S divovskih prozora od šarenog stakla slike uzvišenih muškaraca i žena kao da su korile Randa. „Moram da ga zaustavim“, reče im on; glas kao da mu je odjekivao u sopstvenim ušima.
Asmodean zastade, pa se dade u beg pred obrušavanjem mermera. Prašina mu nije ni dotakla sjajni crveni kaput – zaobišla ga je, a oko njega je ostajao čist vazduh.
Vatra je cvetala oko Randa, grlila ga dok je vazduh postajao plamen – i nestala pre nego što je shvatio kako ju je stvorio. Odeća mu beše suva i vrela, kosa osmuđena, u trku je obasipao okolinu sagorelom prašinom. Asmodean se pentrao preko izlomljenog kamena koji je zaprečio ulicu; nove munje sevnuše i zasuše ga kišom raskomadanog pločnika, rasporiše kristalne zidove palate da obruše propast na njega.
Izgubljeni nije zastao, a dok se gubio iz vida, blistavi oblaci hitnuše munje ka Randu, naslepo, ali ubilački. Ne zastajući, Rand izatka ispred sebe štit. Kamenčići zaprštaše po štitu dok je skakao da izbegne pucketave plave snopove, i preskakao rupčage koje su munje otvarale u zemlji. Sam vazduh je titrao; svaka dlačica na glavi i rukama mu se podigla.
Nešto je bilo upleteno u pregradu od srušenih stubova. Osnažio je štit oko sebe. Čim je prišao, prasak zaslepljujuče svetlosti zakovitla ogromne ulomke crveno- belog mermera ka njemu. Bezbedan unutar svog mehura, protrčao je, jedva svestan tutnjave zdanja koja se ruše. Morao je da zaustavi Asmodeana. Napregao se – napor je bio ogroman – i hitnuo munju, za njom i plamene kugle da razriju zemlju, samo da uspori čoveka u crvenom kaputu. Pristizao ga je. Stupio je na trg samo deset koraka za njim, istovremeno nastojeći da udvostruči svoju brzinu i da uspori Asmodeana. Izgubljeni, u svom begu, dade sve od sebe da ga usmrti.
Ter’angreali i ostale dragocenosti koje su Aijeli po cenu svojih života donosili ovamo poleteše u zrak nošeni munjama, razbacani u divljem kovitlacu vatre; građevine od srebra i kristala se obrušiše, neobični gvozdeni oblici stadoše da padaju posvuda. Zemlja je drhtala i cepala se.
Asmodean je jurio, bezglavo tražeći nešto. Bacio se na, činilo se, najbezvredniji predmet u čitavoj hrpi, stopu dugačku statuu muškarca koji diže kristalnu kuglu jednom rukom. Asmodean je ščepa uz krik oduševljenja.
Samo otkucaj srca kasnije, i Ran dove ruke je zgrabiše. U deliću trena, pogledao je Izgubljenog u lice; nije izgledao mnogo drugačije od zabavljača – osim što mu oči behu divlje, očajničke – umereno zgodan sredovečni čovek koji ničim ne odaje da je jedan od Izgubljenih. U deliću trenutka, obojica su posegla kroz ter’angreal, za jednim od dva najmoćnija sa’angreala ikad stvorena.
Rand se kroz maglu setio ogromne, napola zakopane statue u dalekom Kairhijenu, sa ogromnom kristalnom sferom sjajnom poput sunca u ruci, punom Jedne moći. Moć nabuja u njemu kao sva mora sveta nošena olujom. Sa ovim bi sigurno mogao učiniti sve što poželi; čak i da izleči mrtve, što mu nije uspelo sa onim mrtvim detetom. Izopačenost je podjednako nadošla, svijala se oko svake čestice njegovog tela, ponirala u svaku pukotinu, u dušu. Želeo je da krikne; želeo je da prsne. Pa ipak, držao je samo polovinu snage sa’angreala. Druga polovina ispunjavala je Asmodeana.
Teturali su napred-nazad, posrtali preko razbacanih i skršenih ter’angreala, padali; nijedan nije želeo da skine ni prst s figure, jer bi je drugi iščupao. Pa ipak, dok su se tako prevrtali od crvenog kamenog dovratka koji je nekako ostao čitav do oborene, ali nepolomljene kristalne statue – naga žena sa odojčetom na grudima – borba se vodila i na drugom nivou.
Maljevi Moći dovoljno veliki da skrše planine udarali su Randa, oštrice kadre da probodu srce same zemlje zarivale se u njega; nevidljiva klešta su mu čupala um iz tela, kidala mu dušu. Povukao je sve do poslednje trunke Moći da odbije te napade. Bio je siguran da bi ga svaki od njih mogao zauvek raščiniti. Nije znao kuda se kreću. Zemlja se batrgala pod njima, drhtala od njihovog napora, bacala ih uokolo kao grčeviti splet mišića. Jedva da je bio svestan nepreglednih ruševina, hiljade žalosnih jecaja, poput neke muzike. Stakleni stubovi su drhtali, vibrirali. Nije mogao da brine o njima.
