„Nije ga ona samo merkala onako kasno u njegovim odajama. Bila je još razgolićenija no obično, ako je to uopšte moguće!“
„Zar onda nameravaš da joj ga prepustiš?“
„Ne!“ – odlučno odvrati Elejna. Ozbiljno je to mislila, ali već sledećeg trena bila je puna očajanja. „Oh, Egvena, ne znam šta da radim. Volim ga. Hoću da se udam za njega. Svetlosti! Šta bi majka rekla? Radije bih prespavala u Džoijinoj ćeliji no slušala majčino predavanje.“ Andorski plemići, pa čak i članovi kraljevske porodice, dovoljno su često za bračne drugove uzimali obične ljude da to nije izazivalo neke posebne primedbe – bar ne u Andoru – ali Rand baš i nije bio običan čovek. Njena majka je bila u stanju da zaista pošalje Lini da je uhvati za uvo i odvuče kući.
„Ako je verovati Metu, Morgaza teško da ima šta da ti kaže“, utešno kaza Egvena. „Pa čak i da mu samo upola poverujemo. Taj lord Gebril u koga je tvoja majka zatreskana teško da bi mogao biti izbor žene koja voli da razmišlja svojom glavom.“
„Sigurna sam da je Met preterao“, ukočeno odvrati Elejna. Njena majka bila je prepametna da bi zbog nekog muškarca od sebe napravila budalu. Ako lord Gebril – nikada za njega nije ni čula. pre no što joj ga je Met spomenuo – ako se taj čovek nada da će preko Morgaze steći vlast i moć, grdno će se prevariti.
Ninaeva donese tri pehara začinjenog vina. Blistave posude orosile su se sitnim kapljicama. Ninaeva najpre spusti male zelenozlatne podmetače od pletene slame, da vlaga ne bi naružila sto. „Tako“, kaza i spusti se u jednu stolicu, „ti si, Elejna, otkrila da si zaljubljena u Randa, a Egvena da nije.“
Dve devojke je razrogačeno pogledaše. Jedna je bila tamnokosa, a druga zlatnoplamene kose, ali bile su jednako zabezeknute.
„Imam oči“, smireno im kaza Ninaeva. „A i uši, kada ne šapućete.“ Ona srknu vino, a glas joj postade leden kada nastavi. „I šta nameravaš da povodom toga uradiš? Ako je ona Berelajn zarila kandže u njega, neće biti lako izvući ga iz njenih šaka. Jesi li sigurna kako želiš da se toliko namučiš? Znaš šta je on. Znaš šta ga čeka, čak i ako zanemarimo Proročanstva. Ludilo. Smrt. Koliko mu je vremena ostalo? Godinu dana? Možda dve? Ili će to početi pre no što se leto završi? On je muškarac u stanju da usmerava “ Svaku reč izgovorila je odsečno, kao da kuje gvožđe. „Seti se šta si naučila. Seti se šta je on.“
Elejna visoko diže glavu i pogleda Ninaevu pravo u oči. „Nije bitno. Možda bi sve to trebalo nešto da mi znači, ali mi ne znači. Možda sam budala. Ali nije me briga. Ne mogu da naređujem svom srcu, Ninaeva.“
Ninaeva se odjednom nasmeši. „Morala sam da budem sigurna“, toplo kaza. „I ti moraš biti sigurna. Nijednog muškarca nije lako voleti, ali još je teže voleti njega.“ Osmeh joj minu s lica kada nastavi. „Ali još nisi odgovorila na moje prvo pitanje. Šta nameravaš da uradiš u vezi s tim? Berelajn možda deluje meko – svakako se trudi da muškarci tako misle! – ali mislim da zapravo nije. Ta će se boriti za ono što želi. A i takva je osoba da će se čvrsto držati nečega do čega joj baš i nije stalo, samo zato što nekome drugom jeste.“
„Volela bih da je strpam u neko bure“, ubaci se Egvena, stegnuvši pehar kao da je to grlo Prve, „i pošaljem brodom nazad u Majen. I to da bude duboko u potpalublju.“
Ninaevina pletenica zanjiha se kada ona odmahnu glavom. „Sve je to lepo i krasno, ali pokušaj da predložiš nešto što će pomoći. Ako to ne možeš, onda ćuti i pusti nju da odluči šta joj valja činiti.“ Egvena je samo pogleda, a Ninaeva dodade: „Rand je sada Elejnina briga, a ne tvoja. Ti si odstupila, sećaš se?“
