Rand nije mogao da usmeri čak ni iskru, ali naučio je da se bori davno pre prvog košmara usmeravanja. Podigao je pesnicu. „Ne zanosi se.“ Izgubljeni zastade i umorno se za tetura. Lice mu beše klonulo, ali očaj i žudnja još su sijali iz njega. Mržnja i strah blistali su mu u očima.
„Volim da gledam tuče između muškaraca, ali vas dvojica ne možete ni da stojite.“ Lanfear priđe Randu i osvrnu se. „Bili ste vredni. Osećate li tragove? Ovo mesto je bilo zaštićeno nečim. Niste ostavili dovoljan trag da kažem čime.“ Tamne oči joj se najednom ozariše i ona kleknu pred Randa, zagledana u njegovo naručje. „Dakle – to je on – tražio. Mislila sam da su sve uništene. Od jedine koju sam ja videla ostala je samo krhotina; odlična klopka za neku neopreznu Aes Sedai.“ Posegla je rukom, ali on steže ter’angreal još jače. Nije primetio njen osmeh. „Zadrži ga, slobodno. Meni je to obična figurica.“ Ustala je i otresla prašinu s bele suknje, iako prašine nije bilo. Kada je shvatila da je on posmatra, skrenula je pogled s razorenog trga i još se vedrije osmehnula. „Upotrebio si jedan od sa’angreala o kojima sam ti pričala. Jesi li osetio njegovu silinu? Pitala sam se kakav li je to osećaj kao da nije bila svesna koliko gladno zvuči. „Uz njih, možemo smeniti i samog Velikog gospodara Mraka. Možemo, Lijuse Terine! Zajedno.“
„Pomozi mi!“ Asmodean je bauljao prema njoj, užasnutog lica. „Ne znaš šta je učinio. Moraš mi pomoči. Ne bih bio ovde da nije tebe.“
„Šta je učinio?“, šmrknu ona. „Prebio te kao pseto, i to upola slabije nego što zaslužuješ. Nije ti suđena veličina, Asmodeane, več samo služba pod velikim ljudima.”
Rand je nekako uspeo da ustane, i dalje grleči kipić od kamena i kristala. Nije želeo da bude na kolenima pred njom. „Vi, Izabrani” – znao je da je opasno izazivati je, ali ne uspe da se suzdrži – „poklonili ste duše Mračnom. Pustili ste ga da se zakači za vas.” Koliko je već puta odigrao svoju bitku s Ba’alzamonom? Koliko, pre nego što je počeo da sumnja šta su one crne žice? „Odsekao sam ga od Mračnog, Lanfear. Odsekao sam ga!“
Izgubljena ga zapanjeno pogleda, pa skrenu pogled na Asmodeana. Čovek za jeca. „Nisam znala da je to moguće. Zašto? Zar nameravaš da ga vratiš u Svetlost? Nisi ga izmenio.”
„Još uvek je isti onaj čovek koji se podao Senci“, složio se Rand. „Govorila si mi kako se vi Izabrani ne trpite. Koliko bi dugo on sačuvao svoju tajnu? Koliko bi vas verovalo da nije sam odgovoran za to? Drago mi je što si pomislila da je nemoguće; možda i ostali tako misle. Ti si mi dala tu ideju, Lanfear. Čovek koji može da me nauči da vladam Moći. Ali ne želim da me podučava neko povezan s Mračnim. Sada i neće. Možda je isti čovek, ali više nema mnogo izbora, zar ne? Može da bude uz mene i da me podučava, da se nada da ću pobediti i da mi pomogne da pobedim; ili može da se nada da ostali neće iskoristiti izgovor da se okrenu protiv njega. Šta misliš, šta će izabrati?“
Asmodean je izbezumljeno zurio u Randa, onako klečeći, pa isturi molećivu ruku prema Lanfear. „Tebi će verovati! Možeš da im objasniš! Ne bih bio ovde da nije tebe! Veran sam Velikom gospodaru Mraka!“
I Lanfear je piljila u Randa. Nikada ranije nije video nesigurnost na njenom licu. „Čega si se sve setio, Lijuse Terine? Gde prestaješ ti, a počinje čobanin? Ovakve si zamisli umeo da splićeš kada smo...“ Duboko je udahnula i okrenula se prema Asmodeanu. „Da, poverovaće mi. Kada im kažem da si stupio na stranu Lijusa Terina. Svi znaju da prelaziš tamo gde ti se čini da ćeš najbolje proći. Eto.“ Samozadovoljno je klimnula glavom. „Još jedan mali poklon za tebe, Lijuse Terine. Taj štit će propuštati tračak Moći, tek dovoljno da te podučava. Vremenom će bledeti, ali mesecima neće modi da ti se odupre, a posle toga više neće ni imati izbora do da ostane s tobom. Nikada nije umeo da se probija kroz štit; ti si sigurno spreman i da trpiš bol, ali on nikad nije bio.“
„NEEEEEE!“ Asmodean je puzio prema njoj. „Ne smeš mi to učiniti! Molim te, Mijerin! Molim te!“
„Moje ime je Lanfear.“ Od gneva joj lice poružne; čovek uzlete u vazduh, raskrečen. Odeća se pripi uz njega, a lice mu se iskrivi, kao da ga je stena prignječila.
