Na kraju, ispričala mu je za ter’angreal – izvitopereni dovratak na čijoj su drugoj strani bili odgovori. Naglasila mu je opasnosti i posledice neobazrivih i glupih pitanja, ili onih što su u vezi sa Senkom. Istakla je da tu ima opasnosti za koje možda ni Aes Sedai ne znaju. Bila je i više no polaskana što se njoj obratio, ali morao je da pokaže malo pameti. „Moraš da zapamtiš, Mete, lakomislena pitanja mogu te ubiti. I zato, ako upotrebiš taj ter’angreal moraćeš, za promenu, da budeš ozbiljan. I ne smeš da postaviš nijedno pitanje koje je u ma kakvoj vezi sa Senkom.“
Slušao ju je sa sve većom i većom nevericom. Kada je završila, Met uzviknu: „Tri pitanja? Pretpostavljam da uđeš kao Bili, provedeš unutra jednu noć i izađeš deset godina kasnije, s kesom što je uvek puna zlata i...“
„Bar jednom u životu, Metrime Kautone“, prasnu ona, „nemoj da pričaš gluposti. I sam veoma dobro znaš da ter’angreali nisu samo priče. Moraš biti svestan opasnosti. Možda su odgovori koje tražiš unutar tog angreala, ali ne smeš da ga isprobaš pre no što ti Moiraina dozvoli. Moraš mi to obećati, ili ti ja obećavam da ću te odvesti njoj kao upecanu pastrmku. Znaš da to mogu.“
On glasno frknu. „Bio bih prava budala kad bih to isprobao, ma šta Moiraina rekla. Da uđem u krvavi ter’angreal? Ja hoću da što manje imam s krvavom Moći, a ne više. Možeš smesta da zaboraviš na to.“
„To je jedina mogućnost za koju znam, Mete.“
„Za mene nije“, odlučno joj odvrati on. „Za mene je to najgora mogućnost.“
Uprkos njegovim rečima, došlo joj je da ga zagrli. Samo što bi se on onda vrlo verovatno našalio na njen račun i pokušao da je zagolica. Otkad se rodio, bio je nepopravljiv. Ali njoj je došao po pomoć. „Žao mi je, Mete. Šta ćeš da radiš?“
„Oh, valjda da se kartam. Ako je iko voljan da igra sa mnom. Da igram kamenove s Tomom, da se kockam u krčmama. Ako ništa drugo, i dalje mogu do grada.“ Pogled mu odluta do jedne služavke što je bila u prolazu – vitke tamnooke devojke, približno njegovih godina. „Pronaći ću nešto da ubijem vreme.“
Njoj dođe da ga ošamari, ali mesto toga oprezno ga upita: „Mete, ti ne razmišljaš da odeš, zar ne?“
„Da li bi rekla Moiraini da je tako?“ A onda diže ruku da predupredi njen odgovor. „Pa, nema potrebe za tim. Rekao sam ti da neću. Nemam namere da se pretvaram kako ne bih voleo da odem, ali neću. Da li ti je to dovoljno dobar odgovor?“ Zamišljeno se namršti. „Egvena, jesi li ikada poželela da se vratiš kući? Da se ništa od svega ovoga nije dogodilo?“
Bilo je to iznenađujuće pitanje, pogotovo od njega, ali ona je dobro znala svoj odgovor. „Ne. Čak i sa svime što se desilo, ne. A ti?“
„Bio bih prava budala da je tako, zar ne?“ – nasmeja se on. „Ja gradove volim. Za sada mi i ovaj odgovara. Sasvim odgovara. Egvena, nećeš ispričati Moiraini o čemu smo razgovarali, zar ne? Da sam te pitao za savet, i sve to?“
„A zašto da ne?“ – sumnjičavo ga upita. Napokon, bio je to Met.
posramljeno je slegnuo ramenima. „Izbegavao sam je daleko više no... U svakom slučaju, držao sam se podalje, pogotovo kad je htela da kopa po mojoj glavi. Možda će pomisliti da postajem slabić. Nećeš joj reći, zar ne?“
„Neću“, odgovori mu ona, „ako mi obećaš da se bez njene dozvole nećeš ni približiti onom ter’angrealu. Nije ni trebalo da ti ispričam za njega.“
„Obećavam.“ A zatim se isceri. „Neću ni prići toj stvari, sem ako mi život od toga zavisi. Kunem se.“ Tu rečenicu on završi šaljivo, s lažnom svečanošću.
Egvena odmahnu glavom. Ma koliko se sve menjalo, Met će uvek biti isti.
