Meri odmahnu glavom. Fosili Neandertalaca nisu postojali nigde u Severnoj Americi; ovaj čovek sigurno ima neke fosile kanadskih Indijanaca.
„Dakle, tražio sam na Internetu pod pojmom „Neandertalac“ i „DNK“ i vaše ime se stalno pojavljivalo. Da li možete —
Biiip! Čovek je potrošio svo vreme predviđeno za ostavljanje poruke.
„Petak, 22 časa i 10 minuta, izvestio je mašinski glas.
„Prokletstvo, mrzim ove sprave“, rekao je doktor Montego javivši se ponovo. „Slušajte, ono što sam hteo da kažem je da bismo zaista voleli ako biste vi mogli da potvrdite ovo što mi ovde imamo. Javite mi se — u bilo koje doba dana ili noći na moj mobilni telefon....“
Nemam vremena za ovo, pomislila je Meri, niti danas niti uskoro. Ali, ipak, Neandertalci nisu bili njena jedina oblast istraživanja; ako se radi o dobro očuvanom kosturu drevnog Indijanca, i to bi bilo zanimljivo, takođe, ali, morao bi da bude izuzetno dobro sačuvan da DNK ne bi bila oštećena.
Sadberi, to je u Severnom Ontariju; da li je moguće da su oni stvarno pronašli nešto, pomislila je. To bi bilo fantastično. Još jedan čovek iz leda, čvrsto zaleđen, možda otkriven negde duboko u rudniku.
Ali, Meri nije želela da o tome razmišlja u tom trenutku; nije želela ni o čemu da razmišlja.
Vratila se u kuhinju i napunila šolju sveže skuvanom kafom, u koju je sipala malo čokoladnog mleka iz tetrapak pakovanja od pola litre. Nije poznavala nikog drugog ko to radi i prestala je da to pokušava da naruči po restoranima. Zatim se vratila u dnevnu sobu i uključila svoj TV-aparat sa četrnaestoinčnim ekranom koji nije mnogo koristila. Više je volela da uveče, onda kada bi večeri provodila kod kuće, legne i čita neki roman Džona Grišama ili, ponekad, neki ljubavni roman.
Na daljinskom upravljaču je pritisla dugme za kanal Pals 24 — dvadesetčetvorosatni program sa vestima kod koga je samo jedan deo ekrana bio posvećen objavljivanju vesti, dok su na desnoj strani davali obaveštenja o vremenu i finansijske izveštaje, a na dnu su davani naslovi iz Nešenal posta. Meri je želela da vidi kolika će biti najviša temperatura i da li će konačno pasti kiša, i tako nestati užasna vlažnost u vazduhu i —
„Uništenje Neutrinske observatorije Sadberi juče“, rekla je „žena-tvor“; Meri nije uspevala da joj zapamti ime, ali imala je upadljiv sedi pramen na inače tamnoj kosi. „Malo je pojedinosti poznato, ali je u ovom postrojenju koje se nalazi na dubini većoj od dva kilometra izgleda došlo do nesreće velikih razmera noćas oko 3 časa i 30 minuta. Niko nije povređen, ali je laboratorija vredna sedamdeset tri miliona dolara sada zatvorena. Neutrinski detektor, o kome se pisalo na naslovnim stranama svih novina u svetu prošle godine, jer je predstavljao rešenje za takozvani Solarni neutrinski problem, pokušava da razreši misterije univerzuma. Otvoren je uz fanfare 1998. godine kada ga je posetio slavni fizičar Stiven Hoking.“ Slika Hokinga u njegovim invalidskim kolicima kako se spušta liftom u okno rudnika pojavila se iza „žene-tvora“.
