Ruben Montego nije nikada upoznao svog glavnog šefa, predsednika kompanije Inko. Iznenadio se kada je našao njegov broj u telefonskom imeniku. Zadrhtavši, Ruben je okrenuo broj.
Ruben se ponosio kompanijom u kojojo je radio. Inko je počeo poslujući kao i mnoge druge kanadske kompanije kao filijala jedne američke: stvoren je 1916. godine kao kanadski ogranak Internacionalne kompanije za nikl, koncerna iz Nju Džersija koji se bavio iskopavanjem ruda. Dvanaest godina kasnije, 1928, kanadska filijala je putem razmene deonica postala samostalna.
Glavna rudna iskopavanja kompanije Inko vršena su oko meteorskog kratera u Sadberiju gde je pre 1,8 milijardi godina jedan asteroid veličine od jedan do tri kilometra udario u zemlju brzinom od 15 metara u sekundi.
Kompanija Inko se uspinjala i padala zavisno od svetske potražnje za niklom; ova kompanija je obezbeđivala jednu trećinu ukupnih svetskih potreba. Međutim, svo to vreme kompanija se trudila da bude odgovorna prema društvu. Tako je, kada je Herbert Cen sa univerziteta Kalifornija predložio 1984. godine da duboki rudnik Krejton koji je pripadao Inku bude iskorišćen zbog njegovog niskog nivoa prirodne radijacije i dostupnosti velike količine teške vode uskladištene za potrebe kanadskih nuklearnih reaktora — što je činilo Sadberi idealnom lokacijom za postavljanje najsavršenijeg neutrinskog detektora na svetu — kompanija Inko se sa puno entuzijazma složila da rudnik u te svrhe ustupi besplatno, a uz to i da obavi o svom trošku dodatna iskopavanja neophodna da bi se sagradila detektorska komora visine zgrade od deset spratova i hiljadu i dve stotine metara dugačak jamski tunel koji bi vodio do nje.
Iako je Neutrinska observatorija Sadberi predstavljala zajednički projekat pet kanadskih univerziteta i dva američka, tužbu protiv tog Neandertalca, tog Pontera, zbog nezakonitog ulaska morao bi da podnese vlasnik rudnika, smatrao je Ruben. A vlasnik rudnika je bila kompanija Inko.
„Dobar dan, gospodine“, rekao je Ruben, kada se predsednik kompanije javio na telefon. „Molim vas da mi oprostite što vas uznemiravam kod kuće. Ja sam Ruben Montego. Ja sam lekar u rudniku i — “
„Znam ko ste“, začuo se dubok, ljubazan glas.
Ovo je zbunilo Rubena, ali je nastavio. „Gospodine, zamolio bih vas da pozovete policiju i da im kažete da Inko neće podneti nikakvu prijavu protiv čoveka koji je pronađen u Neutrinskoj observatoriji Sadberi.“
„Slušam vas.“
„Uspeo sam da ubedim ljude iz bolnice da ne otpuste tog čoveka. Kada se proguta velika količina teške vode, to može da bude fatalno, bar tako smatraju zvanične zdravstvene službe. To može da utiče na osmodski pritisak oko ćelijskih membrana. E sada, taj čovek nije nikako mogao da proguta dovoljno teške vode da bi došlo do stvarne štete, ali mi to koristimo kao izgovor da ga ne bi otpustili iz bolnice. Da nije tako, on bi u ovom trenutku bio u ćuzi.“
„U ćuzi“, ponovio je predsednik, dok mu se u glasu osećalo da se dobro zabavlja.
Ruben je sada bio još više smeten. „Dakle, kao što sam već rekao, mislim da njemu nije mesto u zatvoru.“
„Recite mi zašto“, rekao je predsednik.
Ruben je učinio upravo to.
Predsednik kompanije Inko bio je odlučan čovek. „Telefoniraću im“, rekao je.
Ponter je ležao na — pa , to jeste bio krevet, pretpostavljao je, ali nije bio pričvršćen za pod, već se nalazio na nekom metalnom okviru koji se činio grubim. Jastuk je bio neka bezoblična kesa ispunjena — nije bio siguran čime, ali to sasvim sigurno nisu bile osušene šišarke, kao što je to bio slučaj sa jastucima kod kuće.