Elejna se ne osmehnu na tu primedbu. „Trebalo je da sve ovo bude drugačije.“ A onda uzdahnu. „Mislila sam da ću sresti nekog muškarca, pa ga tokom meseci ili godina upoznati, a onda lagano shvatiti da ga volim. Oduvek sam mislila da će tako biti. Randa skoro da ne znam. Možda smo pet ili šest puta pričali, i to raspoređeno na godinu dana. Ali čim sam ga ugledala – znala sam da ga volim.“ E, to je glupost. Samo što je istina. Nije marila da li je glupost ili ne. Bila je spremna da isto to kaže svojoj majci u lice, pa i Lini. Dobro, možda ne Lini. Lini je bila veoma oštra prema glupostima, a izgleda da je mislila kako je Elejni i dalje deset godina. „Međutim, kako stvari stoje, nemam nikakvog prava da budem ljuta na njega. Niti na Berelajn.“ Ali bila je. Volela bih da ga ošamarim tako da mu uši zazvone – i to na godinu dana! A nju bih volela da šibam sve do broda koji će je odneti nazad u Majen! Samo što nije imala prava da to uradi, zbog čega je sve bilo još gore. Pobesnela je kada je shvatila koliko joj je glas molećiv. „Šta da radim? Nikad me nije ozbiljno ni pogledao.“
„U Dvema Rekama“, polako kaza Egvena, „ako neka žena želi da muškarcu stavi do znanja kako je on zanima, onda mu za Bel Tin ili Nedelju stavi cveće u kosu. Ili može bilo kada da mu izveze košulju. Ili da samo njega zove na ples, i nikog drugog.“ Elejna je s nevericom pogleda, pa Egvena žurno dodade: „Ne predlažem ti da izvezeš košulju, ali postoje načini kako da mu staviš do znanja šta osećaš.“
„Majenci veruju da je najbolje otvoreno reći šta ti je na srcu.“ Elejnin glas je podrhtavao. „Možda je tako i najbolje. Jednostavno mu otvoreno kažem. Tada će bar znati šta osećam. Onda ću bar imati neko pravo da...“ Zgrabila je svoj pehar s vinom i ispila ga naiskap. Da mu otvoreno kaže? Kao neka majenska fufica! Ona spusti prazan pehar na mali podmetač, duboko uzdahnu i promrmlja: Šta će majka reći?“
„A što je još važnije“, nežno kaza Ninaeva, „Šta ćeš ti učiniti kada budemo morale da odemo odavde? Bilo za Tančiko, Kulu ili nekud drugde – moraćemo da odemo. Šta ćeš ti učiniti kada budeš morala da ga ostaviš za sobom, a upravo si mu rekla da ga voliš? Šta ako te zamoli da ostaneš s njim? Ako to budeš želela?“
„Otići ću.“ U Elejninom odgovoru nije bilo oklevanja, već trunčica razdraženosti. Ninaeva nije trebalo ni da pita. „Ako ja moram da prihvatim njega kao Ponovorođenog Zmaja, onda i on mora prihvatiti da sam ono što sam, i da imam svoje dužnosti. Ja želim da budem Aes Sedai, Ninaeva. To za mene nije puka razbibriga. Ozbiljno shvatam posao koji nas tri moramo da obavimo. Zar si zaista mislila da bih napustila tebe i Egvenu?“
Egvena smesta stade da je uverava da joj to nije bilo ni nakraj pameti. Ninaeva takođe, ali ne tako brzo, pa se videlo da nije iskrena.
Elejna ih pogleda. „Pravo da vam kažem, plašila sam se da ćete mi reći kako se glupo ponašam, pošto brinem o ovakvim stvarima kada moramo da se nosimo s Crnim ađahom.“
Blagi treptaj Egveninih očiju odade da je upravo tako nešto pomislila, ali Ninaeva kaza: „Rand nije jedini koji bi sledeće godine mogao biti mrtav, pa čak i sledećeg meseca. To važi i za nas. Vremena su se promenila, pa se i mi moramo promeniti. Ako samo sediš i maštaš o stvarima koje priželjkuješ, možda ih nikad nećeš dočekati.“
Behu to ledene reči, ali Elejna samo klimnu. Ipak nije bila glupava. Samo kad bi bilo jednako lako izaći na kraj s Crnim ađahom. A zatim prisloni ispražnjen srebrni pehar na čelo da bi se rashladila. Šta da rade?
7
Igranje vatrom
Sledećeg jutra zora još nije ni čestito granula, a Egvena se pojavila pred vratima Randovih odaja. Za njom je nevoljno išla Elejna. Kći naslednica bila je u bledoplavoj svilenoj haljini tairenskog kroja, dugih rukava i, posle kraće rasprave, nešto spuštenog izreza. Ogrlica od safira plavih kao jutarnje nebo, i još jedna safirna niska upletena u njene plamenozlatne kovrdže, isticale su plavetnilo njenih očiju. Iako je bilo veoma vrelo i vlažno, Egvena je bila ogrnuta velikim ali jednostavnim tamnocrvenim šalom. Avijenda im je pozajmila safire i šal. Za divno čudo, Aijelka je odnekud imala prilično lepu zalihu takvih stvari.