„A kada već govorimo o misterijama, stižu nam tvrdnje iz bolnice u Sadberiju da je jedan živi Neandertalac pronađen unutar rudnika. Imamo izveštaj Dona Rajta. „Done?“
Meri je gledala potpuno zapanjena u kanadskog novinara indijanskog porekla koji je davao kratak izveštaj. Čovek koji se mogao videti na ekranu zaista je imao dvostruki luk iznad obrva —
Bože, pomislila je ugledavši rentgenski snimak lobanje koji je neko držao prislonjen uz staklo na prozoru. Ona jeste izgledala kao neandertalska, ali kako je to moguće, pitala se, kako to ikako može da bude moguće. Taj čovek sasvim očigledno nije bio pećinski čovek, i imao je urednu začešljanu kosu. Meri je gledala taj kanal često i znala da ponekad objavljuju i reportaže koje i previše podsećaju na loše prikrivene reklame za filmove koji se trenutno prikazuju, ali —
Meri je bila pretplaćena na Internetu na Hominid listserv; tu je uvek bilo mnoštvo podataka tako da nikako ne bi moglo da se dogodi da ne sazna da će se neki film o Neandertalcima snimati u Ontariju.
Sadberi... nikada nije bila u Sadberiju i —
I, Isuse, da, prijaće joj da ode na neko vreme odavde, pomisli.
Meri pritisnu dugme za premotavanje na telefonskoj sekretarici i broj sa pozivnim znakom 705 se prvi pojavi. Ona pritisnu dugme za pozivanje i zavali se u svojoj omiljenoj stolici sa visokim naslonom. Pošto je telefon tri puta zazvonio, glas koji je već poznavala se začuo.
„Montego.“
„Doktore Montego, ovde Meri Von.“
„Profesorko Von! Hvala vam što ste me nazvali. Moramo...“
„Doktore Montego, slušajte, vi nemate pojma koliko ... koliko sam zatrpana poslom trenutno. Ako je ovo neka šala ili — “
„To nije šala, ali još ne želimo da bilo gde vodimo Pontera. Da li možete da dođete u Sadberi?“
„Potpuno ste sigurni da se radi o nečem pravom?“
„Ne znamo; to je ono što želimo da nam vi kažete. Znate, mi takođe pokušavamo da dobijemo Normana Tjerija sa Kalifornijskog univerziteta, ali tamo nije još ni 8 sati ujutru, pa — “
Ona nije želela da se Tjeri dokopa ovoga, jer ako je istina i ako — ali, kako bi to moglo da bude istina? — to će zaista biti ogromno.
„Zašto vam je potrebno da ja dođem tamo?“ — pitala je Meri.
„Želim da lično uzmete uzorak DNK; ne želim da kasnije bude ikakve dileme oko njegove autentičnosti kao ni oko toga odakle potiče.“
„Za to će mi biti potrebno ... ne znam ... možda četiri sata vožnje odavde do Sadberija.“
„Ne brinite zbog toga“, rekao je Montego. „Od sinoć avion korporacije čeka spreman na aerodromu Pirson, u slučaju da se javite. Uzmite taksi, otiđite do aerodroma i bićete ovde pre podneva. Ne britnite, Inko će vam nadoknaditi sve troškove.“
Meri se osvrnula po stanu, pogledala bele police za knjige i nameštaj i svoju kolekciju figura Rojal Doulton, uramljene Renoarove reprodukcije. Mogla bi da skokne do univerziteta Jork i uzme sve što joj je potrebno, ali... ne, ne, nije želela da se tamo vraća, ne još, bar ne danas, možda ni sve do septembra kada počinju predavanja.
Ali, biće joj neophodna njena oprema. Sada je dan i ona može da parkira automobil na drugom mestu i stigne do zgrade iz potpuno drugog pravca, ne mora ni da prođe blizu mesta gde je —
Gde je —
Meri sklopi oči. „Moram da odem do Jorka i uzmem neke stvari. Ali, da, u redu, doći ću.“
Poglavlje 11
Ostalo je još 24 dana do sledećeg Kada dvoje postaje jedno, tog divnog četvorodnevnog praznika kojem se Adikor Huld unapred radovao svakog meseca. Međutim, uprkos tome da li je to dolično ili ne, on zasigurno ne može da čeka do tada da bi razgovarao sa osobom za koju se nadao da će da govori u njegovu korist na dooslarm basadlarm. Mogao je da je nazove pomoću glasovnog komunikatora, ali toliko mnogo toga se gubi kada se razmenjuju samo reči, kada ne mogu da se vide pokreti i osete feromoni. Ne, ovo će biti veoma delikatan posao; to sasvim sigurno zahteva putovanje do Centra.