Aijeli raspoređeni oko ulaza pogledaše u nju, a kapetan što je zapovedao obručem Branitelja na sredini predvorja nelagodno je odmeri, ali ona ih nije ni primetila. Sve je obavljeno. Ako ništa drugo, bar je započeto. Imaće četiri dana pre no što se Džoija i Amiko ukrcaju na onaj brod, najviše četiri dana da se uplete u Randove misli tako čvrsto da iz njih potisne Berelajn. A ako ne to, dovoljno čvrsto da mu ostane u glavi dok ne bude dobila priliku da učini nešto više. Nikad nije ni pomislila da će raditi ovako nešto – da će vrebati muškarca kao što lovac vreba divljeg vepra. Leptirići su se i dalje komešali u njenom stomaku. Bar mu nije pokazala koliko je usplahirena. Odjednom shvati da nijednom nije pomislila šta bi njena majka na sve to rekla. Istog trena, leptirići nestadoše. Nije marila šta će joj majka reći. Morgaza će jednostavno morati da prihvati kako joj je kći odrasla žena – to je sve.
Aijeli se pokloniše kada ona prođe kraj njih, a ona im zahvali jednim skladnim klimanjem glave, kojim bi se i Morgaza ponosila. Čak ju je i tairenski kapetan pogledao, kao da vidi njeno novostečeno samopouzdanje. Mislila je da je leptirići više neće mučiti. Možda zbog Crnog ađaha, ali ne i zbog Randa.
Ne obraćajući pažnju na polukrug uznemirenih visokih lordova, Rand je sa čuđenjem u očima gledao kako se zatvaraju vrata za Elejnom. Mučilo ga je što se snovi pretvaraju u stvarnost, makar i u tako maloj meri. Plivanje u Vodenoj Šumi bilo je jedno, ali nikada ne bi poverovao u san u kome bi mu ona došla ovako kao maločas. Bila je tako hladna i sabrana, dok je on neprestano zaplitao jezikom. A Egvena?! Saopštila mu je ono o čemu je sve vreme razmišljao, a samo se brinula da ga ne povredi. Zašto žene znaju da se raspadnu ili pobesne zbog najmanje sitnice, a ni ne trepnu suočene sa stvarima koje te potpuno zapanje?
„Moj gospodaru Zmaju?“ – promrmlja Sunamon još poniznije no obično. Mora da su se vesti o jutrošnjem događaju već proširile kroz Kamen. Ona prva gomila skoro da je trkom pobegla iz njegovih odaja, a bilo je krajnje neverovatno da će se Torean ponovo pojaviti pred Random, ili istaći svoje pogane predloge.
Sunamon se ulizički nasmeši, a onda priguši taj osmeh i stade da krši ruke kada ga Rand samo pogleda. Ostali visoki lordovi pretvarali su se da ne vide spaljene stolove, rasečene dušeke i razbacane knjige – niti napola istopljene grudve iznad kamina, koje su nekada bile jelen i vukovi. Velmože su bile veoma dobre u tome da vide samo ono što žele. Karleon i Tedosijan verovatno uopšte nisu shvatali kako je krajnje sumnjivo to što se nikada ne gledaju. Svaka crta njihovih debelih telesina odisala je lažnom poniznošću. Ali ni Rand to možda ne bi shvatio, da nije bilo Tomove poruke koju je jednog jutra pronašao u džepu kaputa tek vraćenog sa čišćenja.
„Gospodar Zmaj je želeo da nas vidi?“ – uspe da izusti Sunamon.
Da li su se Egvena i Elejna o svemu međusobno dogovorile? Naravno da ne. Žene takve stvari ne rade ništa više no muškarci. Zar nije tako? To mora da je bila slučajnost. Elejna je čula da je sada slobodan, i rešila se da progovori. To je bilo to. „Porezi“, odreza. Tairenske velmože se ne mrdnuše, ali odavali su utisak kao da su ustuknuli. Kako je mrzeo da se nosi s tim ljudima. Želeo je da ponovo zaroni u svoje knjige.
