„Sigurna sam da će švalja imati mnogo lepih zamisli“, reče mu ona pomirljivo. Izvadivši maramicu iz rukava, ona na tren kleknu da sakupi perje koje je on ispustio i da ga stavi na kvadratić bledoplave svile.
„Spremačice će se postarati za to“, kaza joj on, a ona ušuška taj mali zavežljaj u svoju torbicu za pojasom.
„Pa, ovo je sređeno.“ Kako da mu objasni da će zadržati to perje jer je on želeo da od njega napravi cvet? On se premesti s noge na nogu, držeći blistavu tkaninu kao da ne zna šta će s njom. „Mađžhera mora da ima švalje“, kaza mu Elejna. „Daću to nekoj od njih.“ On se razvedri i nasmeši. Nije bilo nikakvog razloga da mu kaže kako je naumila da tu tkaninu da kao poklon. Ali grmljavina onih leptirića više joj nije davala mira. „Rande, da li... ti se ja sviđam?“
„Da li mi se sviđaš?“ – namršti se on. „Naravno da mi se sviđaš. Mnogo mi se sviđaš.“
Da li je baš morao da izgleda kao da je uopšte ne razume? „Drag si mi, Rande.“ Zapanjila se što je to tako mirno rekla. Srce joj je poigravalo negde u petama, a ruke se sledile. „I više no drag.“ To je bilo sasvim dovoljno. Nije imala namere da od sebe pravi budalu. Najpre on mora da kaže nešto više od „sviđaš“. Umalo se nije histerično nasmejala. Paziću šta radim. Neću dopustiti da me on vidi kako se ponašam kao neka zblenuta glupača. Neću.
„I ti si meni draga“, polako odvrati on.
„Obično nisam ovako neposredna.“ Ne; to bi moglo da ga podseti na Berelajn. Zacrveneo se; zaista misli na Berelajn. Oganj ga spalio! Ali glas joj beše svilen. „Uskoro ću morati da pođem, Rande. Da odem iz Tira. Moguće je da te mesecima potom neću videti.“ Ili nikada, zajeca glasić u njenoj glavi. Ali ona odbi da ga sluša. „Nisam mogla da odem a da ti ne kažem šta osećam. A ti si mi... veoma drag.“
„Elejna, ti mi jesi draga. Osećam... želim...“ Pocrvene još više. „Elejna, ne znam šta da kažem, kako da...“
Odjednom, njoj lice buknu rumenilom. Mora da misli kako ga ona prisiljava da kaže nešto više. Pa zar nije tako? – naruga se onaj glasić, od čega ona još više pocrvene. „Rande, ne tražim...“ Svetlosti! Kako da to kažem? „Samo sam želela da ti stavim do znanja kako se osećam. To je sve.“ Berelajn se ne bi time zadovoljila. Berelajn bi se do sada već obmotala oko njega. Sve vreme govoreći sebi kako neće dopustiti da bude gora od one polugole rospije, ona mu priđe, uze od njega onu blistavu tkaninu i baci je na ćilim. Iz nekog razloga, činio joj se višim no ikada. „Rande... Rande, želim da me poljubiš.“ Eto. Izgovorila je to.
„Da te poljubim?“ – kaza on, kao da nikada nije ni čuo za ljubljenje. „Elejna, ne želim da ti obećam više no... mislim, nismo zaručeni. Ne kažem da bi trebalo da budemo. Samo što... ti mi jesi draga, Elejna. I više no draga. Samo, ne želim da misliš kako ja...“
Tada je već morala da se nasmeje njegovoj zbunjenoj iskrenosti. „Ne znam kako te stvari idu u Dvema Rekama, ali u Kaemlinu ne moraš da čekaš dok ne budeš zaručen da bi poljubio devojku. Niti to znači da posle toga morate da se zaručite. Ali možda ne znaš kako...“ A onda je njegove ruke skoro grubo obgrliše, a usne mu se spustiše na njene. Zavrte joj se u glavi, a prsti joj se zgrčiše u papučicama. Nešto kasnije – nije bila sigurna koliko je vremena prošlo – ona shvati da se pribila uz njegove grudi, dok su joj kolena klecala i dok se borila za vazduh.
„Izvini što sam te prekinuo“, kaza joj on. Beše joj drago što čuje da je i on pomalo bez daha. „Ja sam samo neuki čobanin iz Dve Reke.“
„Ti si nepristojan“, promrmlja ona pribivši se uz njega, „i jutros se nisi obrijao, ali ne bih rekla da si neuk.“
„Elejna, ja...“
Ona mu prisloni prste uz usne. „Ne želim da od tebe čujem ništa što ne misliš čitavim svojim srcem“, odlučno mu reče. „Niti sada, niti ikada.“
On klimnu, ne kao da razume zašto, ali bar kao da razume da ona zaista misli to što je rekla. Popravivši kosu – niska safira uplela se toliko da ju je nemoguće bilo namestiti bez ogledala – ona nevoljno napusti njegov zagrljaj. Bilo bi tako lako ostati tu. Nikad ni sanjala nije da bi mogla da bude toliko neposredna. Da tako govori; da zatraži poljubac. Zatraži! Nije ona Berelajn.
