On pokuša da zadrži izraz nevinašca na licu, ali osmeh mu se izmače. „Rekla si kako hoćeš da nešto osetiš, pa sam pomislio...“ Egvena poskoči u mestu od njegovog iznenadnog urlika. Uhvativši se rukom za levu butinu, on poče bolno da skakuće ukrug. „Krv i pepeo, Egvena! Nije bilo potrebe da...“ A zatim stade da mrmlja nešto nerazgovetno. Egveni je bilo drago što ga ne razume.
Iskoristila je tu priliku da mahne šalom ne bi li se malo rashladila, i nasmešila se Elejni, koja joj je uzvratila osmeh. Sjaj oko kćeri naslednice lagano se izgubio. Obe se skoro zakikotaše dok su se krišom trljale. To će mu pokazati. Egvenina procena bila je stotinu prema jedan.
Ponovo se okrenuvši ka Randu, Egvena namesti svoj najstroži izraz lica. „Tako nešto bih očekivala od Meta. Mislila sam da si bar ti odrastao. Došle smo da ti pomognemo, ako možemo. Pokušaj da sarađuješ s nama. Učini nešto uz pomoć Moći, što nije detinjasto. Možda ćemo to moći da osetimo.“
Pogrbljeni Rand ih osinu pogledom. „Da nešto učinim“, progunđa. „Nisi imala prava da... šepaću čitav... Hoćeš da nešto uradim?“
Egvena i Elejna odjednom poleteše u vazduh. Razrogačeno se zgledaše dok su lebdele na korak iznad ćilima. Ništa ih nije držalo. Egvena nije mogla ni da vidi ni da oseti tokove. Ništa. A onda stisnu usne. Nije imao prava to da uradi. Nikakvog prava, i bilo je krajnje vreme da to shvati. I njega će zaustaviti štit načinjen od Duha, koji je Džoiju odsekao od Istinskog izvora. Aes Sedai su ga primenjivale na onim retkim muškarcima što su u stanju da usmeravaju.
Ona se otvori saidaru – i srce joj siđe u pete. Saidar je bio tu – osećala je njegovu toplinu i svetlost – ali između nje i Istinskog izvora pružalo se nešto, neko ništavilo, neko odsustvo koje joj je kao kameni zid branilo pristup Istinskom izvoru. Osetila se šupljom, sve dok je ne ispuni panika. Muškarac usmerava, a ona je zahvaćena time. Naravno, bio je to Rand, ali dok je tako bespomoćno visila u vazduhu, jedino je imala na umu da je to muškarac koji usmerava, ispunjen izopačenim saidinom. Pokušala je da vikne na njega, ali izgubila je glas.
„Hoćeš da nešto učinim?“ – prosikta Rand. Dva stočića nespretno protegnuše nogare i ukočeno zaigraše po sobi. Drvo je škripalo, a pozlata otpadala sa njih. „Da li ti se ovo sviđa?“ Oganj planu u kaminu, potpuno ga ispunivši. Vatra je buktala na golom kamenu. „Ili ovo?“ Visoki jelen i vukovi iznad kamina počeše da se ugibaju i klize. Iz njih potekoše tanani potočići zlata i srebra, pretvarajući se u vijugave blistave niti što su se zmijoliko tkale u uzanu tkaninu. To bleštavo tkanje lebdelo je u vazduhu dok je raslo. Jedan njegov kraj i dalje beše povezan sa statuom što se polako topila na kaminu. „Nešto da učinim“, kaza Rand. „Nešto da učinim! Imaš li ti ikakvu predstavu kako je to dotaći saidin? Držati ga? Imaš li? Osećam kako me ludilo čeka. Kako sipi u mene!“
Razigrani stolovi odjednom buknuše u plamen kao baklje, ali nastaviše da igraju. Knjige poleteše u vazduh, a dušek na krevetu raspade se i perje se rasu po sobi kao sneg. Neka pera dođoše u dodir sa zapaljenim nameštajem i soba se ispuni oporim smradom.
Rand na tren divlje pogleda stolove u plamenu. A onda, šta god da je Egvenu i Elejnu držalo u vazduhu odjednom nestade, zajedno sa štitom. Noge im dodirnuše čilim u istom trenu kada se plamen izgubi, kao da ga je drvo koje je do maločas proždirao jednostavno upilo. I oganj u kaminu nestade, a knjige se sručiše na pod, u još gorem neredu no ranije. I tkanina od zlata i srebra pade na zemlju, zajedno s nitima grubo istopljenog metala, koji više nije bio u tečnom stanju, pa čak ni usijan. Na kaminu su sada bile samo tri poveće grudve – dve srebrne i jedna zlatna – hladne i neprepoznatljive.
