Poravnavši svoj šal crvenog poruba, Elaida se zamišljeno zagledala ka vratima Amirlinine radne sobe, kroz koja su upravo prošle dve devojke. Polaznica je skoro smesta izašla, pogledala hitro u Elaidino lice i zablenula se kao prestravljena ovca. Elaidi se učinilo da je poznaje, mada nije mogla da se seti kako se zove. Imala je pametnija posla no da podučava neka tamo derišta.
„Kako se zoveš?“
„Sahra, Elaida Sedai“, bez daha ciknu devojka. Elaida se možda nije zanimala za polaznice, ali one su je znale, kao i glas koji je bije.
Sada se setila ko je ta devojka. Izgubljeni slučaj umerene snage u usmeravanju, koji nikada neće steći neki uticaj. Pod velikim je znakom pitanja bilo da li je ona znala više no što je Elaida već sama čula ili videla – ili da li se sećala ičega sem Gavinovog osmeha. Budala. Elaida joj mahnu rukom u znak da može da ide.
Devojka pade u naklon tako dubok da joj lice skoro dodirnu pod, a onda se iz mesta baci u trk i pobeže.
Elaida nije ni primetila kada je devojka otišla. Crvena sestra se okrenula i već zaboravila na polaznicu. Dok je išla niz hodnik, nijedna bora nije naružila njene glatke crte, ali u sebi je ključala. Nije ni primećivala sluge, polaznice i Prihvaćene, koje su joj se sklanjale s puta i padale u naklon kako je prolazila kraj njih. Jednom je skoro naletela na neku Smeđu sestru s nosem u beleškama. Punačka Smeđa je iznenađeno ciknula i odskočila, ali je Elaida nije čula.
Bez obzira na haljinu, prepoznala je devojku koja je ušla kod Amirlin. Bila je to Min, koja je prilikom svoje prve posete Kuli mnogo vremena provela u Amirlininom društvu, mada niko nije znao razlog tome. Min, koja je bila tako bliska prijateljica s Elejnom, Egvenom i Ninaevom.
Elaida je bila sigurna da Amirlin krije gde se te tri nalaze. Svi izveštaji da one odrađuju pokoru na nekom imanju došli su iz treće ili četvrte ruke od Sijuan Sanče, što je više no dovoljno da sakrije svako izvrtanje reči da bi se izbegla otvorena laž. A i da se ne pominje kako su se svi Elaidini znatni napori da to imanje pronađe završili neuspehom.
„Svetlost je spalila!“ Na tren je Elaidino lice bilo oslikano golim besom. Nije bila sigurna da li misli na Sijuan Sanče ili na kći naslednicu. Slobodno se može odnositi na obe. Jedna vitka Prihvaćena ju je čula, pogledala joj lice i prebledela jače od svoje haljine; Elaida je prošla pored nje a da je nije ni primetila.
Na stranu sve ostalo, to što nije mogla da pronađe Elejnu dovodilo ju je do besnila. Elaida je ponekad Predviđala – bila je to sposobnost da se predskažu događaji u budućnosti. Iako joj se to retko dešavalo, i bilo nejasno, ipak se nijedna druga Aes Sedai, još od Gitare Moroso, već dvadeset godina mrtve, time nije mogla pohvaliti. Prvo što je Elaida Prorekla, još dok je bila Prihvaćena – a čak je i tada bila dovoljno pametna da to zadrži za sebe – bilo je da će kraljevska loza Andora biti ključna za poraz Mračnoga u Poslednjoj bici. Približila se Morgazi čim je postalo jasno da će se ona uspeti na presto i veoma strpljivo, godinu za godinom, gradila svoj uticaj. Da se nije toliko trudila i žrtvovala, da svu svoju snagu nije okrenula ka Andoru, do sada je mogla postati i Amirlin Tron. A sve se to može pokazati zaludnim poslom, samo zato što je Elejna nestala.
Uz mnogo truda naterala je sebe da razmišlja o trenutno bitnim stvarima. Egvena i Ninaeva bile su iz istog sela kao i onaj neobični mladić, Rand al’Tor. A i Min ga je poznavala, ma koliko to pokušavala da prikrije. Rand al’Tor je u središtu svega. Elaida ga je samo jednom videla, i to u Andoru. Navodno je bio čobanin iz Dve Reke, ali od glave do pete bio je pljunuti Aijel. Čim ga je videla, došlo joj je Proricanje. Bio je ta’veren, jedan od onih retkih ljudi koji, umesto da budu utkani u Šaru kako to Točak vremena odluči, teraju Šaru da se oblikuje oko njih – bar na neko vreme. A Elaida je videla kako se haos komeša oko njega, podele i pošast za Andor, a možda i za čitav svet. Ali Andor mora ostati čitav, šta god se drugo dogodilo – ono prvo Proricanje ubedilo ju je u to.
