamu. Asmodean je bio sve bliže.
Najednom, srebrna platforma stade. Sjajan otvor se pojavi ispred Izgubljenog i on uskoči. Srebrnasta nosiljka iščeznu, a vrata počeše da se sklapaju.
Rand ih divlje osinu silom Moći. Morala su ostati otvorena; ako bi se zatvorila, nikako ne bi mogao znati kuda je Asmodean pobegao. Sklapanje zastade. Pravougaonik žestokog sunčevog sjaja, dovoljan da se kroz njega korakne. Morao je da ga zadrži, da stigne do njega pre nego što Asmodean predaleko odmakne... Pri samoj pomisli na stajanje, stepenik zastade, ali Rand polete napred i prolete kroz otvor. Nešto ga je povuklo za čizmu, ali nastavio je da se kotrlja preko grube zemlje, da bi se najzad, zadihan, sručio na nju.
Boreći se da napuni pluća, on ustade – nije smeo da bude ranjiv, ni za tren. Jedna Moć ga je još uvek punila životom i opačinom; modrice je osećao u daljini, kao i borbu za dah, i žutu prašinu na vlažnoj odeći, svuda po sebi. Pa ipak, istovremeno je bio svestan i svakog daha vrelog vazduha, svakog zrna peska, svake malene pukotine u tvrdoj, spečenoj ilovači. Sunce je već počelo da ga suši, počevši od košulje i pan talona. Bio je u Pustari, u dolini podno Čendara, ni pedeset koraka od maglom obavijenog Ruideana. Vrata su iščezla.
Koraknuo je prema zidu magle i zastao, pa podiže levu nogu. Peta njegove čizme beše glatko odsečena. Onaj trzaj koji je osetio prolećući kroz vrata. Zadrhtao je uprkos vrelini. Nije znao da je to toliko opasno. Izgubljeni su imali sve moguće znanje. Asmodean mu neće pobeći.
Namrgođeno ispravi odeću i vrati izrezbarenog čovečuljka s mačem na mesto, pa utrča u maglu. Obavilo ga je sivo slepilo. Moć mu nije dozvoljavala da vidi. Trčao je naslepo.
Najednom se bacio na zemlju i napravio kolut umesto poslednjeg koraka. Magla ga je izbacila na hrapavi pločnik. Pogledao je nagore i opazio tri blistave trake, srebrnoplave pod čudnom svetlošću Ruideana. Protezale su se kroz vazduh, i levo i desno. Ustao je i otkrio da su u visini njegovog struka, grudi i vrata, tako tanke da se spreda i ne vide. Sada je video kako su satkane i ostavljene, iako nije razumeo. Čvrste poput čelika, dovoljno oštre da se žilet čini mekim kao pero. Da je natrčao na njih, presekle bi ga. Malena iskra Moći pretvorila je trake u prah. Izvan Praznine, hladan bes; unutar Praznine, hladna odlučnost i Moć.
Plavičasti sjaj maglene kupole bacao je zamućenu svetlost na poludovršene palate od mermera, kristala i rezanog stakla, na kule u nebesima, spiralne, nalik frulama. A niz široku ulicu ispred njega bežao je Asmodean, pored presahlih vodoskoka, prema velikom trgu u srcu grada.
Rand usmeri – činilo se neobično teško; povukao je saidin, rvao se s njegovim besom u sebi – usmeri, a ogromni snopovi zubatih munja sručiše se iz oblaka pod kupolom. Ne na Asmodeana, već ispred Izgubljenog; blistavi crveni i beli stubovi, debeli po pedeset stopa a visoki stotinu, vekovima stari, raspukoše se i padoše na ulicu u komadima, dižući oblak prašine.