Egvena se zatetura i nalete na Elejnu kada se spustiše na zemlju. One se zagrliše u pokušaju da održe ravnotežu, a Egvena oseti kako Elejna radi isto što i ona – prihvata saidar što brže može. Već tren kasnije bila je spremna da baci štit oko Randa, čim bude izgledalo da će početi da usmerava, ali on je samo zapanjeno stajao i gledao spaljene stolove i perje koje je još padalo oko njega, lepeći mu se za kaput.
Izgleda da sada nije predstavljao opasnost, ali soba je svakako bila u velikom neredu. Ona izatka sićušne tokove Vazduha i sakupi sve perje na jednu gomilu. A zatim, kao da se toga naknadno setila, pokupi i ono što mu se zalepilo za kaput. Ostatak je mogao da poveri Madžheri da sredi, ili da se sam poštara za to.
Rand se trznu kada vide da perje leti pored njega i pada na rascepani dušek. To nimalo nije ublažilo smrad spaljenog perja i drveta, ali bar je soba sada bila urednija, a zadah se polako gubio zahvaljujući otvorenim prozorima i blagom povetarcu.
„Madžhera mi možda neće dati drugi dušek“, reče, pokušavši da se nasmeje. „Verovatno je dušek dnevno sve što je voljna..Izbegavao je da pogleda nju ili Elejnu. „Žao mi je. Nisam hteo da... Ponekad mi se otrgne. Ponekad nema ničega kada posegnem ka njemu, a ponekad čini... Žao mi je. Možda bi bolje bilo da odete. Izgleda da u poslednje vreme to često ponavljam.“ Ponovo pocrvene i pročisti grlo. „Više ne dodirujem Izvor, ali možda bi najbolje bilo da odete.“
„Još nismo završile“, nežno kaza Egvena. Daleko nežnije no što se osećala – želela je da mu izvuče uši; kako je samo smeo da je onako podigne i okruži Štitom – i Elejnu – ali videlo se da puca po šavovima. Nije znala zbog čega, i nije ni želela da sazna. Ne sada i ne ovde. Toliko se Aes Sedai iščudavalo zbog njihove snage – sve su govorile da će ona i Elejna biti među najsnažnijim, ako ne i najsnažnije Aes Sedai u poslednjih hiljadu godina, ako ne i više – da je pretpostavila kako je jednako snažna kao on. Ili bar blizu tome. Ali upravo je bila grubo razuverena. Možda bi Ninaeva mogla da mu se približi, ako dovoljno pobesni, ali Egvena je znala da ona nikad ne bi mogla da uradi ono što je njemu maločas pošlo za rukom. Da tokove toliko podeli i radi toliko stvari odjednom. Raditi sa dva toka istovremeno nije bilo tek dvostruko teže nego raditi sa jednim tokom iste snage, a raditi sa tri toka bilo je neuporedivo teže nego raditi sa dva. Mora da je izatkao najmanje desetak tokova. Činilo se da se čak nije ni umorio, a ipak, rad sa Moći crpeo je snagu. Bojala se da bi on sa njom i Elejnom mogao da izađe na kraj kao da su mačići. Mačići koje je u stanju da udavi, samo ako poludi.
Ali ona neće i ne može da ode od njega. To bi bilo isto što i odustati, a to nije u njenoj prirodi. Nameravala je da uradi ono zbog čega je i došla – i to sve – a on je neće sprečiti u tome. Ni on, ni bilo ko drugi.
Elejnine plave oči behu ispunjene istom odlučnošću. Egvena na tren ućuta pre no što znatno čvršćim glasom dodade: „I ne idemo odavde dok ne završimo. Rekao si da ćeš pokušati. Moraš to učiniti.“
„Zaista sam rekao, zar ne?“ – poćutavši malo promrmlja on. „Hajde bar da sednemo.“
Ne gledajući ka garavim stolovima i metalnom tkanju što je zgužvano ležalo na ćilimu, on ih, pomalo šepajući, povede do stolica visokih naslona kraj prozora. Morale su da sklone nagomilane knjige s jastučića od crvene svile da bi sele. Na Egveninoj stolici bio je dvanaesti tom Dragocenosti Kamena Tira, jedna prašnjava knjiga drvenih korica pod nazivom Putovanja kroz Aijelsku pustaru, sa raznim primedbama o njenim divljačkim stanovnicima i debela i pohabana kožna knjiga s naslovom Odnosi sa Majenskom oblašću, od 500. do I750. godine nove ere. Elejna je morala da pomeri još veću gomilu knjiga, ali Rand žurno uze te knjige od nje i spusti ih na pod, zajedno s knjigama sa svoje stolice. Naslagane knjige odmah se rasuše po podu. Egvena uredno složi svoje knjige kraj njih.