Nije to bio prvi put da se Egvena i ostale pretvaraju da su pune sestre, ali osećala se sve nelagodnije što vara Avijendu. Aijelka joj se dopadala i mislila je da bi njih dve mogle postati prijateljice, samo ako se malo bolje upoznaju. Ali to teško da je bilo moguće sve dok Avijenda misli da je Egvena Aes Sedai. Aijelka je bila tu samo zbog Moirainine zapovesti, koju je ova izdala iz nekih svojih tajnovitih razloga. Egvena je pretpostavljala da je to stoga da bi one dobile aijelskog telohranitelja, kao da do sada nisu naučile da se same brane. Svejedno, čak i da joj Avijenda postane prijateljica, neće moći da joj kaže istinu. Najbolji način da se neka tajna sačuva jeste da je zna samo onaj ko mora. To im je, takođe, Moiraina istakla. Egvena je ponekad želela da Aes Sedai načini grešku – očevidnu i ogromnu – samo jednom. Ali, naravno, tako da se to ne izrodi u propast. U tome je bila nezgoda.
„Tančiko“, promrmlja Ninaeva. Kao ruka debela pletenica tamne kose padala joj je niz leđa sve do struka dok je ona oštro zurila kroz jedan uzani prozor širom otvorenih kapaka da bi se u odaji osetio dašak noćnog povetarca. Na širokoj reci Erinin daleko ispod njih bleštale su svetiljke s nekoliko ribarskih brodića koji nisu otišli dalje nizvodno, ali Egvena je čisto sumnjala da ih Ninaeva primećuje. „Izgleda da nam jedino preostaje da odemo u Tančiko.“ Ninaeva nesvesno cimnu svoju zelenu haljinu, toliko širokog izreza da su joj ramena bila gola. To je često činila. Da Egvena ima hrabrosti da to nagovesti, Ninaeva bi oštro porekla da tu haljinu nosi zbog Lana, Moiraininog Zaštitnika – ali izgleda da su Lanove omiljene boje, kada je ženska odeća u pitanju, bile zelena, plava i bela. Svaka haljina koja nije bila tih boja jednostavno je nestala iz Ninaevinog ormara. „Jedino to.“ Nije zvučala srećno zbog toga.
Egvena uhvati sebe kako povlači haljinu nagore. Osećala se neobično u tim haljinama što se drže samo za ramena. S druge strane, ne bi mogla podneti da bude u nečemu zatvorenijem. Iako je bila veoma lagana, bledocrvena lanena tkanina od koje je haljina sašivena kao da je zapravo bila vuna. Egvena je želela da je u stanju da obuče neku od onih providnih haljina što ih Berelajn nosi. Jeste da nisu prikladne za oči javnosti, ali u njima je sigurno prijatnije.
Prestani da lupaš glavu oko udobnosti, odlučno reče sama sebi. Razmišljaj o poslu pred tobom. „Možda“, naglas reče, „Ja, lično, nisam ubeđena u to.“
Sredinom sobe pružao se dug i uzan sto, toliko uglačan da se presijavao. Na kraju bližem Egveni bila je jedna visoka stolica, ukrašena rezbarijama i ponegde pozlaćena. Za tirska merila, bila je veoma prosta. Stolice poređane duž stola imale su sve niže naslone. One na suprotnom kraju skoro da su bile obične klupe. Egvena pojma nije imala za šta ta soba služi Tairencima. Ona i ostale koristile su je za ispitivanje dve zarobljenice uhvaćene prilikom pada Kamena. Nije mogla naterati sebe da siđe u tamnice, iako je Rand naredio da se sve alatke kojima su zidovi stražare bili okićeni istope ili spale. A ni Ninaeva i Elejna nisu umirale od želje da se tamo vrate. Sem toga, ova jarko osvetljena soba čistog poda popločanog zelenim pločama i zidova obloženih drvetom po kome su bila izrezbarena tri polumeseca Tira bila je sušta suprotnost sumornim ćelijama od sivog kamena, koje su bile mračne, vlažne i prljave. To mora da je imalo uticaja da dve žene u grubim vunenim zatvoreničkim haljinama malo omekšaju.
Međutim, većina ljudi samo bi po toj prostoj smeđoj haljini mogla da zaključi da je Džoija Bajir zatvorenica. Okrenutih leđa, stajala je iza stola. Bila je u Belom ađahu, i kada je svoju odanost posvetila Crnom nije izgubila ništa od hladne nadmoćnosti koja je bila odlika Belih. Svaki delić njenog tela jasno je govorio da ona ukočeno gleda u zid naspram sebe zato što sama tako hoće, a ne što mora. Samo bi neka žena što je u stanju da usmerava mogla da vidi palac debele tokove Vazduha koji su držali Džoijine ruke prikovanim uz njene bokove, a nožne članke uvezane. Kavez ispleten od Vazduha držao joj je glavu tako da gleda pravo pred sebe. Čak su joj i uši bile zapušene, da ne čuje šta se oko nje priča.
