„Koja si bila?“, upita je on dok je koračala prema prolazu. Zastala je i osvrnula se, sa skoro ljupkim osmehom.
„Zar misliš da bih izdržala da budem debela, ružna Keila?“ Pogladila je svoje tanano telo radi dodatnog naglaska. „A Isendra, vitka, predivna Isendra. Mislila sam, ako sumnjaš, sumnjaćeš na nju. Ponos mi nije toliko krhak da ne može izdržati malo debljine, samo ako mora.“ Osmeh preraste u prezriv kez. „Isendra je mislila da se uvukla među obične Prijatelje Mraka. Ne bi me čudilo da sad panično objašnjava ljutim Aijelkama otkud toliko njihovog zlatnog nakita na dnu njenog kovčega. Nešto od svega toga je zaista sama ukrala.“
„Zar nisi rekla da nikog nisi povredila?“
„Eto, vidi se kako ti je meko srce. Umem ja da pokažem žensku nežnost kada tako odlučim. Mislim da nećeš moći da sprečiš da je išibaju – zaslužila je to, samim tim kako me je gledala – ali ako požuriš, možda ćeš stići pre nego što je s mešinom vode pošalju da hoda preko ove spržene zemlje. Aijeli su, čini mi se, veoma strogi prema lopovima.“ Nasmešila se, i začuđeno odmahnula glavom. „Koliko su se samo promenili. Nekad si mogao da ošamariš Da’šaina, a on bi te samo upitao šta je skrivio. Ošamariš ga još jednom, a on te pita da te možda nije uvredio. Mogao si tako po čitav dan.“ Pogledala je Asmodeana popreko, s nipodaštavanjem, i dodala: „Dobro ga slušaj i brzo uči, Lijuse Terine. Želim da vladamo zajedno; ne želim da gledam kako te Samael ubija, ili kako te Grendal uvršćuje u svoju zbirku zgodnih mladića. Dobro slušaj i brzo uči.“ Koraknula je u odaju belog mermera i svile, a vrata se iskrenuše, skupiše i iščeznuše.
Rand prvi put od njenog dolaska slobodno udahnu. Mijerin. Ime koga se setio među staklenim stubovima. Žena koja je pronašla tamnicu Mračnog u Doba legendi i raskopala je. Da li je znala šta je čeka? Kako se spasla iz one plamene stihije koju je video? Zar se već tada bila podala Mračnome?
Asmodean se upinjao da ustane; zaklati se, pa umalo pade. Više nije krvario, ali od ušiju do usta i vrata bio je umrljan krvlju. Njegov crveni kaput beše prljav i iscepan, bela čipka iskidana i iskrzana. „Moja veza s Velikim gospodarom dozvoljavala mi je da dodirujem saidin ne gubeći razum“, prošištao je. „Sada si me samo učinio ranjivim poput tebe. Sada bi mogao i da me pustiš. Nisam dobar učitelj. Izabrala me je samo zato...“ Usne mu se iskriviše; zažalio je za ovim recima.
„Zato što nema nikog drugog“, dovrši Rand i okrenu se.
Oteturao je preko širokog trga, tražeći put kroz krhotine. Asmodean i on bačeni su daleko od Avendesore, niz put staklenih stubova. Kristalne zasvođene kapije ležale su preko oborenih kipova muškaraca i žena, neke skršene, neke neokrznute. Ogroman obruč od srebrnastog metala ležao je prevrnut preko metalnih i mermernih stolica. Neobični gvozdeni, kristalni i stakleni predmeti behu izmešani u gomili krhotina. Na vrhu gomile, koplje od crnog metala stajalo je uspravno, protivno sili teže. Čitav trg beše takav.
Prerovio je rusvaj ispred velikog drveta i pronašao ono za čime je tragao. Šutnuo je nekakve spiralne staklene posude u stranu, odgurnuo rezbarijom ukrašenu stolicu od crvenog kristala i podigao statuetu visoku jednu stopu, predstavu neke uzvišene žene u haljini, od belog kamena, s providnom kuglom u ruci. Bila je čitava. Za njega, ili bilo kog muškarca, beskorisna koliko i njen muški dvojnik za Lanfear. Razmišljao je da li da je uništi. Jedan zamah rukom, činilo se, biće dovoljan da skrši kristalnu kuglu o pločnik.
„Tražila je to.“ Nije ni primetio da ga Asmodean prati. Zateturao se i protrljao krvava usta. „Iščupaće ti srce samo da se toga domogne.“
„Možda će iščupati tvoje, pošto si skrivao ovo od nje. Ona me voli.“ Svetlosti, pomozi mi! Kao da te voli besna vučica! Tren potom, obgrlio je i žensku i mušku statuetu. Možda će je iskoristiti. A i ne želim ništa više da uništavam.
