Iako je znala da će biti tu, Egvena se trže kada aijelski stražari jednim skladnim pokretom ustadoše na noge. Elejna tiho uzdahnu, ali smesta ih odmeri kraljevskim pogledom. Međutim, izgleda da to nikakvog uticaja nije imalo na muškarce preplanule od sunca. Njih šestorica bili su Še’en M’tal, Kameni psi. Delovali su opušteno za Aijele, što je značilo da motre svuda oko sebe, spremni da se okrenu u bilo kom pravcu.
Egvena pokusa da oponaša Elejnu – zaista je želela da ume da se drži kao kći naslednica – i obznani: „Ja... mi... došle smo da vidimo da li su se rane gospodara Zmaja zacelile.“
Njena rečenica bila je čista glupost, ako su išta znali o Lečenju, ali izgledi za to bili su mali. Malo je ljudi nešto znalo o tome, a Aijeli vrlo verovatno čak i manje no većina sveta. Prvobitno nije nameravala da im ičim pravda to što je tu – dovoljno je što su mislili da je ona Aes Sedai – ali kad su Aijeli odjednom skoro izronili iz crnog mermernog poda, to joj se učinilo kao veoma dobra zamisao. Naravno, ničim nisu pokušali da zaustave nju i Elejnu. Ali svi su bili tako visoki i kamenih lica. Bili su naoružani onim kratkim kopljima i rožanim lukovima i držali su se kao da je korišćenje tog oružja za njih prirodno i lako kao disanje. Suočena s napetim pogledima tih svetlih očiju, s lakoćom se setila priča o Aijelima u crno zabrađenim, koji su u Aijelskom ratu bez samilosti ili žaljenja pregazili svaku vojsku poslatu protiv njih, sve dok se nisu vratili u Pustaru pošto su se tri krvlju natopljena dana i noći borili pod zidinama samog Tar Valona sa savezom svih država. Skoro da je prigrlila saidar.
Gaul, predvodnik Kamenih pasa, klimnu i s trunčicom poštovanja pogleda nju i Elejnu. Bio je to muževan čovek, malo stariji od Ninaeve, očiju zelenih i bistrih kao drago kamenje i dugih trepavica, tako tamnih da se činilo kako su mu oči oivičene crnilom. „Moguće je da ga rane muče. Jutros je gadno raspoložen.“ Gaul se isceri – beše to samo brz blesak snežnobelih zuba – u znak razumevanja preke naravi ranjenika. „Već je oterao jednu družinu ovih visokih lordova, a jednog od njih je i lično izbacio. Kako se ono zvaše?“
„Torean“, odgovori jedan još viši Aijel. On je na kratkom zakrivljenom luku skoro opušteno držao napetu strelu. Sive oči na tren pogledaše dve žene, a onda se vratiše osmatranju stubova u predvorju.
„Torean“, saglasi se Gaul. „Mislio sam da će odleteti sve do onih lepih kipova...“ Pokaza kopljem ka prstenu Branitelja što su ukočeno stajali, „...ali omašio sam za tri koraka. To me je koštalo lepe tairenske zavese, sve u zlatom izvezenim jastrebovima. Pripala je Manginu.“ Onaj viši čovek nakratko se zadovoljno nasmeši.
Egvena trepnu kada zamisli Randa kako baca visokog lorda preko poda. On nikada nije bio nasilan; daleko od toga. Koliko li se promenio? Bila je prezauzeta sa Džoijom i Amiko, a on sa Moirainom i Lanom, ili visokim lordovima, tako da su samo u prolazu razmenili po nekoliko reči – o tome kako li je sada kod kuće, kako je ove godine prošao Bel Tin i kakva će biti Nedelja. Sve to veoma kratko. Koliko li se promenio?
„Moramo da ga vidimo“, kaza Elejna. Glas joj je pomalo podrhtavao.
Gaul se pokloni, oslonivši vrh jednog koplja na crni mermer. „Naravno, Aes Sedai.“
Egvena je s izvesnom strepnjom ušla u Randove odaje, a Elejnino lice jasno je govorilo koliko ju je truda stajalo tih nekoliko koraka.
Ako se izuzme to što nigde nije bilo nijednog ogledala, nije bilo nikakvih tragova sinoćnjeg užasa. Doduše, videle su se svetlije površine na zidovima gde su ogledala ranije bila. Ali soba je svejedno bila veoma neuredna. Svuda su bile razbacane knjige – neke od njih otvorene, kao da su ostavljene usred čitanja – a krevet razmešten. Grimizne zavese bile su razgrnute na svim prozorima, koji su gledali na zapad, ka reci što je bila žila kucavica Tira, a Kalandor se kao uglačani kristal presijavao na odvratno kitnjastom ogromnom pozlaćenom stalku. Egvena pomisli kako je taj stalak nešto najružnije što je u životu videla, a onda ugleda srebrne vukove kako iznad kamina napadaju zlatnog jelena. U poređenju s ostatkom Kamena, ta odaja bila je za divno čudo prilično sveža, zahvaljujući blagom povetarcu s reke.
