Na jedan tren činilo se kao da će Moiraina planuti, ma koliko to bilo čudno, ali već sledećeg trenutka ponovo ju je obmotao spokoj tako dubok da ga jamačno ništa ne bi moglo narušiti. „Samo deo snage potrebne za Lečenje dolazi od Lekara. Moć može da zameni ono što Izlečeni daje. Bez nje, ceo sutrašnji dan provešćeš iscrpljen u krevetu, a možda i sledeći. Sad, povuci Moć, ako možeš, ali nista ne čini sa njom. Jednostavno je drži. Ako moraš, upotrebi ovo.“ Nije morala duboko da se nagne da bi dotakla Kalandor.
Rand izmače mač da ga ne bi dotakla. „Samo da je držim, kažeš.“ Kao da se skoro naglas nasmejao. „U redu.“ Ništa se nije desilo što bi Perin mogao da vidi, mada to i nije očekivao. Rand je samo sedeo kao preživeli učesnik neke izgubljene bitke i gledao Moirainu. Ona nije ni trepnula. Dvaput je obrisala prste o dlan, kao da nije ni svesna da to radi.
Posle nekog vremena Rand uzdahnu. „Ni Prazninu ne mogu da dosegnem. Ne mogu da se usredsredim.“ Brz osmeh ozari mu lice tako da skorela krv ispuca. „Ne znam zašto.“ Jedna debela crvena nit skliznu mu pored levog oka.
„Onda ću raditi kao što sam oduvek činila“, kaza Moiraina i obema rukama uhvati Randa za glavu, ne mareći za krv što joj je tekla preko prstiju.
Rand teturavo skoči na noge i zaurla, kao da mu je sav dah napustio pluća, i izvi kičmu tako snažno da je skoro istrgnuo glavu iz njenog hvata. Jedna ruka mu beše široko zabačena, prstiju raširenih i toliko iskrivljenih da se činilo kako će se polomiti, a druga tako čvrsto stisnuta oko balčaka Kalandora da su se mišići na njoj potpuno zgrčili. Tresao se kao zavesa nošena vihorom. Pahuljice skorene krvi popadaše s njega, a staklene krhotine zazveckaše po kovčegu i podu, izbačene iz posekotina i rana što su se zatvarale i isceljivale.
Perin zadrhta kao da je onaj vihor protutnjao kraj njega. I ranije je video Lečenje – veće, jače i gore od ovoga ovde – ali nikad nije mogao da bude spokojan dok gleda ili zna da se Moć koristi, čak ni u ovakve svrhe. Priče koje su trgovački stražari i vozari pričali o Aes Sedai urezale su mu se u glavu davno pre no što je sreo Moirainu. Naravno, samo se Lan ponašao kao da se ništa naročito ne događa. Lan i Moiraina.
Sve završilo bezmalo u trenu. Moiraina skloni ruke, a Rand se skljoka i uhvati za krevet da se ne bi sručio na pod. Teško je bilo reći da li se snažnije držao kreveta ili Kalandora. Kada Moiraina pokuša da uzme mač i vrati ga na kitnjasti stalak kraj zida, on joj ga odlučno, pa čak i grubo otrže.
Ona na tren stisnu usne, ali samo skide smotuljak tkanine s njegovog boka i njime počisti mrlje oko njega. Stara rana ponovo je postala nedovoljno zarasli ožiljak. Ostale povrede jednostavno su nestale. Uglavnom skorela krv kojom je i dalje bio prekriven kao da nije ni bila njegova.
Moiraina se namršti. „I dalje nije prijemčiva“, promrmlja ona, napola se obraćajući sama sebi. „Neće da se u potpunosti isceli.“
„Ova će me rana ubiti, zar ne?“ – tiho upita Rand, a onda stade da navodi reči Proročanstva: Njegova krv na stenama Šajol Gula spraće Senku i biti žrtva prineta za spasenje čovečanstva.
„Previše čitaš“, odreza ona, „a premalo toga razumeš.“
„Jesi li ti nešto bolje shvatila? Ako je tako, onda mi reci.“
„On samo pokušava da pronađe svoj put“, iznenada se oglasi Lan. „Nema tog čoveka što voli da naslepo trči, kada zna da je provalija negde pred njim.“
Perin se iznenađeno trže. Lan skoro nikada nije protivurečio Moiraini, bar ne pred drugima. Međutim, on i Rand su proveli mnogo vremena zajedno vežbajući mačevanje.
Moirainine tamne oči blesnuše na Lanove reči, ali ona samo kaza: „On mora da legne. Hoćeš li zatražiti da se donese voda za kupanje i da se pripremi druga odaja za spavanje? Ova mora temeljno da se očisti – a i dušek mora da se promeni.“ Lan klimnu, a onda na trenutak proturi glavu u predvorje i stade nešto tiho da govori.