9
Odluke
Prošla su tri dana ispunjena tolikom vrelinom i vlagom u vazduhu da su čak i Tairenci time bili pogođeni. Čitav grad postao je usporen i letargičan, a pogotovo Kamen. Sluge su skoro spavale na poslu, a Madžhera od nemoćnog besa gotovo čupala svoje pletenice, ali ni ona nije bila u stanju da smogne snage da ih prekori. Branitelji Kamena mlitavo su stajali na položajima, kao napola istopljene sveće, a njihove zapovednike više je zanimalo rashlađeno vino nego obilazak straže. Visoki lordovi uglavnom su se držali svojih odaja i spavali tokom najvrelijeg dela dana. Nekoliko njih je i napustilo Kamen da bi pobeglo na svoja imanja, daleko na istoku, u podnožju Kičme sveta, i potražilo utočište u tamošnjoj svežini. Za divno čudo, samo su stranci, koje je vrućina zapravo najviše mučila, nastavili sa svojim životima, a možda i ubrzali. Njima nije smetala teška vrelina koliko sati koji su munjevito prolazili.
Met je brzo otkrio da je bio u pravu u vezi s mladim plemićima koji su videli kako karte pokušavaju da ga ubiju. Ne samo da su ga izbegavali, već su i među svojim prijateljima proneli vest o onome što se desilo – uglavnom iskrivljenu. Svi živi u Kamenu što su imali nešto malo novca smesta bi pobegli od njega, žurno se izvinjavajući. Glasine nisu kolale samo među mladim velmožama. Priličan broj sluškinja koje su ranije volele da se maze pobegle su od njega, a dve su mu s nelagodom rekle kako su čule da je opasno biti nasamo s njim. Perin je bio potpuno zaokupljen sopstvenim brigama, a Tom se nekud izgubio. Met nije imao predstave šta to zabavljač radi, ali retko kad je mogao da ga nađe – bilo noću ili danju. Jedina osoba za koju je Met želeo da ne obraća pažnju na njega, Moiraina, bila je na svakom ćošku. Ili je samo prolazila pored njega, ili se šetala daleko u hodniku, ali svaki put bi ga pogledala pravo u oči, kao da zna o čemu on razmišlja i šta želi, i kako da ga natera da radi što ona hoće. Ali jedno se nije promenilo: i dalje mu je uspevalo da pronađe izgovore da ostane samo još jedan dan. Kako je on gledao na stvari, nije obećao Egveni da će ostati. Ali je i dalje bio tu.
Jednom se sa svetiljkom spustio duboko u utrobu Kamena, do onog takozvanog Velikog skladišta. Stigao je čak do istrulelih vrata na kraju jednog uzanog hodnika. Proveo je nekoliko minuta škiljeći u senovitu unutrašnjost ispunjenu nejasnim oblicima, pokrivenim prašnjavim platnom, i grubo nabacanim sanducima i buradima. Ravne površine sanduka bile su upotrebljene kao police na kojima beše naslagana gomila figurica, rezbarija i čudnih stvari načinjenih od kristala, stakla i metala. Ali nakon tog kratkog vremena smesta je odjurio odatle, mrmljajući: „Trebalo bi da budem najveća krvava budala na čitavom krvavom svetu!“
Ali ništa mu nije branilo da odlazi u grad, a nikakvih izgleda nije bilo da će u nekoj krčmi naleteti na Moirainu. Bile su to slabo osvetljene, skučene i počesto prljave zgrade, gde se služilo jeftino vino i loše pivo; gde su povremeno izbijale tuče i neprestano se kockalo. Ulozi su bili veoma mali, u poređenju s onim na šta je navikao, ali nije se zato stalno vraćao u Kamen posle svega nekoliko sati provedenih u gradu. Pokušavao je da ne razmišlja šta ga to stalno vuče nazad Randu.
Perin je ponekad viđao Meta kako u krčmama pije previše jeftinog vina i kocka se kao da ga nije briga hoće li dobiti ili izgubiti. Jednom je potegao nož kada ga je neki mišićavi mornar pritisnuo zbog toga što često dobi ja. Nije ličilo na Meta da bude toliko razdražljiv, ali Perin ga je samo izbegao umesto da pokuša da sazna šta ga muči. Perin nije tu bio zbog vina ili kocke, a oni što su hteli da se tuku predomislili bi se čim bi ugledali njegova široka ramena – i njegove oči. Doduše, naručivao je loše pivo, i to za mornare u širokim kožnim pantalonama i podtrgovce s tankim srebrnim lancima preko kaputa. Plaćao je pivo svakome ko je izgledao kao da je iz neke daleke zemlje. Tražio je glasine, vesti o nečemu što bi moglo da odvuče Failu iz Tira. Daleko od njega.