I Adikor je bio užasno tužan. Plakao je neprestano veći deo tog jutra. Nije jecao, samo su mu tekle suze; ponekad čak i nije bio svestan da plače sve dok ne bi osetio veliku kap koja bi mu pala na ruku.
Spasilačke ekipe su neumorno pretraživale rudnik, ali nisu našle ni traga od Pontera. Koristili su prenosnu opremu da bi skenerima otkrili njegovog Pratioca, ali nisu uspeli da prime signal koji bi on trebalo da emituje. Ljudi i psi prolazili su kroz okna jedno za drugim, pokušavajući da osete miris čoveka koji tu možda leži u nesvesti, skriven od njihovih pogleda.
Međutim, ništa nisu pronašli. Ponter je nestao bez traga.
Adikor se promeškoljio na stolici. Stolica je bila napravljena od borovine i imala je visoki naslon za leđa i naslone za ruke koji su imali proširenja na koja je mogla da se postavi tuba s tečnošću. Ta stolica je, sasvim sigurno, bila korisna. Žena koja ju je napravila — Adikor je zaboravio njeno ime, ali na poleđini stolice nalazio se njen žig — nesumnjivo je smatrala da svojim radom doprinosi društvu. Ljudima je bio potreban nameštaj; i sam Adikor je imao sto i dva ormarića koje je napravila ta ista žena.
Ali šta će od sada biti njegov doprinos, sada kada je Ponter nestao, pitao se Adikor. Od njih dvojice, Ponter je bio onaj koji je bio brilijantan; Adikor je to shvatao i priznavao. Ali kako će on sada da doprinosi, bez Pontera, dragog, dragog Pontera, pitao se.
Po Adikorovom mišljenju, sa radom na kvantnom kompjuteru je bilo završeno. S Ponterovim nestankom, više nije bilo moguće nastaviti. Neki drugi — postojala je jedna grupa žena s druge strane Okeana u Evsoju i jedna muška na zapadnoj obali kontinenta — nastaviće da rade. Adikor im je želeo sreću u radu, ali znao je da će, mada će čitati njihove izveštaje sa interesovanjem, jedan deo njega uvek žaliti što nisu on i Ponter ti koji dolaze do otkrića. Jasenovi i breze stvarali su senoviti zastor oko trema, a beli cvetovi visili su sa grana drveća čija su stabla bila prekrivena mahovinom. Adikor je mogao da čuje jednog detlića kako kljuca stablo. Duboko je udahnuo, udišući polen i miris zemlje.
Čuo je kako se nešto pomera, kreće; povremeno bi neka velika životinja zalutala blizu kuće tokom dana i —
Iznenada, Pabo dođe gurnuvši zadnja vrata. I ona je osetila da se neko približava kući. Adikor raširi nozdrve. To je neka osoba — čovek — dolazila.
Da li je moguće — ?
Pabo žalosno zacvile. Neki čovek se pojavi na vidiku. To nije bio Ponter. Naravno da nije.
Adikor oseti probadanje u srcu. Pabo se vratila u kuću i otišla do ulaznih vrata, nastavljajući da stražari.
„Prijatan dan“, rekao je Adikor čoveku koji se peo na trem. To nije bio neko koga je poznavao; bio je to neki zdepasti čovek sa crvenkastom kosom. Nosio je široku tamnoplavu košulju i zelene pantalone.
„Da li se ti zoveš Adikor Huld i da li živiš ovde u Obodu Saldaka?“
„Da na prvo pitanje“, rekao je Adikor, „i, očigledno, da i na drugo.“
Čovek je podigao levu ruku, okrenuvši unutrašnji deo ka Adikoru; očito je želeo da prenese nešto Adikorovom Pratiocu.
Adikor je klimnuo glavom i izvukao kontrolno dugme na svom Pratiocu. Posmatrao je kako je mali ekran na njemu zasvetleo dok je primao podatke. Pretpostavljao je da se radi o nekom obaveštenju; da možda neki rođak dolazi u tu oblasti ili možda neki prodavač traži posao i na ovaj način prenosi svoje preporuke. Adikor je znao da može lako tu informaciju da obriše ako se pokaže nezanimljivom.