„Snižavanje poreza je veoma loš presedan, moj gospodaru Zmaju“, ljigavim glasom kaza jedan vitki sedokosi čovek. Mejlan je bio visok za Tairenca, samo šaku niži od Randa, i tvrd kao ma koji Branitelj. Držao se pogureno u Randovom prisustvu. Po njegovim tamnim očima videlo se koliko to mrzi. Ali takođe je mrzeo kada im je Rand svima rekao da prestanu da se grbe oko njega, Niko od njih nije se ispravio, ali Mejlan pogotovu nije voleo da ga podsećaju na to. „Seljaci su uvek plaćali. Ali ako im snizimo poreze, kada ponovo dođe vreme da ih povećamo budale će se buniti kao da im ga sada udvostručujemo. Moguće je da bi tada došlo i do nereda, moj gospodaru Zmaju.“
Rand priđe stalku s Kalandorom. Kristalni mač je svetlucao daleko jače od pozlate i dragog kamenja oko njega. Bio je to podsetnik ko je zapravo on, i kolika mu je sila na raspolaganju. Egvena. Bilo je glupo što se osećao povređenim jer mu je rekla da ga ne voli. Zašto očekuje da ona gaji neka osećanja kada ih u njemu nema? Svejedno ga je bolelo. Beše to olakšanje, ali ne toliko prijatno. „Imaćete nerede i ako oterate narod s imanja.“ Tri knjige bile su naslagane na podu, skoro pored Mejlanovih nogu. Dragocenosti Kamena Tira, Putovanja kroz Pustaru i Odnosi s Majenskom oblašću. U njima je bio ključ, kao i u raznim prevodima Karetonskog ciklusa, samo kad bi mogao da ga pronađe i upari s pravom bravom. A onda natera sebe da se ponovo posveti visokim lordovima. „Zar misliš da će ti ljudi gledati kako im porodice gladuju, i sedeti skrštenih ruku?“
„I ranije se dešavalo da Branitelji Kamena guše pobune, moj gospodaru Zmaju“, umirujuće kaza Sunamon. „Naši stražari mogu da održavaju mir u unutrašnjost! zemlje. Uveravam te da ti seljaci neće smetati.“
„Ionako ih već ima previše.“ Karleon se trznu kad ga Rand ošinu pogledom. „U Kairhijenu je građanski rat, moj gospodaru Zmaju“, žurno objasni. „Kairhijenjani ne mogu da kupe žito, a skladišta se prelivaju. Kako stvari stoje, ovogodišnja će žetva propasti. A sledeće godine... Oganj mi dušu spalio, moj gospodaru Zmaju, ali nama je potrebno da te seljačine batale svoje večito kopanje i sejanje.“ A onda je izgleda shvatio kako je rekao previše, mada očigledno nije razumeo zašto. Rand se zapita ima li taj čovek ikakvog pojma o tome kako hrana stiže na sto. Vidi li taj išta sem zlata i moći?
„A šta ćeš kada Kairhijen ponovo počne da kupuje žito?“ – hladno upita Rand. „Kad smo već kod toga, da li je Kairhijen jedina zemlja kojoj je potreban hleb?“ Zašto je Elejna onako govorila? Šta očekuje od njega?
Rekla je da joj je drag. Žene se igraju rečima kao da su sve Aes Sedai. Je li htela da kaže kako ga voli? Ne, to je očigledno glupost. Suviše je ponosan.
„Moj gospodaru Zmaju“, kaza Mejlan, napola ulizički, napola kao da nešto objašnjava malom detetu. „Ako bi građanski ratovi istog časa prestali, Kairhijen i dalje ne bi mogao da kupi više od nekoliko barki, i to u sledeće dve, pa možda i tri godine. Oduvek smo naše žito prodavali Kairhijenu,“
Oduvek – to je značilo poslednjih dvadeset godina nakon Aijelskog rata. Toliko su bili obuzeti onim što su oduvek radili da nisu mogli da sagledaju neke veoma jednostavne činjenice. Ili nisu hteli. Kada u Emondovom Polju kupus raste kao korov, skoro je sigurno da je Devonovo Jahanje ili Stražarsko Brdo pogodila kiša ili beli crv. Kada u Stražarskom Brdu preobilno rodi krompir, u Emondovom Polju ili Devonovom Jahanju rod podbaci.
„Ponudite ga Ilijanu“, kaza im. Šta je to Elejna očekivala od njega? „Ili Altari“ Jeste da mu se sviđala, ali i Min mu se sviđala isto toliko. Ili je bar tako mislio. Nemoguće mu je bilo da razluči šta oseća prema njima. „Imate brodove za morsku plovidbu, isto kao i rečne brodice i barke. A ako ih nemate dovoljno, unajmite ih od Majena.“ Sviđale su mu se obe devojke, ali sem toga... Skoro čitav svoj život proveo je sanjareći o Egveni; nije imao namere da se ponovo upusti u tako nešto, sve dok ne bude siguran. Siguran u nešto. Siguran. Ako je verovati Odnosima s Majenskom oblašću... prekini, reče sam sebi. Usredsredi se na ove lasice, ili će pronaći pukotine kroz koje će pobeći, a pride te i ujesti „Platite žitom. Siguran sam da će Prva prihvatiti neku pristojnu cenu. A možda i potpisan sporazum, primirje...“ Bila je to dobra reč, od one sorte kakvu oni koriste, „...kojim se zavetujete da ćete Majen ostaviti na miru ako zauzvrat dobijete brodove.“ To joj je dugovao.