„Hajde!“ — povikao je Pol, jurnuvši kroz vrata koja su vodila na platformu iznad komore. Kamere su bile povezane sa video-rekorderima; sve će biti snimljeno.
„Un moment“, rekla je Luiz. Odjurila je do drugog kraja kontrolne sobe, zgrabila telefonsku slušalicu i okrenula jedan broj sa spiska koji je bio okačen na zidu.
Telefon je zazvonio dva puta. „Doktor Montego?“ — upitala je Luiz, začuvši sa druge strane žice glas sa jamajčanskim naglaskom koji je pripadao lekaru zaduženom za rudnik. „Ovde Luiz Benoa iz NOS. Potrebni ste nam odmah ovde u Neutrinskoj observatoriji. Jedan čovek se upravo davi u komori za detekciju.“
„Čovek se davi?“ — ponovio je Montego. „Ali, kako je dospeo tamo?“
„Ne znamo. Požurite.“
„Dolazim“, rekao je doktor Montego. Luiz je vratila slušalicu na mesto i pojurila ka istim onim plavim vratima kroz koja je Pol upravo izleteo, a koja su sada bila zatvorena. Znala je napamet šta na njima piše:
Obavezno zatvarati vrata
Opasnost: kablovi visoke voltaže
Zabranjeno neovlašćeno unošenje elektronske opreme dalje od ovog mesta
Kvalitet vazduha proveren — ulazak odobren
Luiz je zgrabila kvaku, otvorila vrata i izjurila na veliku metalnu platformu.
Postojala su jedna zabravljena vrata u podu koja su vodila do komore za detekciju; radnik koji je obavljao završne radove zapečatio ih je kada je izašao napolje. Luiz je, iznenadivši se, videla da su vrata čvrsto zaptivena pomoću četrdeset šipki — naravno, i trebalo je da budu zatvorena, ali nije bilo nikakve druge mogućnosti da neko uđe u komoru sem kroz ta vrata.
Zidovi platforme bili su prekriveni tamno zelenim plastičnim pločama koje su sprečavale da se stene krune. Na tavanici se nalazilo na desetine izolacionih i polipropilenskih cevi, a čelične grede pružale su se na sve strane, prateći oblik prostorije. Kompjuterska oprema bila je poredana duž nekih zidova, a na ostalim su se nalazile police. Pol je stajao ispred jedne od njih, očajnički tražeći nešto, verovatno neka klješta dovoljno jaka da bi njima mogao da razvali šipke na vratima.
Začuo se zvuk struganja metala. Luiz je pojurila ka vratima u podu — mada nije nikako mogla da ih otvori golim rukama. Srce joj je iznenada poskočilo; zvuk nalik paljbi iz mitraljeza ispunio je prostoriju, dok su istovremeno šipke odletele u vazduh. Vrata su se širom otvorila, tako da su kapci udarali po platformi, zvekećući. Luiz je odskočila u stranu, ali je snažan mlaz hladne vode pokuljao kroz otvor i pokvasio je.
Sam vrh komore za detekciju bio je ispunjen gasom — azotom — i Luiz je znala da on sada izlazi napolje. Voda je brzo prestala da kulja. Luiz je krenula prema otvoru i pogledala dole, pokušavajući da ne diše. Unutrašnjost komore bila je osvetljena pomoću podvodnih svetala koja je Pol uključio i voda je bila potpuno čista; Luiz je mogla da vidi sve do samog dna, koje se nalazilo na dubini od trideset metara.
Uspevala je tek da nazre neke od zakrivljenih delova ogromne akrilne sfere; indeks propuštanja svetlosti akrilika gotovo je identičan onom vode, tako da joj je bilo teško da razazna šta je šta. Delovi sfere, sada odvojeni jedan od drugog, bili su učvršćeni za tavanicu pomoću kablova od sintetičkih vlakana; da nije bilo tako, već bi potonuli na dno geodezijske školjke koja ih je okruživala. Otvor na podu platforme pružao joj je ograničeni vidik, tako da Luiz nije uspevala da ugleda čoveka koji se unutra davio.
