Znala je da se pravda retko pronalazi u sudnici. Iskidali bi je na komadiće i ponovo ih sakupili u nešto što ni ona sama ne bi uspela da prepozna.
Uostalom, verovatno se ništa ne bi ni promenilo. Monstrum bi se izvukao.
Meri duboko udahnu. Možda će se kasnije predomisliti. Ali jedino što je sada zaista važno je da obezbedi fizičke dokaze o silovanju, a ona, profesor Meri Von, u najmanju ruku je podjednako sposobna da to učini kao i bilo koja žena policajac.
Na ulaznim vratima u laboratoriju je bilo staklo, tako da se Meri malo pomerila da niko ko bi eventualno prošao kroz hodnik ne može da je vidi. Zatim je otkopčala pantalone — zvuk rajsferšlusa izazvao je da njeno srce preskoči jedan otkucaj. Zatim je uzela epruvetu za uzorke i kuglice vate i trepćući da bi potisnula suze, pokupila gadost koja se nalazila u njoj.
Kada je završila, zapečatila je epruvetu, napisala crvenim mastilom datum i reči Von 66, što je bilo njeno ime i broj koji je odgovarao tom monstrumu. Zatim je i svoje gaćice stavila u neprozirnu kesicu, označila je istim datumom i rečima i stavila i epruvetu i kesicu u frižider u kojem su čuvali uzorke, tik do epruveta sa DNK goluba-selice, jedne egipatske mumije i dlakavog mamuta.
Poglavlje 7
„Gde sam?“ Ponter je znao da mu se u glasu oseća panika, ali ma koliko da se trudio, nije mogao da se kontroliše. I dalje je sedeo na neobičnoj stolici koja se kretala na nekim obručima, što je bilo dobro, zato što je sumnjao da bi uopšte i mogao da stoji na nogama.
„Smiri se, Pontere“, rekao je njegov Pratilac. „Puls ti je previše — “
„Da se smirim!“ — prekinuo ga je oštro Ponter, kao da je Hak predložio nešto smešno i nemoguće. „Gde se nalazim?“
„Nisam siguran“, odgovorio je Pratilac. „Ne dobijam nikakav signal iz pozicionih kula. Uz to, potpuno sam odsečen od planetarne informativne mreže, i ne dobijam nikakvu potvrdu o prijemu iz arhive alibija.“
„Da se nisi pokvario?“
„Ne.“
„Onda — znači da ovo ne može da bude Zemlja, zar ne? Ti bi primao signal da smo — “
„Siguran sam da je ovo Zemlja“, rekao je Hak. „Zar nisi primetio Sunce dok su te vozili ovamo u onom belom vozilu?“
„Šta je sa Suncem?“
„Temperatura mu je iznosila 5200 stepeni, i zauzimalo je je-dan-sedam-stotinki celestijalne sfere — isto kao i Sol kakav se vidi iz Zemljine orbite. Takođe, prepoznao sam većinu drveća i biljaka koje sam video. Ne, očigledno je da se nalazimo na površini Zemlje.“
„Ali, ovaj smrad! Vazduh je zagađen!“
„To ću morati da ti poverujem na reč“, rekao je Hak.
„Da li smo... možda... da li smo možda putovali kroz vreme?“
„To mi se čini malo verovatnim“, odgovorio je Pratilac. „Ali, ako večeras budem mogao da vidim zvezde, moći ću da odredim da li smo se pomerili napred ili unazad u vremenu, bar ako se radi o nekom značajnijem vremenskom periodu. A ako budem mogao da vidim i druge planete i u kojoj je fazi Mesec, moći ću da izračunam tačan datum.“
„Ali kako da se vratimo kući? Kako da — “
„Pontere, moram ponovo da te upozorim da se smiriš. Ostaćeš bez vazduha. Duboko udahni. Tako. A sada polako izdahni. Dobro je, opusti se. Ponovo udahni –“
„Šta misliš, kakva su ono stvorenja? — pitao je Ponter, pokazujući rukom na mršava stvorenja od kojih je jedno bilo tamne kože i nije imalo kosu, a drugo je imalo svetliju kožu i glavu obmotanu nekom tkaninom.
„Šta mislim?“ — pitao je Hak. „To su Gliksini.“
„Gliksini“ — uzviknuo je Ponter, dovoljno glasno da su se neobična bića okrenula da bi ga pogledala. On spusti glas. „Gliksini? Oh, hajde...“
„Pogledaj one dubinske snimke lobanja tamo.“ Hak se obraćao Ponteru kroz slušne implante, i kada bi govorio samo u levu ili desnu, mogao je da pokaže određeni pravac podjednako dobro kao da je to učinio rukom. Ponter je ustao — iako su mu se noge tresle i bio je nesiguran na njima — i prešao preko prostorije, udaljavajući se od čudnih bića i prilazeći osvetljenom ekranu kao što je bio onaj u koji su oni gledali, na kojem se nalazilo zakačeno nekoliko snimaka lobanja.
