Pa, ne baš sve, naravno. One koje još nisu ušle u pubertet — pripadnice Generacije 148 — neće, niti one koje su u menopauzi, a to su, uglavnom, bile pripadnice Generacije 144 i skoro sve iz prethodnih Generacija. Takođe, ni one koje su bile trudne ni one koje su dojile dete neće imati menstrauciju. Međutim, Generacija 149 nije se očekivala još mnogo meseci, a Generacija 148 je odavno porasla. Naravno, biće ih nekoliko koje su, obično ne svojom krivicom, sterilne. Ali sve ostale žene koje su živele zajedno u Centru, sve one koje su mogle da lako namirišu hormone ostalih, sve one su imale sinhronizovane cikluse: mesečno krvarenje će svima početi istovremeno.
Adikor je dobro shvatao da su zbog hormonskih promena mnoge od njih razdražljive krajem svakog meseca, a i to zašto su njegovi muški preci, još mnogo pre nego što su počeli da daju brojeve Generacijama, odlazili u brda za vreme tog perioda.
Vozač je iskrcao Adikora blizu kuće koju je on tražio, jednostavne pravougaone zgrade delimično urasle u gajeno diveće, a delimično sagrađene od cigle i maltera, sa solarnim pločama na krovu. Adikor je duboko udahnuo vazduh kroz usta — da bi se smirio, ali i da bi zaobišao svoje sinusne šupljine i čulo mirisa. Zatim je polako izdahnuo vazduh i krenuo duž male staze koja je vodila između poredanog kamenja, cveća, trave i žbunja sve do kuće. Kada je stigao do vrata — koja su bila otškrinuta — povikao je: „Zdravo! Ima li koga?“
Trenutak kasnije, na vratima se pojavila Džasmel Ket. Bila je visoka, vitka, i upravo je prošla svoj 250 mesec i ušla u doba zrelosti. Adikor je mogao da prepozna Ponterove crte lica na njenom, ali i Klastine; srećom Džasmel je nasledila od oca oči, a od majke jagodične kosti, a ne obratno.
„Š-t-a-“, promucala je Džasmel, sileći se da se pribere, a onda je ponovo pokušala: „Šta ti radiš ovde?“
„Prijatan dan, Džasmel“, rekao je Adikor. „Prošlo je mnogo vremena.“
„Ti stvarno imaš petlju kada si došao ovde, a uz to, tokom Poslednjih pet!“
„Ja nisam ubio tvog oca“, rekao je Adikor. „Zaista nisam.“
„On je nestao, zar ne? Ako je živ, gde je?“
„Ako je mrtav, gde je njegovo telo?“ — pitao je Adikor.
„Ne znam. Daklar kaže da si ga se nekako otarasio.“
„Da li je Daklar tu?“
„Ne, otišla je na razmenu veština.“
„Mogu li da uđem?“
Džasmel je bacila pogled na svog Pratioca, kao da želi da proveri da li on radi kako treba. „Ja ... pretpostavljam da možeš“, rekla je.
„Hvala ti.“ Ona se pomerila u stranu i Adikor je ušao u kuću. Unutra je bilo hladno, što je predstavljalo pravo olakšanje u odnosu na letnju vrelinu napolju. Kućni robot je nešto radio u pozadini — svojim rukama, nalik udovima insekta, usisavao je prašinu.
„Gde ti je sestra?“ — pitao je Adikor.
„Megameg“, rekla je Džasmel, naglašavajući njeno ime, kao da je uvređena time što ga je Adikor očigledno zaboravio. „Megameg igra barstalk sa svojim prijateljima.“
Adikor se pitao da li treba da joj pokaže da zna sve o Megameg; Ponter je pričao o njoj i o Džasmel gotovo neprestano. Da se radilo o običnoj poseti, on bi, verovatno, pustio da to prođe bez objašnjenja, ali ovo je predstavljalo nešto mnogo, mnogo više od obične posete.
„Megameg“, ponovio je Adikor. „Da, Megameg Bek. Generacija 148, zar ne? Malo je niska za svoje godine, ali veoma živahna. Želi da bude hirurg kada odraste.“
Džasmel nije ništa rekla.
„A ti“, počeo je Adikor, „Džasmel Ket, studiraš istoriju. Posebna oblast koja te zanima je Evsoj pre Prve generacije, ali te takođe zanimaju i Generacije od tridesete do četrdesete ovde na ovom kontinentu i — “
„Dobro“, rekla je Džasmel, prekinuvši ga.