„Spavaću ovde, Moiraina.“ Rand pusti krevet i s mukom se ispravi, zarivši Kalandor u ćilim posut staklom i položivši obe ruke na balčak. Nije bilo preterano primetno da se pomalo oslanja na mač. „Više neću da bežim. Čak ni iz kreveta.“
„Tai’šar Maneteren“, promrmlja Lan.
Ovog puta čak je i Ruark delovao iznenađeno, ali Moiraina ničim ne pokaza da je čula pohvalu koju je Zaštitnik uputio Randu. Samo je posmatrala Randa. Lice joj beše spokojno, ali pogled smrknut. Rand se zagonetno smešio, kao da se pita šta li će ona sledeće učiniti.
Perin se odmače ka vratima. Radije bi bio negde drugde ako ima izgleda da dođe do sučeljavanja volja između Randa i Aes Sedai. Lan izgleda nije mario šta će se desiti. Međutim, zahvaljujući njegovom držanju – bilo je teško reći šta zapravo misli. Iako mu je kičma bila potpuno prava, činilo se kao da lenstvuje. Može biti da mu je nasmrt dosadno, ili da je spreman da smesta isuče mač. Ruark je bio u prilično sličnom stavu, mada se i on obazirao ka vratima.
„Ne miči se!“ Moiraina nije skrenula pogled s Randa, a prst joj beše uperen negde između Perina i Ruarka, ali Perin se svejedno ukopa na mestu. Ruark sleže ramenima i prekrsti ruke.
„Tvrdoglavog li stvorenja“, promrmlja Moiraina. Ovog puta, to je bilo upućeno Randu. „U redu. Ako hoćeš da stojiš dok ne padneš, onda bi to vreme mogao da iskoristiš i da mi ispričaš šta se dogodilo. Ja ne mogu da te podučavam, ali ako mi ispričaš šta se desilo možda ću moći da shvatim u čemu si pogrešio. Mali su izgledi za to, ali možda će mi poći za rukom.“ A onda joj glas postade još oštriji. „Moraš naučiti da vladaš time, i to ne samo zbog ovakvih stvari. Moć će te ubiti ako ne ovladaš njome. Toga si svestan. Bezbroj puta sam ti to ponovila. Moraš sam sebe naučiti. Moraš u sebi otkriti kako da se izboriš s time.“
„Ništa nisam učinio – sem što sam preživeo“, odvrati joj on suvim glasom. Moiraina otvori usta, ali on nastavi: „Misliš li da sam mogao nesvesno da usmeravam? Nisam to učinio u snu. Sve se ovo odigralo na javi.“ Rand se zatetura, ali se podboči mačem.
„Čak ni ti nisi u stanju da u snu usmeravaš bilo šta sem Duha“, hladno odvrati Moiraina, „a ovo nije učinjeno Duhom. Nameravala sam da te pitam šta se jeste dogodilo.“
Perin se naježi dok je Rand pričao svoju priču. Ona sekira bila je i preveliko zlo, ali bar je bila čvrsta i stvarna. Da tvoji odrazi iskoče iz ogledala oko tebe i napadnu te... Perin se nesvesno promeškolji, pokušavajući da se izmakne od staklenih krhotina.
Ubrzo pošto je počeo da govori, Rand se krišom obazre na kovčeg iza sebe, kao da ne želi da to iko primeti. Trenutak kasnije, krhotine posrebrenog stakla što su bile posute po poklopcu kovčega promeškoljiše se i skliznuše na ćilim, kao da ih je počistila neka nevidljiva metla. Rand i Moiraina se pogledaše, a onda on polako sede i nastavi. Perin nije bio siguran ko je od njih dvoje počistio poklopac. U Randovoj priči nije bilo ni pomena o Berelajn.
„Mora da je to bio neko od Izgubljenih“, kaza naposletku Rand. „Možda Samael. Rekla si da je on u Ilijanu. Sem ako neko od njih nije i ovde, u Tiru. Da li bi Samael iz Ilijana mogao da dosegne Kamen?“
„Ne. Čak ni kad bi on u svojim rukama držao Kalandor“, odgovori mu Moiraina. „Postoje neke granice. Samael je samo čovek, a ne Mračni.“ Samo čovek? Perin je mislio da to i nije najbolji opis. Čovek u stanju da usmerava, ali koji nekako nije poludeo. Ili bar ne još – koliko se zna.
Čovek možda jednako snažan kao Rand. Ali Rand se još upinje da nauči, dok Samael već sve zna o svojim talentima. Bio je to neko ko je poslednjih tri hiljade godina proveo zatočen u zatvoru Mračnoga, neko ko je svojom voljom prešao na stranu Senke. Ne. „Samo čovek“ nije bio dobar opis Samaela, niti bilo koga od Izgubljenih, muškarca ili žene. „Onda je neko od njih ovde. U gradu.“ Rand na tren prisloni glavu uz šake, ali smesta se trže i uspravi, streljajući pogledom prisutne. „Neću ponovo da bežim. Sada ću ja biti lovački pas. Pronaći ću ga – ili nju – a onda ću...“