Pa ipak, kada se osvrnuo, vide još nešto osim ruševina. Magla je već skoro iščilela nad srušenim gradom; samo je još pokoji nežni pramičak ostao na zracima zalazećeg sunca. Tle doline beše oštro usečeno na južnoj strani, a kroz ogromnu rasekotinu na licu grada, koja je sezala do nekog dubokog, skrivenog podzemnog mora, tekla je voda. Niži kraj doline već se punio njome. Jezero. Na kraju će možda dosegnuti i do grada. Jezero dugo tri milje, u zemlji gde ljudi žive od izvora dugog samo deset stopa. Narod će doći da živi u ovoj dolini. Već je video okolne planine pod terasastim baštama, zazelenele. Zbrinuće Avendesoru, poslednje čora drvo. Možda će ponovo sagraditi Ruidean. Pustara će iznedriti grad. Možda će poživeti dovoljno dugo da ga vidi.
Uspeo je da otvori prozor u tminu koristeći angreal oblog malog čoveka s mačem. Asmodean snebivljivo prođe s njim, i pomalo se podrugljivo iskezi videvši izrezbareni kameni stepenik, jedva dovoljan za njih dvojicu. Isti čovek koji se podao Mračnome. Njegovo proračunavanje i popreki pogledi dovoljno su svedočili o tome, ako je Randu uopšte bilo potrebno svedočanstvo.
Samo su dvaput progovorili lebdeći kroz tamu.
Prvi put, Rand reče: „Ne mogu da te zovem Asmodean.“
Čovek zadrhta. „Ime mi je bilo Džoar Adam Nesosin“, najzad kaza. Zvučao je kao da ga je to ogolilo, kao da mu je nešto oduzeto.
„Ni to mi ne odgovara. Ko zna šta uz to ime može negde da ispliva? Moja je zamisao da ne budeš ubijen, kao jedan od Izgubljenih.“ I da niko ne otkrije da ga jedan od Izgubljenih podučava. „Mislim da ćeš morati da ostaneš Jasin Natael. Zabavljač Ponovorođenog Zmaja. Dovoljan izgovor da ostaneš u blizini.“ Natael se namršti, ali ne reče ništa.
Nešto kasnije, Rand progovori: „Prvo čemu ćeš me učiti jeste kako da zaštitim svoje snove.“ Čovek samo smrknuto klimnu. Stvaraće mu muke, ali sve je bolje od muka neznanja.
Stepenik uspori i zastade, i Rand ponovo savi prostor. Otvoriše se vrata ka useku u steni pod Alkair Dalom. Kiša je prestala, ali je dno kanjona, u večernjim senkama, i dalje bilo mokro, blatnjavo, ugnječeno aijelskim stopalima. Aijela je bilo manje, možda i za četvrtinu, ali nisu se borili. Posmatrali su usek, gde su se poglavarima klanova uz Lana pridružile i Moiraina, Egvena, Avijenda i Mudre. Met je čučao nešto dalje od njih, natučenog šešira, sa crnim kopljem naslonjenim na rame; Adelin i Device stajale su oko njega. Svi zinuše u čudu kada videše kako Rand stupa kroz otvor, i još se više razrogačiše ugledavši Nataela u iscepanom, sjajnom crvenom kaputu i beloj čipki. Met skoči na noge i nasmeši se, a Avijenda skoro da podiže ruku da ga pozdravi. Okupljeni Aijeli su ih nemo posmatrali.
Pre nego što iko stiže da progovori, Rand reče: „Adelin, možeš li da pošalješ nekog na vašar, da kaže ženama da ne tuku Isendru? Nije tolika kradljivica kao što im se čini.“ Plavokosa žena se trže, ali smesta posla jednu Devicu.
„Kako si znao za to?“, viknu Egvena, u isti čas kad Moiraina upita: „Gde si bio? Kako?“ Tamni joj je pogled sevao između njega i Nataela, a od smirenosti Aes Sedai ne beše ni traga. A Mudre...? Melaina, sunčane kose, izgledala je voljna da golim rukama čupa odgovore iz njega. Bair se gnevno mrgodila kao da će ih isterati šibom. Amis je poravnavala šal i gladila svoju bledu kosu, neodlučna između brige i olakšanja.
Adelin mu dodade još uvek mokar kaput. Obmotao ga je oko kamenih statua. Moiraina je pomno gledala i njih. Nije znao sumnja li šta predstavljaju, ali odlučio je da ih skrije od svih, najbolje što može. Nije smeo sebi da poveri ni moć Kalandora, a kamoli silnog sa’angreala. Nije smeo, dok ne nauči kako da upravlja njima i sobom.