„Tvoj otac je često pričao o vama dvema i to sa velikim ponosom i ljubavlju.“
Džasmel je malo podigla obrvu, očigledno istovremeno iznenađena i zadovoljna.
„Ja ga nisam ubio“, rekao je Adikor ponovo. „Veruj mi. Nedostaje mi više nego što to mogu da kažem. To je — “ Zastao je. Želeo je da naglasi da još nije bio period Kada dvoje postaje jedno otkako je Ponter nestao i da Džasmel nije još uvek morala da se suoči sa njegovom odsutnošću. Zaista, bilo bi neuobičajeno da je videla svog oca u poslednja tri dana, u vreme Kada dvoje prestaje da bude jedno. Adikor je bio taj koji je morao da se suoči sa realnošću Ponterovog odsustva, sa prazninom koja je vladala u njihovom domu, i on je to osećao svakog trenutka kada je bio budan otkako je Ponter nestao. Ipak, nije imalo svrhe da se raspravljaju čija je tuga veća; priznavao je, uostalom, da su, bez obzira na to koliko on voli Pontera, ipak Ponter i njegova kćerka Džasmel genetski povezani.
Možda je Džasmel razmišljala o istom.
„I meni nedostaje. Već — “ Odvratila je pogled od njega. „Nisam provela mnogo vremena s njim u vreme Kada dvoje postaje jedno. Postoji taj mladić, znaš, koji...“
Adikor je klimnuo glavom. Nije bio potpuno siguran kako izgleda biti otac mlade žene. On sam nije imao dete iz Generacije 147, iako je bio sa Lurt kada je ta Generacija začeta, ali ona tada nije ostala trudna i oni su morali da podnose neizbežne šale o fizičaru i hemičarki koji ne znaju biologiju. Adikorov potomak iz Generacije 148, Dab, bio je mali dečak koji je živeo sa svojom majkom i koji je želeo da provede svaki mogući trenutak sa svojim ocem kada bi se našli svakog meseca. Međutim, Adikor je slušao Pontera kako se ... pa, ne baš žali — razumeo je on da je to prirodni tok stvari — ali, ipak, kako govori da ga je rastužilo što je Džasmel imala tako malo vremena za njega u vreme Kada dvoje postaje jedno. Adikor je to znao, a sada mu se činilo da Džasmel počinje da se suočava sa činjenicom da njen otac više nikada neće biti ponovo tu, da je propustila vreme koje je mogla da provede s njim, a da sada ne postoji način da se to popravi, način da se to nadoknadi, i da je on neće više nikada ponovo zagrliti, da čak neće više ni čuti njegov glas i slušati kako je hvali ili joj priča neku šalu ili je pita kako je.
Adikor se osvrnuo po sobi i otišao da sedne. Stolica je bila od drveta, i napravila ju je ona ista žena drvodelja koja je napravila i stolice koje su on i Ponter držali na tremu; ta žena je bila Klastina poznanica.
Džasmel je sela na stolicu na suprotnom kraju sobe. Robot koji je čistio je otišao u drugi deo kuće.
„Da li znaš šta će se dogoditi ako me proglase krivim?“ — pitao je Adikor.
Džasmel je sklopila oči, možda da bi sprečila sebe da na trenutak spusti pogled naniže. „Da“, rekla je tiho. A onda, kao da se brani. „U čemu je razlika, uostalom? Ti već imaš dvoje dece.“
„Ne, nemam“, rekao je Adikor. „Imam samo jedno dete, iz Generacije 148.“
„Oh“, rekla je Džasmel tiho, osećajući se verovatno nelagodno što zna manje o partneru svog oca nego što Adikor zna o kćerkama svog partnera.
„Osim toga, ne radi se samo o meni. Moj sin Dab će takođe biti sterilisan, kao i moja sestra Kelon — svi oni koji dele pedeset procenata mog genetskog materijala.“
Naravno, sada više nije bilo ono varvarsko vreme iz davnina, sada je bilo doba genetskog testiranja. Ako bi se pokazalo da Kelon ili Dab nisu nasledili Adikorove nepodobne gene, bili bi pošteđeni operacije. Ali, mada su neki zločini imali jedan jedini genetski uzrok koji je mogao da se razume, ubilačka crta nije imala toliko jednostavne karakteristike. Ubistvo je bilo toliko užasan zločin da ni najmanja mogućnost, ma kako mala, da se predispozicija za to prenosi dalje nije smela da bude dopuštena.