Pristigle su ga sve neprospavane noći, i trčanje preko toga. Bio je umoran, a čim je to osetio i preko Praznine bio je na rubu iscrpljenosti. Dok se zemlja tresla, shvatio je da više i ne pokušava da otme ter’angreal od Asmodeana, već jednostavno da se drži. Uskoro će mu snaga ponestati. Čak i ako uzmogne da održi stisak, moraće da pusti saidin ili da bude razoren njegovim naletom, razoren, jer Asmodean bi to začelo učinio. Nije mogao da provuče više nijednu nit kroz ter’angreal; on i Asmodean bili su u ravnoteži, podjednako zadojeni silom ogromnog kairhijenskog sa’angreala. Asmodean je dahtao i režao, znoj mu se cedio niz čelo i obraze. I on je bio umoran. Samo, da li umoran koliko i Rand?
Bičevi zemlje za tren okrenuše Randa nagore, pa podjednako brzo vratiše Asmodeana, ali u tom kratkom razmaku Rand je osetio neki pritisak između njih. Figura debelog malog čoveka s mačem još mu je bila za pojasom. Beznačajna stvar u poređenju s beskrajnom Moći koju su crpeli. Čaša vode u poređenju sa širokom rekom, sa okeanom. Nije čak znao ni može li da je iskoristi dok je još u vezi s ogromnim sa’angrealom. Šta ako može? Asmodean ogoli zube; ne beše to osmeh, već pravi pobedonosni kez. Možda i jeste bio na putu da pobedi. Randovi prsti su drhtali, slabili stisak oko ter’angreala. Mogao je samo da zadrži saidin, bez obzira na vezu sa silnim sa’angrealom.
Otkad su napustili ono mračno mesto, nije više video žice od crnog čelika oko Asmodeana, ali mogao je da ih zamisli, čak i iz Praznine, da ih umom rasporedi oko Izgubljenog. Tam ga je učio Praznini zarad boljeg vladanja u streljaštvu; da bi bio jedno s lukom, sa strelom, sa metom. Sjedinio se s tim crnim strunama. Jedva da je video Asmodeanovo ljutito lice. Mora da se pitao otkud Randu takva smirenost; u trenutku pred odapinjanje strele, uvek vlada smirenost. Posegao je za malim angrealom u pojasu, i upio još Moći. Nije gubio vreme na uživanje, bio je to neznatan tok u poređenju s onim što je već držao u sebi, a ovo je bio poslednji udarac. Ovo će iskoristiti poslednji tračak njegove snage. Uobličio ga je kao mač Moći, mač Svetlosti, i zamahnuo. Sjedinjen s mačem, sjedinjen sa zamišljenim strunama.
Asmodeanove oči se razrogačiše. Vrisnuo je, proboden užasom; drhtao je kao ošinut gong. Za tren kao da se udvojio – dve prikaze zadrhtaše i ponovo skliznuše u jednu. Pao je na leđa; kaput mu sad beše prljav i iscepan; jedva je disao zureći u prazno, izgubljenih očiju.
Rand se sručio izgubivši dodir sa saidinom. Moć ga napusti. Smogao je snage da privije ter’angreal na grudi i otkotrlja se od Asmodeana. Dok se pridizao na kolena, osećao se kao da se penje uz planinu; figura čoveka s kristalnom kuglom beše mu u naručju.
Zemlja je prestala da se pokreće. Stakleni stubovi su izdržali – bio je srećan zbog toga; da ih je uništio, uništio bi istoriju Aijela – ali Avendesora, koja je živela tri hiljade godina u legendi i istini, Avendesora je gorela kao baklja. A ostatak Ruideana...
Trg je izgledao kao da je njime protutnjao neki mahniti div. Polovina silnih palata i kula ostala je u krhotinama; neke su se obrušile i na trg. Posvuda oboreni golemi stubovi, srušeni zidovi, rupe umesto šarenih staklenih prozora. Kroz čitav grad protezao se procep širok pedeset stopa. Ni to nije bio kraj uništenja. Maglena kupola koja je toliko vekova skrivala Ruidean počela je da se rasipa, njena unutrašnjost više nije sijala, a zraci nemilosrdnog sunca prolazili su kroz pukotine u njoj. Iza kupole, vrh Čendara nije izgledao kao pre – bio je niži, kao i neke planine na drugoj strani doline. Na mestu jedne planine na severnom kraju doline ležala je hrpa kamenja i prašine.
Uništavam; Sve uništavam! Svetlosti ima li tome kraja?
Asmodean se okrenu na stomak i s mukom pridiže kolena. Ugleda Randa i ter’angreal, pa pokuša da puzi prema njemu.