„Moramo“, čvrsto odgovori ona. „Ali ne odmah. Rande..“ Došlo je vreme da spomene drugi razlog zašto je tu, ali bilo joj je još teže no što je očekivala. To će ga povrediti. Te tužne i oprezne oči ubedile su je da će tako biti. Ali se to mora učiniti. Egvena čvrsto pripi šal uz sebe. Potpuno ju je obgrlio i prekrio, od ramena do struka. „Rande, ne mogu da se udam za tebe.”
„Znam“, kaza on.
A ona trepnu. Nije to primio onoliko teško koliko je ona očekivala. Rekla je sama sebi kako je to dobro. „Ne želim da te povredim – zaista ne želim – ali ne želim da se udam za tebe.“
„Razumem, Egvena. Znam šta sam. Nijedna žena ne bi..“
„Ti vunoglavi idiote!” – prasnu ona. „Ovo nikakve veze nema sa time što usmeravaš. Ne volim te! U svakom slučaju, ne tako da bih htela da se udam za tebe.“
Rand razjapi usta. „Ne... voliš me?” Zvučao je krajnje iznenađeno, i povređeno. A tako je i izgledao.
„Molim te, pokušaj da me razumeš”, nežnije mu kaza. „Ljudi se menjaju, Rande. Osećanja se menjaju. Kada su ljudi razdvojeni, ponekad se i raziđu. Volim te kao da si mi brat, a možda i više od toga, ali ne tako da bih se udala za tebe. Možeš li to da shvatiš?“
On se nesrećno isceri. „Vala, jesam budala. Nisam zaista verovao da bi i ti mogla da se promeniš, Egvena. Ni ja ne želim da se oženim tobom. Nisam želeo da se promenim, niti sam to pokušavao, ali jednostavno se desilo. Kad bi samo znala koliko mi ovo znači. To što ne moram da se pretvaram, ni da brinem da ću te povrediti. To nikada nisam želeo, Egvena. Nikada nisam želeo da te povredim.“
Ona se skoro nasmeši. Toliko se pravio hrabar. Skoro da mu je pošlo za rukom da je ubedi. „Drago mi je što si to tako dobro primio”, tiho mu reče. „Ni ja nisam želela da tebe povredim. A sada zaista moram da pođem.“ Ona ustade i ovlaš ga poljubi u obraz. „Naći ćeš neku drugu koja će te voleti.“
„Naravno”, kaza on, ustavši. Glas mu je odzvanjao od laži.
„Hoćeš.“
Egvena s osećajem zadovoljstva izađe iz njegovih odaja i požuri preko predvorja, pustivši saidar dok je skidala šal sa sebe. Prokletinja je bila užasno vruća.
A on je bio potpuno spreman da ga Elejna pokupi kao izgubljeno štene, ako s njim postupi kao što su se dogovorile. Mislila je da će Elejna dobro postupati s njim, sada i kasnije. Bar onoliko koliko budu imali vremena. Nešto se mora učiniti s njegovom kontrolom. Bila je voljna da prizna kako je ono što su joj rekli tačno – nijedna žena ga ne može podučavati; ribe i ptice, i sve to – ali to nije bilo isto što i odustajanje. Nešto se mora uraditi, pa se stoga mora iznaći neki način. Ona užasna rana i ludilo bili su nevolje koje valja ostaviti za kasnije, ali vremenom će i na njih doći red. Nekako. Svi kažu da su Dvorečani tvrdoglavi, ali ni u kom slučaju ne mogu da se mere s Dvorečankama.
8
Tvrde glave
Elejna nije bila sigurna zna li Rand da je ona i dalje u sobi, pošto je napola zbunjeno gledao za Egvenom. Povremeno bi odmahnuo glavom, kao da se sam sa sobom raspravlja, ili pokušava da nešto razluči. Ona je odlučila da ga sačeka. Pristajala je na svako odlaganje. Usredsredila se na to da spolja izgleda spokojno – da leđa drži pravo, glavu visoko uzdignutu, a šake sklopljene u krilu. Ni Moiraina nije imala tako spokojan izraz lica. Ali srce joj je sišlo u pete.
Nije se bojala njegovog usmeravanja. Pustila je saidar čim je Egvena ustala da ode. Želela je da mu veruje. Osećala je potrebu da u njega ima poverenja. Drhtala je u sebi zbog onoga što je želela da se dogodi. Morala se usredsrediti da se ne poigrava ogrlicom ili niskom safira u kosi. Da Ii je miris koji je stavila na sebe možda pretežak? Ne. Egvena joj je rekla da on voli miris ruža. Haljina. Želela je da je bolje namesti, ali...