A bilo je tu još niti, dovoljno da se Sijuan upetlja u sopstvenu mrežu. Ako je verovati glasinama, bila su tri ta’verena, ne samo jedan. I to sva trojica iz istog sela, tog Emondovog Polja, i istog godišta – što je bilo dovoljno neobično da čitava Kula o tome priča. A Sijuan ih je prilikom svog putovanja u Šijenar, pre skoro godinu dana, svu trojicu videla, pa čak i razgovarala s njima. Rand al’Tor. Perin Ajbara. Metrim Kauton.
Govorilo se da je to čista slučajnost. Samo srećan sled događaja. Tako se govorilo. Ali oni što su to pričali nisu znali ono što je Elaida znala.
Kada je Elaida prvi put videla mladog al’Tora, Moiraina je bila ta koja ga je izbavila. Moiraina ga je pratila dok je išao za Šijenar, kao i druga dva ta’verena. Moiraina Damodred, najbliža prijateljica Sijuan Sanče dok su još bile polaznice. Da je Elaida bila voljna da se kladi, položila bi opkladu da se niko u Kuli, sem nje, tog prijateljstva nije sećao. Na dan kada su uzdignute na položaj Aes Sedai, na samom kraju Aijelskog rata, Sijuan i Moiraina su se rastale i posle toga ponašale skoro kao da se ne poznaju. Ali Elaida je bila jedna od Prihvaćenih koje su motrile na te dve polaznice, podučavala ih je i kažnjavala kada ne bi valjano izvršile svoje zadatke. I sećala se. Teško joj je bilo da poveruje kako ta njihova zavera seže toliko duboko u prošlost – al’Tor se nije rodio mnogo pre toga – ali bila je to poslednja karika koja ih je sve povezivala. Njoj je to bilo dovoljno,
Šta god da je Sijuan namerila, morala je u tome biti sprečena. Metež i haos šire se na sve strane. Mračni će se jamačno osloboditi – i od same pomisli na to Elaida je zadrhtala i čvršće se obmotala šalom – a Kula mora stajati po strani od svetovnih borbi da bi se suočila s time. Kula mora imati slobodu da povuče niti koje će naterati sva plemena da se ujedine – ne sme biti sputana nevoljama koje će Rand al’Tor prouzrokovati. On nekako mora biti sprečen da uništi Andor.
Nikome nije rekla ono što zna o al’Toru. Namera joj je bila da se u tišini postara za njega, ako je ikako moguće. U Dvorani Kule već se pričalo o posmatranju, pa čak i uticaju na te ta’verene; Dvorana se nikada ne bi složila da se oni uklone, a pogotovo jedan od njih, kao što to mora biti. Za dobrobit Kule. Za dobrobit sveta.
Skoro da je zarežala na tu pomisao. Sijuan je oduvek bila tvrdoglava, čak i kao polaznica. Oduvek je o sebi imala visoko mišljenje, iako je bila kći siromašnog ribara. Ali kako je mogla biti toliko glupa da umeša Kulu u sve to a da pri tom ne obavesti Dvoranu? Kao i svi ostali, i ona zna šta se primiče. Gore bi moglo biti jedino da...
Elaida odjednom stade, pogleda izgubljenog u daljini. Je li moguće da je taj al’Tor u stanju da usmerava? Ili neko od one dvojice? Najverovatnije al’Tor. Ne. Nemoguće. Čak ni Sijuan ne bi prišla takvima. Svakako ne bi. „Ko zna šta je ta žena u stanju da uradi?“, promrmlja. „Nikada nije bila dostojna da bude Amirlin Tron.“
„Pričaš sama sa sobom, Elaida? Znam da vi Crvene nikada nemate prijatelja van sopstvenog Ađaha, ali ti sigurno imaš sa kime da pričaš unutar njega.“
Elaida se okrete i pogleda Alvijarin. Aes Sedai labuđeg vrata uzvrati joj pogled pun one nadmene hladnoće koja je bila odlika Belog ađaha. Beli i Crveni ađah nimalo se nisu voleli; u Dvorani su bili jedan naspram drugog već hiljadu godina. Bele su bile uz Plave, a Sijuan je nekada bila plava. Ali Bele su se ponosile obestrašćenom logikom.
„Pođi sa mnom“, kaza Elaida. Alvijarin je na tren oklevala, a onda pošla pored nje.
Bela sestra je isprva otvoreno sumnjala u ono što je Elaida imala da kaže u vezi sa Sijuan, ali još pre no što je Crvena završila, Alvijarin se zamišljeno namrštila. „Nemaš dokaz da se išta... nedolično odigralo“, reče ona kada Elaida naposletku ućuta.
„Ne još“, odlučno odvrati Elaida. Kada Alvijarin klimnu, ona dozvoli sebi jedan smešak. Bio je to početak. Ovako ili onako, Sijuan će biti zaustavljena pre no što uništi Kulu.