,Ja sam... Elmindreda.“ Min nije mogla a da se ne žacne. Oduvek je mrzela to ime, ali Amirlin je bila jedna od retkih osoba kojoj je bilo znano. Samo da ga se seti. „Moje je pravo da se obratim Amirlin. A moje pitanje je samo za nju. Imam to pravo.“
Prihvaćena podiže obrvu. „Elmindreda?“ Usne joj se trznuše kao da će se nasmejati. „I pozivaš se na svoja prava. Dobro. Obavestiću Čuvara hronika kako želiš da se obratiš samoj Amirlin Tron, Elmindreda.“
Min je poželela da ošamari tu devojku zbog načina na koji je naglasila ono „Elmindreda“, ali mesto toga natera sebe da promrmlja: „Hvala.“
„Nemoj još da mi zahvaljuješ. Svakako će proći sati pre no što Čuvar nađe vremena za odgovor, a taj odgovor će svakako biti da svoje pitanje postaviš za vreme sledećeg javnog prijema. Stipljivo čekaj. Elmindreda.“ Dok se okretala da ode, uputila je Min jedan kiseo, skoro podrugljiv osmeh.
Stisnuvši zube, Min sa svojim zavežljajem ode da se osloni na zid između dva zasvođena hodnika. Pokušavala je da se utopi u bledi kamen. Nikome ne veruj i izbegavaj da te primete, sve dok ne stigneš do Amirlin, rekla joj je Moiraina. Moiraina je bila jedina Aes Sedai kojoj je Min verovala. Uglavnom. U ovom slučaju, bio je to dobar savet. Samo je trebalo da stigne do Amirlin, i sve će biti gotovo. Moći će ponovo da obuče svoju odeću, vidi svoje prijatelje i ode. Više neće biti potrebe za skrivanjem.
S olakšanjem primeti da su Aes Sedai otišle. Bilo je nemoguće da sve tri poginu istoga dana. Jednostavno nemoguće – ali tako će biti. Ništa što bi ona rekla ili učinila ne bi moglo da izmeni sudbinu – kada zna šta slike znače, onda se to i desi – ali morala je o tome da obavesti Amirlin. Moglo bi to biti jednako važno kao vesti koje je donela od Moiraine, mada je u to bilo teško poverovati.
Jedna druga Prihvaćena došla je da zameni neku od onih koje su bile u odaji. Minin pogled otkrio je kako ispred njenog rumenog lica lebde gvozdene prečage, kao kakav kavez. Šerijam, Nadzornica polaznica, zavirila je iz jednog hodnika u prijemnu dvoranu. Čim je spazi, Min se zagleda u pod pred svojim nogama; Šerijam je predobro poznaje – a sem toga, lice riđokose Aes Sedai bilo je natečeno i modro od batina. Naravno, bila je to samo pričina, ali Min se svejedno ugrize za usne da ne bi vrisnula. Šerijam je, sa svojim staloženim samopouzdanjem i sigurnošću u sebe, bila neuništiva kao sama Kula. Njoj ništa ne može da naškodi. Ali, svejedno, neko će je povrediti.
Jedna Aes Sedai, koju Min nije znala, sa šalom Smeđeg ađaha preko ramena, pratila je do vrata stamenu ženu u valjano izatkanoj crvenoj vunenoj haljini. Žena je hodala lako kao devojčica, veselog lica. Skoro da se smejala od zadovoljstva. I Smeđa sestra bila je nasmešena, ali njena aura je treperila kao sveća na vetru.
Smrt. Rane, zatočeništvo i smrt. Min je to čitala kao iz otvorene knjige.
Zagleda se sebi pred noge. Nije želela ništa više da vidi. Samo neka se seti, mislila je. Ni u jednom trenutku za vreme dugog jahanja od Maglenih planina do Tar Valona nije očajavala, čak ni u one dve prilike kada su pokušali da joj ukradu konja, ali sada je osetila očajanje. Svetlosti, sarno neka se seti tog krvavog imena.
„Gazdarice Elmindreda?“
Min se trže. Crnokosa polaznica pred njom jedva da je bila dovoljno stara da bude van roditeljskog staranja. Imala je možda petnaest ili šesnaest godina, mada se veoma trudila da se drži dostojanstveno. „Da? Ja sam... Tako se zovem.“
„Ja sam Sahra. Molim vas pođite sa mnom“ – Sahrin piskutavi glas bio je pun čuđenja – „Amirlin Tron će vas primiti u svojoj radnoj sobi.“
Min s olakšanjem uzdahnu i s voljom pođe za njom.
Lice joj je i dalje bilo skriveno dubokom kapuljačom plašta, ali ona joj nije zaklanjala vidno polje. Što je Min više videla, to je više želela da stigne do Amirlin. Malo je ljudi bilo u širokim hodnicima koji su kružili nagore. Ti hodnici behu popločani raznobojnim podnim pločama, a zidovi ukrašeni tapiserijama i zlatnim svetiljkama. Bili su pusti jer je Kula sagrađena s ciljem da prihvati znatno veći broj ljudi no što je sada u njoj – ali skoro sve koje je videla dok je napredovala naviše okruživale su slike što su govorile o nasilju i opasnosti.
