„Šta!“ — uzviknu jedan od novinara.
Drugi je samo podrugljivo prasnuo u smeh.
Ali onaj treći — novinar koji je izveštavao o događanjima u rudniku za Sadberi star — napućio je usne. Ruben je znao da je ovaj novinar studirao geologiju i da je tada, nesumnjivo, imao i predavanja iz paleontologije. „Na osnovu čega to mislite?“ — pitao je skeptično.
„Video sam rentgenske snimke njegove glave. Ovde prisutni doktor Sing je bio prilično siguran da se radi o tome.“
„Kakve veze ima neki Neandertalac sa uništenjem NOS?“ — pitao je novinar.
Ruben je slegnuo ramenima, priznajući da je to dobro pitanje. „Ne znamo.“
„Ovo je sasvim sigurno prevara“, rekao je novinar iz Sadberi stara. „Ne može da bude išta drugo.“
„Ako jeste, onda sam ja prevaren, a isto tako i doktor Sing.“
„Doktore Sing“, povikao je novinar, „da li je ... da li je ova osoba ovde ... pećinski čovek?“
„Žao mi je“, rekao je Sing, „ne mogu da govorim o pacijentu osim sa drugim lekarima koji su u to uključeni.“
Ruben je pogledao Singa, nestrpljivo. „Doktore Sing, molim vas...“
„Ne“, rekao je Sing. „Postoje pravila ...“
Ruben je nekoliko trenutaka gledao u zemlju i razmišljao. Zatim se okrenuo ka Ponteru s molbom koja mu se videla u pogledu. „Sada sve zavisi od tebe“, rekao je.
Ponter sasvim sigurno nije razumeo reči koje je Ruben izgovorio, ali je očigledno uspeo da shvati u kakvoj se situaciji nalazi. Zapravo je Rubenu palo na pamet da bi Ponter imao dobre izglede da pobegne, ako to odluči; naime iako nije bio posebno visok, bio je krupniji, i to mnogo krupniji, od obojice policajaca. Međutim, Ponter je posmatrao Singa i — Ruben je to shvatio prateći njegov pogled — veliku kovertu koju je Sing čvrsto držao u ruci.
Ponter je krenuo ka Singu. Ruben je video kako jedan od policajaca stavlja ruku na opasač s pištoljem; on je. očito, pretpostavio da bi Ponter mogao da napadne lekara. Ali Ponter se odmah zaustavio, tik ispred Singa, i pružio svoju krupnu ruku, s dlanom okrenutim ka gore, načinivši tako pokret koji je razumljiv u svima kulturama.
Izgledalo je kao da je Sing jedan trenutak oklevao, ali zatim mu je pružio kovertu. U prostoriji nije bilo nikakvog osvetljenja ... a već se bilo odavno smračilo. Ali tu se nalazio veliki prozor kroz koji je dopirala svetlost sa osvetljenog parkinga. Ponter je krenuo ka prozoru verovatno shvativši da će policajci pokušati da ga zadrže ako krene ka staklenim vratima koja su vodila napolje. Zatim je izvadio jedan od rentgenskih snimaka, onaj koji je prikazivao lobanju s prednje strane i prislonio ga na staklo tako da svi mogu da ga vide. Istog trenutka, sve kamere su uperene u njega. Ponter je onda rukom pokazao Singu da priđe. Sik je to učinio, a Ruben je išao za njim. Ponter je kucnuo prstom po rentgenskom snimku, a zatim je pokazao na Singa. Dva ili tri puta je ponovio ovaj pokret, a zatim je spuštao i podizao prste leve ruke, načinivši pokret sa svima razumljivim značenjem: „Govori“.
Doktor Sing je pročistio grlo, osvrnuo se oko sebe i pogledao prisutne, a onda je slegao ramenima. „Ah, izgleda da imam odobrenje svog pacijenta da govorim o njegovim rentgenskim snimcima.“ Izvadio je olovku iz gornjeg džepa svog belog mantila i počeo da njome pokazuje određena mesta na snimku. „Da li svi vidite ovaj zaobljeni izraštaj na zadnjem delu lobanje? Paleoantropolozi to nazivaju zatiljačna kost...“
Poglavlje 8
Meri Von je polako vozeći prešla deset kilometara do svog stana u Ričmond Hilu. Živela je u Observatoriji „Lejl“, blizu observatorije „Dejvid Danlap“ koja je nekada, kratko vreme i davno, bila slavna — u njoj se nalazio najveći optički teleskop na svetu — a sada je bila svedena, zbog jakih svetlosti grada Toronta, na jedva nešto više od observatorije za obuku studenata.
Meri je kupila stan tu delimično i zbog bezbednosti. Dok je prilazila zgradi, čuvar joj je mahnuo iz svoje kućice, ali Meri još uvek nije mogla da podnese da ga pogleda u oči — nikoga nije mogla da pogleda u oči. Nastavila je da vozi prilaznim putem zgradi, prošla pored uređenog travnjaka i velikih borova, obišla oko njih i ušla u podzemnu garažu. Njeno mesto za parkiranje bilo je dosta udaljeno od liftova, ali nikada tu nije osetila da nije bezbedna, ma koliko kasno da uveče dođe. Kamere za nadzor su bile okačene između oluka i vodovodnih cevi. Svaki korak koji bi načinila idući ka liftovima bio je posmatran, ali je ona te večeri — te proklete večeri — želela da niko ne može da je vidi.
