„Mi veoma malo trgujemo s Ilijanom, moj gospodaru Zmaju. To su lešinari i ološ.“ Tedosijan je zvečao potpuno zaprepašćeno, kao i Mejlan kada reče: „Uvek smo se prema Majenu odnosili sa snagom, moj gospodaru Zmaju. Nikada ne savijenog kolena.“
Rand duboko udahnu, a visoki lordovi se napeše. Uvek se svodilo na ovo. Stalno je pokušavao da se razumno ophodi s njima, ali to bi uvek propalo. Tom je rekao kako visoki lordovi imaju glave tvrde kao Kamen, i bio je u pravu. Šta osećam prema njoj? Sanjam je. Zaista je lepa. Nije bio siguran misli li na Elejnu ili na Min. Prekini s tim.! Bio je to samo poljubac. Prekini! Izbacivši žene iz svoje glave, Rand se pripremi da ovim tvrdoglavim budalama kaže šta da rade. „Najpre, seljacima ćete umanjiti porez za tri četvrtine, a svima ostalima za polovinu. Nema rasprave! Uradite to!
Zatim? otići ćete do Berelajn i pitati je – pitati! – za cenu koju traži za unajmljivanje...“
Visoki lordovi slušali su ga s lažnim osmesima na licu i škrgutom zuba, ali ipak su ga slušali.
Egvena je razmišljala o Džoiji i Amiko kada se Met pojavi pored nje. Samo je išao hodnikom, kao da se slučajno desilo da se zaputio u istom smeru kao i ona. Bio je namršten jer se nešto zamislio, a kosa mu beše raščupana, kao da je prolazio prstima kroz nju. Jednom ili dvaput pogleda u Egvenu, ali nije progovarao. Sluge kraj kojih su prolazili klanjale su se, kao i visoki lordovi i gospe, mada uz znatno manje dobre volje. Metovi podrugljivi pogledi upućeni velmožama izazvali bi nevolje da Egvena nije bila tu, ma koliko on bio prijatelj gospodara Zmaja.
To ćutanje mu nije bilo svojstveno – ne onom Metu kakvog je Egvena znala. Izuzev lepog crvenog kaputa – izgužvanog kao da je u njemu spavao – nimalo se nije razlikovao od onog starog Meta, ali razlika je sigurno bilo. Njegova mučaljivost uznemirila je Egvenu. „Da li te to muči ono što se sinoć desilo?“ – naposletku ga upita.
On se spotače. „Znaš za to? Pa, ko će ako nećeš ti, zar ne? Ne, to me ne muči. Nije bilo ništa naročito. U svakom slučaju, sada je prošlo.“ Pretvarala se da mu veruje. „Ninaeva i ja te ne viđamo mnogo.“ To je bilo veoma blago rečeno.
„Bio sam zauzet“, promrmlja on i nelagodno sleže ramenima, gledajući svuda, samo ne ka njoj.
„Kockanje?“ – upita ona.
„Kartanje.“ Jedna punačka spremačica pade u naklon s rukama punim presavijenih ubrusa. A onda pogleda u Egvenu i, očigledno misleći da ona ne obraća pažnju, namignu Metu. On joj se široko osmehnu. „Bio sam zauzet kartanjem.“
Egvena razrogači oči. Ta žena je sigurno bila desetak godina starija od Ninaeve. „Shvatam. Mora da ti to kartanje oduzima mnogo vremena, pa ne možeš da odvojiš nekoliko trenutaka za stare prijateljice.“
„Poslednji put kad sam odvojio trenutak, ti i Ninaeva ste me koristeći Moć vezale kao svinju za prodaju, i to da biste mi preturale po sobi. Prijatelji ne kradu od prijatelja.“ A onda se namršti. „Sem toga, uvek ste s onom Elejnom, što joj je nos visoko u vazduhu. Ili s Moirainom. Ne volim...“ Pročistivši grlo, on je pogleda ispod oka. „Ne volim da vam oduzimam vreme. Po onome što čujem, rekao bih da ste veoma zauzete. Ispitujete Prijatelje Mraka. Pretpostavljam da radite svakakve veoma bitne stvari Znaš da ovi Tairenci misle da ste Aes Sedai, zar ne?“
Ona sa žaljenjem odmahnu glavom. On Aes Sedai nije voleo. Ma koliko sveta Met video, ništa ga neće promeniti. „Nije krađa kada uzmeš nešto što je trebalo da bude pozajmica“, odgovori mu ona.