Berelajn. Možda je Min zaista nešto pročitala. Ono što Min vidi neumitno se desi, ali nije imala namere da ga deli s Berelajn. Možda će ponovo morati da govori otvoreno. Ako ništa drugo, barem krajnje jasno. „Pretpostavljam da ti neće nedostajati društva kada ja odem. Samo zapamti da ima žena koje muškarca vide srcem, dok je za druge on samo đinđuva kojom mogu da se hvale, isto kao ogrlica ili narukvica. Zapamti da ću se ja vratiti, i da sam jedna od onih koje gledaju srcem.“ Najpre je izgledao zbunjeno, a onda pomalo prestrašeno. Izgleda da je previše rekla, i to prebrzo. Morala je da mu skrene pažnju. „Znaš li šta mi nisi rekao? Nisi pokušao da me oteraš pričama koliko je opasno biti s tobom. Nemoj ni da pokušavaš. Sada je prekasno.“
„Nisam se toga ni setio.“ A onda on nešto pomisli, i oči mu sumnjičavo zablistaše. „Da niste ti i Egvena sve ovo dogovorile?“
Ona uspe da pomeša nevinost i blagu ljutnju. „Kako možeš i da pomisliš na tako nešto? Šta misliš, da smo te predale iz ruke u ruku kao da si neki zavežljaj? Imaš preterano dobro mišljenje o sebi. Samo da znaš, moguće je biti previše ponosan.“ Sada je delovao potpuno zbunjeno. Baš kao što treba. „Je li ti žao zbog onoga što si nam uradio, Rande?“
„Nisam hteo da vas preplašim“, reče on uz oklevanje, „Egvena me je razljutila. To joj je uvek s lakoćom polazilo za rukom. Znam da to nije izgovor. Rekao sam da mi je žao, i stvarno sam to mislio. Pogledaj šta sam time dobio. Spaljene stolove i još jedan upropašćen dušek.“
„A zbog... štipanja?“
Ponovo je pocrveneo, ali svejedno je odlučnije pogleda. „Ne. Zbog toga mi nije žao. Vas dve ste razgovarale preko mene, kao da sam neki balvan bez ušiju. Obe ste to zaslužile, i neću promeniti mišljenje.“
Na tren ga je pažljivo posmatrala. On zimogrožljivo protrlja mišice kada ona časkom prigrli saidar. Nije se dobro razumela u Lečenje, ali naučila je neke sitnice posmatrajući kako se ono radi. Usmeravajući, ona mu umiri bol koji je izazvala kada ga je uštinula. On iznenađeno razrogači oči, i premesti se s noge na nogu, kao da iskušava odsustvo bola. „To ti je zato što si bio iskren“, jednostavno mu kaza.
Začu se kucanje na vratima i Gaul proviri unutra. Aijel je isprva držao glavu pognuto, ali kad ih hitro osmotri, smesta je podiže. Elejna pocrvene kao bulka kada shvati da je on pretpostavljao kako će prekinuti nešto što ne bi trebalo da vidi. Skoro da je ponovo prigrlila saidar i naučila ga pameti.
„Tairenci su ovde“, kaza Gaul. „Visoki lordovi koje si očekivao.“
„Idem ja, onda“, kaza Elejna Randu. „Moraš s njima da razgovaraš o – oporezivanju, zar ne? Razmisli o onome što sam ti rekla.“ Nije mu kazala „misli na mene“, ali bila je sigurna da će učinak biti isti.
On krete rukom, kao da hoće da je zaustavi, ali ona mu se izmače. Nije imala namere da pravi predstavu za Gaula. Jeste da je on Aijel, ali šta je pomislio o njoj kad ju je tako rano ujutru video namirisanu i sa safirima u kosi? Zaista je morala mnogo truda da uloži da ne bi povukla izrez haljine nagore.
Visoki lordovi stadoše da ulaze u sobu taman kad ona stiže do vrata. Beše to družina prosedih ljudi sa šiljatim bradama i raznobojnim, kitnjasto izvezenim kaputima širokih rukava. Skloniše joj se s puta i nevoljno pokloniše. Njihova bezizražajna lica i učtivo mrmljanje nisu mogli da sakriju njihovo olakšanje što ona odlazi.
Elejna se u dovratku osvrnu ka Randovoj odaji. Visoki mladić širokih ramena u jednostavnom zelenom kaputu, okružen visokim lordovima odevenim u svilu ispresecanu satenskim prugama. Rand je podsećao na rodu među paunovima. Ali svejedno, posedovao je neko prisustvo, koje je jasno govorilo da ima puno pravo da zapoveda. I Tairenci to prepoznaše, pa nevoljno poviše svoje ukočene šije. Verovatno je on mislio da mu se klanjaju samo zato što je Ponovorođeni Zmaj, a možda su i oni tako mislili. Ali ona je viđala ljude, kao što je Garet Brin, kapetan zapovednik Gardista njene majke, koji su u stanju da dominiraju prostorijom odeveni u prnje, bez ikakve titule, i da im niko ne zna ime. Rand možda toga nije svestan, ali on je takav čovek. Kada ga je prvi put videla, nije bio – ali sada jeste. A onda ona zatvori vrata za sobom.