Egvena ponovo proveri štit izatkan od Duha, koji je Džoiji branio pristup Istinskom izvoru. Štit je držao, kao što je i znala da hoće. Lično je izatkala sve tokove oko Džoije i privezala ih tako da sami sebe održavaju, ali nije joj bilo svejedno da bude u istoj sobi s Prijateljem Mraka koji ima sposobnost da usmerava, makar ona bila zaprečena. I još gore od Prijatelja Mraka. Ona je Crni ađah. Ubistvo je najblaži zločin koji je Džoija počinila. Trebalo bi da je na kolenima pod težinom prekršenih zakletvi, opustošenih života i spaljenih duša.
Džoijina sadruga-zatvorenica, njena sestra iz Crnog ađaha, nije imala njenu snagu. Stajala je za suprotnim krajem stola pognute glave i ramena. Amiko Nagojin kao da se urušila u sebe pod težinom Egveninog pogleda. Nije bilo potrebe da se ona zakloni štitom. Amiko je umirena tokom borbe koja se završila njenim zarobljeništvom. I dalje je mogla da oseti Istinski izvor, ali nikada više da ga dodirne. Nikada više nije mogla da usmerava. Želja i potreba za tim ostala je u njoj, oštra kao potreba za vazduhom. Osečaće taj gubitak do kraja života. Za nju će saidar zauvek biti nedostupan. Egvena požele da je u stanju da oseti makar trunčicu sažaljenja prema njoj. Ali ne požele baš naročito snažno.
Amiko nešto promrmlja.
„Šta?“ – prasnu Ninaeva. „Govori da te čujem.“
Amiko pokorno podiže glavu i ispravi labuđi vrat. I dalje je bila prelepa žena, krupnih tamnih očiju, ali postala je nekako drugačija. Egvena nije mogla da odredi kako. Nije je izmenio strah zbog kojeg je obema šakama čvrsto stezala svoju grubu zatvoreničku haljinu. Već nešto drugo. Zagrcnuvši se, Amiko kaza: „Trebalo bi da idete u Tančiko.“
„To si nam već dvadeset puta rekla“, grubo odreza Ninaeva. „Pedeset puta. Reci nam nešto novo. Daj nam imena koja ne znamo. Ko je u Beloj kuli u Crnom ađahu?“
„Ne znam. Morate mi verovati.“ Amiko je zvučala umorno i potpuno pobeđeno. Sušta suprotnost vremenu kada su one bile zatočenice, a ona tamničar. „Pre no što smo otišle iz Kule znala sam samo za Lijandrin, Česmal i Rijanu. Mislim da niko od nas nije znao za više od dve ili tri druge. Izuzev Lijandrin. Rekla sam vam sve što znam.“
„Onda si zapanjujuće neobaveštena za ženu koja je očekivala da vlada delom sveta kada se Mračni oslobodi“, suvo kaza Egvena, oštro zatvorivši lepezu da bi naglasila svoje reči. I dalje je bila iznenađena lakoćom kojom je sada to govorila. I dalje joj se prevrtalo u trbuhu, a kičma ledila, ali više nije osećala potrebu da vrišti ili jeca. Izgleda da se čovek na sve navikne.
„Jednom sam načula Lijandrin kako razgovara s Temailom“, umorno reče Amiko, počevši priču koju im je mnogo puta ispričala. U prvim danima svog zatočeništva pokušala je da tu priču ulepša, ali što ju je više ukrašavala, to se više uplitala u sopstvene laži. Sada ju je uvek isto pričala – od reči do reči. „Da ste mogle videti Lijandrinino lice kada me je ugledala... Ubila bi me na mestu, samo da je mislila kako sam nešto čula. A Temaila voli da muči ljude. Uživa u tome. Samo sam nešto malo čula pre no što su me ugledale. Lijandrin je govorila da u Tančiku postoji nešto što je opasno... po njega.“ Mislila je na Randa. Nije mogla da mu izgovori ime, a zajecala bi čim se pomene Ponovorođeni Zmaj. „Lijandrin je govorila da je to opasno i za onog ko ga koristi, skoro kao i za... njega. To je razlog zašto već nije otišla po to. Takođe je rekla da ga sposobnost usmeravanja neće zaštititi. Kazala je: Kada to pronađemo, njegova pogana sposobnost okovaće ga za nas.'' Lice joj beše obliveno znojem, ali snažno se tresla.