Onaj ćelavi čovek — Ponter je video da na njegovoj tamnoj koži glave rastu dlačice, tako da je ta ćelavost nesumnjivo bila veštački izazvana i nije predstavljala prirodno stanje — izašao je iz sobe. Ponter je ležao držeći glavu na svojim rukama isprepletanih prstiju tako da mu pružaju čvršće uporište za lobanju. To nije ometalo Hakovo funkcionisanje. Skeneri na Ponterovom Pratiocu mogli su da registruju sve na razdaljini od nekoliko koraka, a bilo je potrebno samo da mu direkcionalna sočiva budu otkrivena kada se radi o predmetima koji se nalaze izvan dometa skenera.
„Očigledno je da je noć“, rekao je Ponter.
„Da“, rekao je Hak. Ponter je osećao kako njegovi slušni implanti pomalo vibriraju dok je ležao s glavom naslonjenom na ruke.
„Ali napolju nije mračno. U ovoj prostoriji postoji prozor, ali izgleda da su i napolju sve osvetlili veštačkom svetlošću.“
„Pitam se zašto li su to učinili“, rekao je Hak.
Ponter je ustao — bilo mu je čudno što mora da prebaci noge na jednu stranu kreveta tako da mu vise — i požurio ka prozoru. Bilo je previše svetlosti da bi mogao da vidi zvezde, ali...
„Tamo je“, rekao je Ponter, okrećući zglob svoje ruke prema staklu tako da Hak može da vidi.
„To je Zemljin Mesec, sasvim sigurno“, rekao je Hak. „I on je u fazi poslednje četvrtine — a tako bi i trebalo da bude na današnji datum 148/118/24.“
Ponter je odmahnuo glavom i vratio se do neobičnog kreveta postavljenog na postolje. Seo je na njegovu ivicu; bilo mu je neudobno, pošto nije imao gde da nasloni leđa. Zatim je opipao glavu sa strane, na mestu gde ga je onaj čovek sa glavom umotanom tkaninom previo. Ponter se pitao da li je i taj čovek umotavao svoju glavu zbog neke velike rane na njoj.
„Povredio sam glavu“, rekao je Ponter.
„Da“, odgovorio je Hak, „Ali video si i sam dubinske snimke koje su načinili; nema nikakvog ozbiljnog oštećenja.“
„Ali, umalo da se udavim.“
„To je, nema sumnje, bilo moguće.“
„Dakle... dakle, možda mi je mozak oštećen. Možda se radi o anoksiji ili nečem sličnom.“
„Misliš da imaš halucinacije?“ — pitao je Hak.
„Pa“, rekao je Ponter, podižući desnu ruku i pokazujući neobičnu sobu u kojoj se nalazio, „kako drugačije da objasnim sve ovo?“
Hak je ćutao jedan trenutak. „A ako imaš halucinacije“, rekao je Pratilac, „onda ako ti ja kažem da ih nemaš, to bi, takođe, moglo da predstavlja samo deo tih halucinacija. Znači, ne postoji način da te ja razuverim, zar ne?“
Ponter je ponovo legao na krevet i gledao u tavanicu, na kojoj nije bilo pokazivača vremena i ukrasa.
„Trebalo bi da pokušaš da malo odspavaš“, rekao je Hak. „Možda će ujutru sve imati više smisla.“
Ponter je polako klimnuo glavom. „Beli šum“, rekao je. Hak ga je poslušao i pustio tiho, blago zujanje kroz slušne implante, ali ipak je Ponteru bilo potrebno mnogo vremena da zaspi.
Poglavlje 9
Adikor Huld nije mogao da izdrži da boravi u kući. Sve ga je podsećalo na jadnog, izgubljenog Pontera. Ponterova omiljena stolica, njegov blok za pisanje, skulpture koje je Ponter izabrao — sve. I tako je Adikor izašao napolje i sedeo na tremu i zurio tužno u okolne predele. Pabo je došla i gledala neko vreme Adikora. Pabo je bila Ponterov pas — on ju je imao mnogo pre nego što su Adikor i Ponter počeli da žive zajedno. Adikor je želeo da je zadrži — pa makar i samo zato da mu kuća ne bi delovala tako pustom. Pabo se vratila unutra. Adikor je znao da će ona otići do ulaznih vrata i pogledati napolje da vidi da li se Ponter vraća. Ona je trčkarala tamo-amo, proveravajući i ulazna i zadnja vrata, sve od trenutka kada je juče Adikor došao kući. Nikada pre se nije dogodilo da se Adikor vrati sa posla bez Pontera; sirota Pabo je bila zbunjena i očigledno veoma tužna.