„Adikore Huld“, rekao je čovek, „moja je dužnost da te obavestim da te Daklar Bolbej, u svojstvu tabant maloletne dece Džasmel Ket i Megameg Bek, optužuje da si ubio njihovog oca, Pontera Bodita.“
„Šta?“ — rekao je Adikor, podigavši pogled ka čoveku. „Šališ se?“
„Ne, ne šalim se.“
„Ali, Daklar je — bila je — Klastin ženski partner. Ona me poznaje godinama.“
„Bez obzira na to“, rekao je čovek. „Molim te, okreni ruku ka meni tako da mogu da potvrdim da si primio odgovarajuća dokumenta.“
Adikor ga, zapanjeno, posluša. Čovek je bacio pogled na ekran na kojem je pisalo: „Bolbej optužuje Hulda — transfer završen“, a zatim ponovo pogledao Adikora. „Održaće se dooslarm basadlarm — ovo je bio stari izraz koji je bukvalno značio tražiti malo pre nego što se traži mnogo — „da bi se zaključilo da li treba da se pojaviš na sudu zbog ovog zločina.“
„Nije bilo nikakvog zločina!“ — povikao je Adikor, dok je bes rastao u njemu. „Ponter je nestao. Možda je mrtav — to je moguće — ali ako jeste, to je bio nesrećan slučaj.“
Čovek nije obraćao pažnju na njega. „Slobodan si da odabereš bilo koga ko će da govori u tvoju korist. Dooslarm basadlarm je zakazan za sutra ujutru.
„Sutra!“Adikor oseti kako steže prste u pesnicu. „To je smešno!“
„Odložena pravda nije pravda“, rekao je čovek odlazeći.
Poglavlje 10
Meri je bila potrebna kafa. Izvukla se iz kreveta, otišla u kuhinju i uključila aparat. Zatim je ušla u dnevnu sobu i pritisla dugme na telefonskoj sekretarici, starom, pouzdanom srebrnkasto-crnom Panasoniku koji je glasno zveketao kad god bi puštao traku i premotavao je.
„Četiri nove poruke“, začuo sa hladan bezosećajan mašinski muški glas, a onda su poruke počele da se emituju.
„Zdravo, seko, ovde Kristin. Prosto moram da ti ispričam o tom novom frajeru kojeg viđam. Upoznala sam ga na poslu. Da, znam, znam, ti uvek govoriš da ne treba ulaziti u vezu s nekim s posla, ali, on je tako sladak i tako dobar i tako zabavan. Kunem se Bogom, seko, on je prava lovina!“
Prava lovina, pomisli Meri. Bože, još jedan pravi.
Mašinski glas sa trake je nastavio. „Petak, 21 čas i 4 minuta.“ To je bilo malo posle 18 časova u Sakrementu; Kristin je sigurno nazvala čim se vratila kući s posla.
„Hej Meri, ovde Rouz. Nisam te videla vekovima. Hajdemo na ručak, šta kažeš? Jel' ono beše imaju Bluberi hil u Jorku? Doći ću tamo i otići ćemo — zatvorili su onaj koji se nalazio blizu moje kuće. Pretpostavljam da si sada napolju — nadam se da se dobro zabavljaš, šta god da radiš. Javi mi se.“
Ponovo se začuo glas sa telefonske sekretarice: „Petak, 21 čas i 33 minuta.“
Isuse, pomisli Meri. Isuse, to je bilo onda ... onda...
Zatvorila je oči.
A zatim je slušala sledeću poruku: „Profesorka Von?“ — začuo se glas sa jakim jamajčanskim naglaskom. „Da li je to stan profesorke Meri Von, genetičara ? Izvinjavam se ako nije — i strašno mi je žao što zovem ovoliko kasno, pokušao sam na univerzitetu Jork, u slučaju da ste još uvek tamo, ali sam samo dobio vašu glasovnu poštu. Tražio sam brojeve telefone za sve M. Von u Ričmond Hilu — u jednom članku koji sam našao na Internetu pisalo je da tu živite.“ Merina poruka na sekretarici glasila je samo : „Ovde Meri“, ali je čoveku koji ju je pozvao to, izgleda, bilo sasvim dovoljno. „Dakle, Bože, nadam se da me nećete prekinuti sada ... zovem se Ruben Montego i ja sam lekar, lekar u rudniku Krejton kompanije Inko u Sadberiju. Ne znam da li ste već videli novinske izveštaje o tome, ali pronašli smo — “ On zastade, i Meri se pitala zašto; do tog trenutka je brbljao kao da je navijen. „Pa, vidite, ako niste videli izveštaje, samo da vam kažem da smo pronašli nešto što verujemo da je primerak Neandertalaca u izvanredno očuvanom stanju.“