Rand nije mogao da joj dozvoli da ubije čoveka, ali bio je toliko umoran da nije mogao dosegnuti Istinski izvor bez pomoći. Jedva ga je i naslućivao, kao zamagljen sjaj u uglovima očiju. Ruke mu se na tren stegoše oko kamenog čoveka s kristalnom kuglom. Kada bi posegao za ogromnim kairhijenskim sa’angrealom, toliko Moći bi moglo da ga uništi. Umesto toga, poslužio se figuricom koju je nosio za pojasom. Angreal je pružao slabašan dotok, poput dlake tanku nit u odnosu na drugi predmet, ali nije imao snage da usmeri više. Zakovitlao je svu Moć između dvoje Izgubljenih, u nadi da će joj makar odvući pažnju.
Usijani beli talas visok deset stopa prolete između njih, okružen treperavim plavim munjama; načinio je gladak urez od rastopljene zemlje i kamena dubok čitav jedan korak u tlu trga, zario se u zelenkasti zid jedne palate i zagrmeo. Prasak po tonu u tutnjavu mermera što se obrušava. Na jednoj strani rastopljenog useka, Asmodean pade na zemlju, sav potresen, krvavog nosa i ušiju; na drugoj strani, Lanfear se zatetura kao pogođena, pa se ustremi na Randa. Od napora mu se zavrte u glavi i on ponovo izgubi saidin.
Lice joj u jednom času beše podjednako zgrčeno kao pred Asmodeanom. Rand je u tom času bio na ivici smrti. Međutim, gnev naprasno nestade, smenjen zavodničkim osmehom. „Ne, ne smem da ga ubijem. Ne posle tolikog našeg truda.“ Prišla mu je i pogladila mu vrat, na mestu gde je njen ugriz iz sna počinjao da zaceljuje; nije to pominjao Moiraini. „Još nosiš moj beleg. Hoćeš li da postane večan?“
„Jesi li povredila nekoga u Alkair Dalu, ili u logorima?“
Njen smeh nije nestajao, ali milovanje zastade, a prsti mu ščepaše vrat kao da će mu iščupati grkljan. „Koga bih uopšte mogla? Zar nisi do sada shvatio da ne voliš onu seljančicu? Da nije u pitanju ona aijelska kobila?“ Guja. Smrtonosna guja koja ga voli – Svetlosti, pomozi mi! – i nije znao kako da spreči njen ugriz, bilo da je usmeren na njega ili na nekoga drugog.
„Ne želim da bilo ko bude povređen. Još uvek su mi potrebni. Mogu da ih iskoristim.“ Bolele su ga ove reči, bolelo ga je toliko istine u njima.
Ali vredelo je malo bola ako će spasti Egvenu, Moirainu, Avijendu i sve svoje saputnike od Lanfearinih očnjaka.
Zabacila je prelepu glavu i nasmejala se poput raspevanih praporaca. „Sećam se vremena kada si bio toliko mekan da nikoga nisi mogao da iskoristiš. Dovitljiv u bici, tvrd kao kamen i nadmen kao planine, ali iskren i nežan kao devojčica! Ne, nisam povredila tvoje dragocene Aes Sedai i Aijele. Ne ubijam ja bez povoda, Lijuse Terine. Čak i ne povređujem bez povoda.“ Trudio se da se ne osvrne ka Asmodeanu; čovek beše prebledeo, krzavo je disao, oslonjen na jednu ruku, dok je drugom brisao usta i bradu.
Lanfear se polako okrenu i osmotri ogromni trg. „Uništili ste ovaj grad temeljitije nego ijedna vojska.“ Ali nije zurila u srušene palate, koliko god se pretvarala. Zanimao ju je uništeni trg i razbacana gomila ter’angreala i ko zna čega još. Stegla je usne i ponovo pogledala Randa; tamne joj oči pokazaše suzbijen bes. „Dobro slušaj njegove pouke, Lijuse Terine. Ostali su još napolju: Samael, koji ti zavidi, Demandred, koji te mrzi, Rafhin, željan moći. Još će više žudeti da te unište ako – kada – otkriju da imaš to u svom posedu.“
Pogled joj je zatreperio prema kipiću u njegovim rukama, i za tren mu se učinilo da je neodlučna da li da mu ga oduzme. Ne zato što bi mu time sklonila ostale s vrata, već što bi s njim možda bio previše moćan za Lanfear. Trenutno nije bio siguran da bi mogao da je spreči, pa makar koristila samo svoje ruke. U jednom trenu vagala je mogućnost da ter’angreal ostane kod njega, u drugom je vagala njegovu iscrpljenost. Uz svu priču o ljubavi, nije želela da bude blizu kada Rand povrati dovoljno snage da koristi taj predmet. Ponovo je ovlaš pogledala trg, napućenih usana; najednom, kraj nje se otvori prolaz, ne u tminu, već u nešto nalik odajama palate, prepunim belog mermera i belih svilenih tapiserija.