Rand je, samo u pantalonama i košulji, sedeo izvaljen u jednoj stolici, noge prebačene preko naslona za ruke. Jedna knjiga kožnih korica beše mu oslonjena na koleno. Na zvuk njihovih koraka on oštro zaklopi knjigu i baci je među ostale na šarenom ćilimu. Pošto to učini, smesta skoči na noge, spreman za borbu. Ali lice mu se razvedri kada vide da su to one.
Prvi put otkad je u Kamenu, Egvena pogleda da li se Rand promenio i vide da jeste.
Koliko je meseci prošlo otkada ga je čestito pogledala? Dovoljno da mu lice postane odlučnije, a otvorenost koja ga je nekada krasila izbledi.
I kretao se drugačije. Pomalo kao Lan, pomalo kao Aijel. Sa svojom visinom, tamnoriđom kosom i očima koje su čas bile plave čas sive, u zavisnosti od svetla, veoma je ličio na nekog Aijela. Štaviše, toliko da je njoj bilo neugodno. Ali, da li se u sebi promenio?
„Mislio sam da ste... neko drugi“, promumla i posramljeno ih pogleda. E, to je bio Rand koga je znala. Čak je i crveneo kada bi pogledao nju ili Elejnu. „Neki... ljudi tražili su od mene stvari koje ne mogu da dam. Stvari koje neću da dam.“ Lice mu odjednom posta iznenađujuće sumnjičavo, a glas oštriji. „A šta vi hoćete? Je li vas Moiraina poslala? Treba li da me ubeđujete da radim kako ona kaže?“
„Ne budi gusan“, oštro odvrati Egvena, pre no što stiže da razmisli o svojim recima. „Ne želim da otpočneš rat.“
Elejna molećivo dodade: „Došle smo... da ti pomognemo, ako možemo.“ To je zaista bio jedan od razloga za njihovu posetu. Za doručkom su rešile kako će najlakše biti da najpre to spomenu.
„Znate za njene namere..- poče on grubo, a onda odjednom skrete tok razgovora. „Da mi pomognete? Kako? To i Moiraina kaže.“
Egvena strogo i prekorno prekrsti ruke ispod grudi, čvrsto zgrabivši šal, baš kao što je Ninaeva imala običaj kad se obraćala Seoskom savetu s namerom da istera svoje, ma koliko oni bili tvrdoglavi. Sada je bilo prekasno da počnu iz početka. Jedino joj je preostalo da nastavi kako je počela. „Rekla sam ti da se ne praviš blesav, Rande al’Tore. Tairenci ti se možda klanjaju, ali ja dobro pamtim kada te je Ninaeva išibala po turu jer si dopustio Metu da te nagovori da ukradete onu teglu jabukovače.“ Elejnino lice beše bezizražajno. Pa čak i previše. Egveni beše očigledno koliko želi da prasne u smeh.
Ali Rand, naravno, to nije primetio. Muškarci nikada nisu primećivali takve stvari. On se isceri Egveni, i sam veoma blizu da prasne u smeh. „Tek što smo napunili trinaest godina. Pronašla nas je zaspale iza konjušnice tvoga oca. Toliko nas je bolela glava da nismo ni osetili njenu šibu.“ Egvena nije baš tako pamtila. „Nimalo nalik onome kad si je gađala činijom u glavu. Sećaš se? Nalila te je čajem od pseće trave jer si se čitave nedelje durila. A ti si je, čim si probala čaj, gađala njenom najboljom činijom. Svetlosti, kako si samo cičala! Kad to ono beše? Biće dve godine ovog...“
„Nismo došle da pričamo o starim vremenima“, kaza Egvena i besno namesti šal. Bio je od veoma tanke vune, ali ipak pretopao. Rand je zaista imao naviku da pamti najnezgodnije stvari.
On se isceri kao da zna o čemu razmišlja, i nastavi bolje raspoložen: „Kažete da ste došle da mi pomognete. Čime? Pretpostavljam da ne znate kako da nateram visokog lorda da se drži svoje reči kada mu ne stojim nad glavom. Ili kako da sprečim neželjene snove? Svakako bi mi koristila pomoć s...“ A onda, munjevito ih pogledavši, opet promeni temu. „A šta sa Starim jezikom? Jeste li naučile nešto od njega u Beloj kuli?“ I ne čekajući na odgovor, on poče da pretura po knjigama razbacanim po ćilimu. Bilo ih je i na stolicama i zgužvanim čaršavima na krevetu. „Negde...