Zaštitnici koji su žurili pokraj njih jedva da su ih i udostojili pogleda. Kretali su se kao vukovi u lovu. Delovali bi smrtonosno čak i bez mačeva koje su nosili, ali Min ih je videla s okrvavljenim licima ili razjapljenim ranama. Iznad glava igrali su im mačevi i koplja, a aure divlje bleštale i treperile na ivici smrti. Videla je mrtve kako hodaju, i znala da će poginuti istog dana kao i Aes Sedai u prijemnoj dvorani, ili možda dan kasnije. Čak su i neke sluge, muškarci i žene s plamenom Tar Valona na grudima, koji su žurili svojim poslovima, iznad glava nosili znakove nasilja. Jedna Aes Sedai koja ih je kratko pogledala iz poprečnog hodnika kao da je bila okovana lancima, a jedna druga, koja je prolazila hodnikom ispred Min i polaznice koja ju je vodila, kao da je na sebi imala srebrni okovratnik. Kada Min to ugleda, dođe joj da zavrišti.
„Sve ovo ume da bude previše za nekoga ko to ranije nije video“, kaza Sahra, pokušavajući da zvuči kao da se na Kulu navikla isto kao i na svoje rodno selo, mada joj to nije polazilo za rukom. „Ali ovde ste bezbedni. Amirlin Tron će sve ispraviti.“ Glas joj na tren posta piskav kada je spomenula Amirlin.
„Svetlosti, samo da tako bude“, promrmlja Min. Polaznica joj se nasmeši, kao da hoće da joj umiri strahove.
Dok su stigle do hodnika ispred Amirlinine radne sobe, Min je boleo stomak i skoro da je Sahru gazila po petama. Samo da nije morala da se pretvara kako je prvi put u Kuli, odavno bi potrčala napred.
Jedno krilo vrata što su vodila u Amirlinine odaje se otvori i neki mladić riđezlatne kose izlete napolje, skoro se sudarivši s Min i njenom pratiljom. Visok, vitak i mišićav, u plavom kaputu po rukavima i okovratniku bogato izvezenim zlatnom srmom, Gavin od kuće Trakand, najstariji sin kraljice Morgaze od Andora, bio je slika i prilika ponosnog mladog velmože. Jarosnog mladog velmože. Nije bilo vremena da skrene pogled – gledao ju je pravo u lice.
Gavinove oči se zapanjeno razrogačiše, pa suziše, a pogled kao da mu se pretvori u bodež od plavog leda. „Dakle, vratila si se. Znaš li ti kuda su se moja sestra i Egvena izgubile?“
„Nisu ovde?“ Min je od panike koja ju je preplavila zaboravila na sve. Pre no što je i shvatila šta čini, zgrabila ga je za rukave i žurno pogledala, nateravši ga da ustukne. „Gavine, krenule su ka Kuli pre nekoliko meseci! Elejna, Egvena i Ninaeva takođe. Sa Verin Sedai i... Gavine, ja... ja...“
„Samo polako“, kaza on i nežno joj skloni ruke sa svog kaputa. „Svetlosti! Nisam hteo da te tako uplašim. Dobro su stigle. Samo što mi ni reč nisu rekle gde su bile, niti zašto. Meni ne. Pretpostavljam kako nema nade da ćeš mi ti nešto reći?“ Mislila je kako joj je pošlo za rukom da joj lice ostane bezizražajno, ali on je jednom pogleda i kaza: „I mislio sam da ne. Ovo mesto krije više tajni od... Ponovo su nestale. I Ninaeva s njima.“ Ninaevu je skoro usput pomenuo. Možda je ona Minina prijateljica, ali njemu ništa nije značila. Glas mu ponovo ogrube, dok je svakim trenom bivao sve napetiji. „I to ponovo bez reči. Bez reči! Navodno negde na nekom imanju odrađuju pokoru zato što su pobegle, ali nikako da saznam gde. Amirlin ne želi da mi otvoreno kaže.“
Min se žacnu. Na tren se njegovo lice pretvori u okrutnu masku od skorene krvi. To ju je pogodilo kao udarac maljem. Njene prijateljice nisu tu – bilo joj je lakše da dođe u Kulu znajući da će je one čekati – a Gavin će na dan kada Aes Sedai budu ginule zadobiti ranu.
Uprkos svemu što je videla od ulaska u Kulu, uprkos svom strahu, ništa je nije lično pogodilo – sve do sada. Nesreća koja bi pogodila Kulu raširila bi se daleko od Tar Valona, ali ona nije pripadala Kuli – a nikad ni neće. Ali Gavina je poznavala, bio joj je drag. A biće ranjen daleko ozbiljnije no što se to po krvi dalo zaključiti, povređen daleko dublje no što te rane sežu. U tom trenu ona shvati da ma koji užas pogodio Kulu, neće samo neke daleke Aes Sedai biti povređene, žene s kojima nikad nije bila bliska, već i njene prijateljice. One su deo Kule.