„Tako mi zelenog mesa!“ — rekao je Ponter, gledajući čudne lobanje. „Ovo su zaista Gliksini, zar ne?“
„Mislim da jesu. Ne postoji ni jedno drugo biće koje nema luk iznad obrva ili koje ima tu izraslinu na prednjem delu donje vilice.“
„Gliksini! Ali, oni su izumrli pre ... koliko — ?“
„Pre, možda, 400 hiljada meseci“, odgovorio je Hak.
„Ali, nemoguće je da je ovo Zemlja od pre toliko vremena“, rekao je Ponter. „Ne postoji mogućnost da civilizacija kakvu sada vidimo nije ostavila nikakve tragove koje bismo pronašli prilikom arheoloških iskopavanja. U najboljem slučaju, Gliksini su obrađivali kamen i od njega pravili grube sekire, zar ne?“
„Da.“
Ponter je pokušao da ne zazvuči histerično. „Pa, ponovo te pitam — gde smo mi?“
Ruben Montego je gledao zapanjeno u dežurnog lekara, doktora Singa. „Šta ste želeli da kažete onim: Izgleda da je Neandertalac?“
„Karakteristike lobanje su potpuno tipične“, rekao je Sing. „Verujte mi; studirao sam kraneologiju.“
„Ali ... kako je to moguće, doktore Sing? Neandertalci su izumrli pre mnogo miliona godina.“
„Samo pre dvadeset sedam hiljada godina, otprilike“, rekao je Sing, „ako prihvatimo neke od novijih teza. A ako se one pokažu pogrešnim, oni su izumrli pre trideset pet hiljada godina.“
„Ali, onda, kako ...“
„To ne znam“, rekao je Sing i nastavio, pokazujući rukom u pravcu rentgenskih snimaka na osvetljenom ekranu: „Ali, niz karakteristika koje se ovde mogu videti je takav da nema mesta sumnji. Jedna ili dve bi mogle da se pojave na lobanji bilo kog modernog Homo sapiensa. Ali, sve istovremeno? Nikada.“
„Koje karakteristike?“ — upitao je Ruben.
„Kao prvo, luk iznad obrva“, rekao je Sing. „Obratite pažnju na to da on ne liči na luk iznad očiju nijednog drugog primata: on je dvostruk i jako izbočen. Zatim, način na koji je lice kao istureno napred. Onda, vilica — samo pogledajte koliko je izbačena napred! Nedostatak brade. Retromolarna pukotina“ — on pokaza na mesto iza poslednjeg kutnjaka. „Pogledajte ova trouglasta ispupčenja u sinusnim šupljinama. Njih nema ni jedan drugi sisar, a kamoli neki drugi primat.“ On lagano udari prstom po prednjem delu lobanje. „Da li vidite ovu zaobljenu izbočinu pozadi? To se zove zatiljačna kost; to predstavlja tipično obeležje Neandertalaca.“
„Vi se šalite sa mnom“, rekao je Ruben.
„To nikada ne bih učinio.“
Ruben je pogledao povređenog čoveka koji je ustao iz invalidskih kolica i sada je zapanjeno zurio u nekoliko rentgenskih snimaka na drugoj strani prostorije. Ruben je zatim ponovo pogledao snimak ispred sebe. Ni on ni Sing nisu bili u prostoriji kada je tehničar uradio snimke; bilo je moguće da ih je neko, iz ma kog razloga, zamenio, ali —
Ipak, ovo su bili pravi rentgenski snimci, i to su bili snimci živog čoveka, a ne fosilnih ostataka; nazalna šupljina i obrisi tkiva bili su jasno vidljivi. Pa ipak, postojalo je nešto veoma neobično na donjoj vilici. Neki delovi vilice na snimku su bili mnogo svetlije sive boje, kao da su načinjeni od materijala manje gustine. Ti delovi su bili glatki, kao da je materijal bio potpuno istog sastava. „Ovo je veštački materijal“, rekao je Ruben, pokazujući taj deo vilice. „Mislim da je ovaj čovek veštački izmenjen; otišao je na plastičnu operaciju da bi ličio na Neandertalca.“ Sing začkiljivši pogleda rentgenski snimak. „Da, ovde je urađen rekonstruktivni zahvat, ali samo na donjoj vilici. Čini se da su svi ostali delovi lobanje pravi.“