On se okrete – a ona zamišljeno stisnu usne kada vide kako pomalo šepa – vide je da i dalje sedi i trže se, a oči mu se na tren skoro panično razrogačiše. Njoj beše drago zbog toga. Morala je da udesetostruči napor da lice održi spokojnim čim ju je on pogledao. Oči su mu sada bile plave, kao nebo po maglovitom jutru.
Rand se smesta oporavio i potpuno nepotrebno poklonio, pri tom usplahireno obrisavši ruke o kaput. „Nisam shvatio da si još...“ Pocrvene i ućuta. To što je zaboravio na njeno prisustvo moglo bi se shvatiti kao uvreda. »Hoću da kažem... nisam... to jest, ja...“ On duboko udahnu i ponovo poče. „Nisam tolika budala kao što zvučim, moja gospo. Ne dešava se svaki dan da ti neko kaže kako te ne voli, moja gospo.“
Ona mu se obrati s lažnom strogoćom. „Ako me ponovo tako osloviš, nazvaću te mojim gospodarom Zmajem. I spustiti se u naklon. Tebi bi se čak i kraljica Andora naklonila, a ja sam samo kći naslednica.“
„Svetlosti! Nemoj to da radiš.“ Izgleda da ga je ta pretnja uznemirila daleko više no što bi trebalo.
„Neću, Rande“, reče mu ona, daleko ozbiljnijim glasom, „ako ti mene zoveš imenom. Elejna. Reci.“
„Elejna.“ Rekao je to nespretno, ali oduševljeno, kao da uživa u njenom imenu.
„Dobro.“ Bilo joj je glupo što je osetila toliko zadovoljstvo – napokon, samo joj je izgovorio ime. Ali morala je nešto da sazna pre no što nastavi. „Da li te je mnogo povredilo?“ A onda shvati da se to može dvosmisleno razumeti. „Mislim, ono što ti je Egvena rekla.“
„Ne. Da. Pomalo. Ne znam. Naposletku, što je pošteno – pošteno je.“ Isceri se, tako da je delovao malo manje umorno. „Ponovo zvučim kao budala?“
„Ne. Meni ne.“
„Rekao sam joj čistu istinu, ali mislim da mi nije poverovala. Pretpostavljam da ni ja nisam želeo njoj da poverujem. Ne zaista. Ako to nije glupost, onda ne znam šta jeste.“
„Ako mi još jednom kažeš da si budala, možda ću ti poverovati.“ Neće pokušati da je zadrži; neću morati da se nosim s time. Glas joj je bio smiren i vedar, da bi mu stavila do znanja kako to nije zaista mislila. „Jednom sam videla budalu nekog kairhijenskog plemića. Bio je to čovek obučen u preveliki prugasti kaput opšiven zvončićima. Ti bi izgledao smešno kad bi nosio zvončiće,“
„Valjda je tako“, reče on, pomalo žalosnim glasom. „Moraću to da zapamtim.“ Osmeh mu polako ozari čitavo lice.
U njoj zaigraše leptirići i poteraše je da požuri, ali ona se zabavi nameštanjem suknje. Morala je da ide polako i oprezno. Ako požurim, misliće da sam samo jedna glupava devojčica. I biće u pravu. Lepet onih leptirića u njenom stomaku postade glasan kao grmljavina bubnjeva.
„Da li bi htela jedan cvet?“ – odjednom je upita on, a ona zbunjeno trepnu.
„Cvet?“
„Da.“ Prišavši krevetu, on obema rukama zagrabi perje iz pocepanog dušeka i pruži joj ga. „Sinoć sam napravio jedan za Madžheru. Čovek bi pomislio da sam joj dao Kamen. Ali tvoj će biti mnogo lepši“, smesta dodade. „Mnogo lepši. Obećavam.“
„Rande, ja...“
„Biću oprezan. Potrebna je samo kap Moći. Samo jedna nit, a biću veoma oprezan.“
Poverenje. Morala je da mu veruje. A onda se iznenadi kada shvati da mu zaista i veruje. „Volela bih, Rande.“
Jedan dugi trenutak on provede samo gledajući gomilicu perja u svojim šakama, i polako se namršti. Odjednom, pusti perje da padne na pod i otrese ruke. „Cveće“, kaza. „To nije pravi poklon za tebe.“ Srce joj polete ka njemu. Očigledno je pokušao da prigrli saidin i pretrpeo neuspeh. Prikrivši svoje razočaranje, on žurno odšepa do metalne tkanine i poče da je sakuplja s poda. „Ovo je pravi poklon za kći naslednicu Andora. Mogla bi da daš švaljama da ti načine...“ A onda zastade, pokušavajući da se seti šta bi švalja mogla da sašije od četiri koraka dugačke i manje od dve stope široke tkanine, načinjene od zlata i srebra.