Da li način na koji hoda išta odaje, ili brzina kojom se kreće, pitala se, ili, možda, to što ide pognute glave, ili način na koji steže prednji deo svoje jakne, kao da dugmad na njoj ne uspevaju da učine da se oseća bezbedno, da se oseća zaštićeno.
Zaštićenost. Ne, sasvim sigurno to više neće nikada moći da oseti, znala je to.
Našla se u hodniku sa liftovima, gurnula prvo jedna vrata, a zatim i druga. Zatim je pritisla jedno jedino dugme za pozivanje lifta — nije moglo da se ide nigde drugde sem uvis — i čekala da se jedna od tri kabine pojavi. Obično bi dok čeka čitala različita obaveštenja koja bi tu stavila Uprava zgrade ili ostali stanari. Međutim, te večeri je Merin pogled bio čvrsto prikovan za pod prekriven pohabanim pločicama. Iznad vrata liftova nije postojao pokazivač spratova, s obzirom na to da su postojala dva nivoa u glavnom hodniku, ali bi dugme sa oznakom „gore“ potamnelo na nekoliko sekundi pre nego što bi se vrata jedne od kabina otvorila s treskom, ali ona je odlučila da ni to ne posmatra. Žudela je da uđe u svoj stan, ali pošto je bacila samo jedan pogled, više nije mogla da natera sebe da posmatra blještavu strelicu koja pokazuje uvis....
Konačno, vrata najudaljenijeg od tri lifta širom su se otvorila. Meri je ušla unutra i pritisla dugme za četrnaesti sprat. Zapravo se, naravno, radilo o trinaestom, ali se taj broj smatrao baksuznim. Iznad dugmadi sa brojevima bio je postavljen stakleni ram u kojem je stajala poruka s rečima: „Prijatan dan želi vam Uprava zgrade“.
Lift je počeo da se penje. Kada se zaustavio, vrata su skliznula na stranu i Meri je krenula hodnikom koji je nedavno bio prekriven po naređenju Uprave zgrade tepihom užasne boje, nalik onoj čorbe od paradajza, i, onda je, napokon, stigla do svog stana. Tražila je ključeve u tašni, pronašla i izvadila — i buljila u njih, dok su joj se suze skupljale u očima, vid maglio, a srce ponovo počelo da udara kao mahnito.
Na njenom malom privesku za ključeve visila je žuta plastična pištaljka za poziv u pomoć u slučaju silovanja koju je pre desetak godina dobila od svoje uvek praktične svekrve.
Nije imala nikakvu šansu da je upotrebi, bar ne dok ionako nije bilo prekasno. Oh, da, mogla je da dune u pištaljku posle napada, ali....
Ali silovanje je čin nasilja, i ona je preživela. Nož joj je bio prislonjen prvo na grlo, a zatim na obraz, ali ipak je on nije posekao, nije joj unakazio lice. Ali da je podigla uzbunu, on je mogao da se vrati, mogao je da je ubije.
Začula se tiha zvonjava; stigao je još jedan lift. Neki od njenih suseda će se za koji trenutak naći u hodniku. Meri je gurnula ključ u bravu dok se pištaljka na kraju lanca klatila, i brzo ušla u stan koji je bio u mraku.
Pritisla je prekidač za svetlo, ono se upalilo, i Meri se okrenula, zatvorila vrata i spustila rezu na njima.
Izula je cipele i prošla kroz dnevnu sobu čiji su zidovi bili boje breskve, primećujući, ali ne obraćajući pažnju, da je crvena lampica na telefonskoj sekretarici upaljena. Ušla je u spavaću sobu i skinula odeću — odeću za koju je znala da će da je baci, odeću koju nikada ne bi mogla ponovo da nosi, odeću koja nikada ne bi bila ponovo čista bez obzira na to koliko puta da se opere. Zatim je ušla u kupatilo, ali tamo nije upalila svetlo; zadovoljila se svetlošću koja je dopirala iz jedne lampi Tifani koja je stajala na noćnom stočiću. Ušla je pod tuš i onda se u tom polumraku trljala, trljala i trljala, sve dok nije osetila da je koža peče, a onda je uzela jednu od svojih debelih flanelskih pidžama, jednu od onih koje je oblačila u najhladnijim zimskim noćima, onih u kojima je bila potpuno prekrivena, i navukla ju je na sebe, a zatim se zavukla u krevet, obgrlivši sebe čvrsto obema rukama, i drhtala je i plakala i onda konačno, konačno, posle nekoliko sati, zapala u nemiran san u kojem su je mučili prizori u kojima ju je neko jurio i u kojima se borila i u kojima ju je neko sekao nožem.