„Ne sećam se da ste spominjale pozajmicu. Aaah, šta će meni pismo od Amirlin? Samo bi me uvalilo u nevolju. Ali mogle ste da me pitate.“
Suzdržala se da mu ne kaže kako ga jesu pitale. Nije želela da se raspravlja s njim, niti da se on naduri i ode. Naravno, on to ne bi tako nazvao. Ovog puta, pustiće ga da se izvuče sa svojom pričom o onome što se desilo. „Pa, drago mi je što si i dalje voljan da razgovaraš sa mnom. Imaš li danas za to neki poseban razlog?“
On prođe prstima kroz kosu i progunđa nešto sebi u bradu. Trebala je njemu njegova majka, da ga uhvati za uši i popriča s njim. Egvena samu sebe posavetova da bude strpljiva. Mogla je da bude strpljiva kada hoće. Ni reč neće reći pre njega, pa makar pukla.
Hodnik izađe na ograđenu kolonadu od belog mermera, koja je gledala na jedan od ono malo vrtova u Kamenu. Nekoliko malih stabala s mesnatim lišćem bese pokriveno krupnim belim cvetovima, koji su mirisali slađe od leja crvenih i žutih ruža. Nadurenom povetarcu nije polazilo za rukom da zamreška zavese na unutrašnjem zidu, ali uspelo mu je da malo saseče sve jaču jutarnju vrelinu. Met sede na široku balustradu, leđima se osloni na stub i podiže jednu nogu. Zagledavši se dole ka vrtu, naposletku reče: „Potreban mi je... savet.“
Tražio je savet od nje? Ona ga zaprepašćeno pogleda. „Šta god mogu da uradim da ti pomognem“, slabašnim glasom kaza. On se osvrnu ka njoj, a ona se što je više mogla potrudi da deluje spokojno kao prava Aes Sedai. „Kakav savet ti je potreban?“
„Ne znam.“
Balustrada je bila prilično visoka. Sem toga, dole je bilo ljudi što su plevili ruže. Ako ga gurne, postoji mogućnost da padne na nekog od njih. Na baštovana, a ne ružin grm. „Kako onda da te posavetujem?“ – tiho ga upita.
„Ja... pokušavam da odlučim šta da radim.“ Delovao je posramljeno. Po njenom mišljenju, i trebalo je da bude.
„Nadam se da ne razmišljaš o odlasku. Znaš koliko si bitan. Od toga ne možeš pobeći, Mete.“
„Misliš da ja to ne znam? Mislim da ne bih mogao da odem čak i da mi Moiraina dozvoli. Veruj mi, Egvena, ne idem ja nikuda. Samo bih voleo da znam šta će se desiti.“ Oštro odmahnu glavom, a glas mu posta napetiji. „Šta je sledeće? Šta je u ovim rupama što ih imam u pamćenju? Postoje čitavi delovi mog života kojih se ne sećam. Ne postoje, kao da ih nikada nije ni bilo! Zašto stalno trtljam neke gluposti? Ljudi mi kažu da je to Stari jezik, ali meni je nerazgovetna graja. Želim da znam, Egvena. Moram da znam, pre no što poludim kao Rand.“
„Rand nije lud“, smesta odvrati ona. I tako, Met ne pokušava da pobegne. Bilo je to prijatno iznenađenje. Činilo se da on ne veruje u odgovornost. Ali glas mu beše pun bola i zabrinutosti. Met se nikada nije brinuo – ili nikada nije dozvoljavao da ga neko vidi zabrinutog. „Ne znam odgovore na tvoja pitanja, Mete“, nežno mu kaza. „Možda Moiraina...“
„Ne!“ On istog trena skoči na noge. „Bez Aes Sedai! Mislim... Ti si drugačija. Tebe znam, i nisi... zar te u Kuli ništa nisu naučili što bi moglo da posluži?“
„Oh, Mete, žao mi je. Tako mi je žao.“
Njegov smeh podseti je na njihovo detinjstvo. Oduvek se baš tako smejao kad bi mu se najveća nadanja izjalovila. „Ah, pa, valjda i nije bitno. To bi svejedno bila Kula, mada iz druge ruke. Bez uvrede.“ Baš je tako jaukao nad trnom u prstu, a kada je slomio nogu – ponašao se kao da to nije ništa.
„Možda postoji način“, lagano kaza. „Ako Moiraina kaže da je u redu. Mogla bi.“
„Moiraina! Zar me uopšte nisi slušala? Poslednje što želim je Moirainino petljanje? Šta je to?“
Met je oduvek bio brzoplet. Ali ovoga puta želeo je isto što i ona – da zna šta ga čeka. Samo kad bi bar jednom pokazao malo pameti i opreza. Jedna tairenska plemkinja u prolazu, tamnih pletenica uvijenih oko glave, a ramena golih iznad haljine od žutog lana, neznatno se nakloni i bezizražajno ih pogleda. A zatim brzo ode, držeći se ukočeno. Egvena ju je gledala sve dok se nije dobrano udaljila, tako da su ponovo bili sami. Sem ako se ne računaju baštovani, trideset stopa ispod njih. Met ju je pun nade gledao.