„Merde!“ Svetla u komori su se ugasila. „Pole!“ — povikala je Luiz. „Šta to radiš?“
Začuo se Polov glas koji je dopirao iz zadnjeg dela kontrolne sobe, tako da se jedva čuo zbog buke koju su pravili uređaji za hlađenje i šuma vode u ogromnoj pećini koja se nalazila pod Luizinim nogama. „Ako je taj čovek i dalje živ“, rekao je, „videće kroz otvor svetlost sa platforme.“
Luiz je klimnula glavom. Jedino što će čovek moći da vidi biće jedan jedini osvetljeni kvadrat čiji prečnik iznosi jedan metar na onome, što za njega, zasigurno, predstavlja ogromnu, mračnu tavanicu.
Trenutak kasnije Pol se vratio na platformu. Luiz ga je pogledala, a onda se ponovo okrenula ka otvoru. I dalje nije bilo ni traga od čoveka. „Jedno od nas bi trebalo da siđe dole“, rekla je Luiz.
Pol je raširio svoje oči oblika badema. „Ali... teška voda — “
„Ništa drugo ne možemo da učinimo“, rekla je Luiz. „Kako stojiš s plivanjem?“
Polu je bilo neprijatno; poslednje što je želeo, znala je Luiz, bilo je da ostavi loš utisak na nju, ali... „Ne baš dobro“, rekao je, spuštajući pogled.
Bilo joj je već i pre toga neprijatno što radi s Polom koji je očigledno žudeo za njom sve vreme, ali Luiz nije mogla da pliva u plavom sintetičkom radnom kombinezonu kakav su nosili svi zaposleni u NOS. Međutim, ispod njega je imala, kao skoro i svi ostali, samo donje rublje; temperatura je tu duboko ispod površine zemlje iznosila tropskih četrdeset stepeni. Zbacila je cipele s nogu, a onda povukla rajsferšlus koji se pružao celom dužinom prednjeg dela kombinezona. Hvala bogu što je danas obukla prsluče, pomislila je, ali je, ipak, poželela da nema toliko mnogo čipke na njemu.
„Upali ponovo svetla dole“, rekla je Luiz. Pol nije oklevao — treba mu odati priznanje za to. Pre nego što se vratio, Luiz je skliznula kroz otvor i ušla u hladnu vodu; voda je bila rashlađena na deset stepeni da bi se sprečilo pojavljivanje biološkog rastinja i da bi se smanjio šum koji su pravile cevčice za umnožavanje svetlosti.
Osetila je nalet panike — iznenadan osećaj da se nalazi negde visoko gore, a da nema ničega na šta bi mogla da se osloni; dno se nalazilo daleko, daleko dole. Nogama je dodirivala vodu, s glavom i ramenima proturenim kroz otvor i čekala da napad paničnog straha prođe. Kada se smirila, tri puta je duboko udahnula, čvrsto zatvorila usta i zaronila.
Luiz je mogla jasno da vidi i oči je nisu pekle. Osvrnula se oko sebe, pokušavajući da ugleda čoveka, ali bilo je toliko mnogo delova akrilne sfere i —
Eno ga!
Čovek je plutao na vodi; postojao je jedan mali razmak od petnaestak centimetara između površine vode i poda platforme. U normalnim okolnostima taj prostor je bio ispunjen čistim azotom. Siroti čovek je sigurno mrtav, pomislila je Luiz; i samo tri puta udahnuti taj gas je fatalno. Bila je to tužna ironija: verovatno se borio da stigne do površine, verujući da će tamo moći da udahne vazduh, a dočekala ga je smrt od gasa koji je udahnuo. Običan vazduh je sada prodirao kroz otvor i mešao se sa azotom, ali je, verovatno, prekasno da bi se čoveku pomoglo.
Luiz je ponovo proturila glavu i ramena kroz otvor na podu platforme. Videla je Pola kako očajnički čeka da mu ona nešto kaže — bilo šta. Ali, nije imala vremena za to. Ponovo je duboko udahnula vazduh, napunivši pluća najviše što je mogla, i zaronila. Nije bilo dovoljno prostora da bi mogla da drži nos iznad vode dok je plivala, a da pri tom ne udara u metalnu platformu iznad sebe. Čovek je bio nekih desetak metra udaljen od nje. Luiz je plivala udarajući nogama, smanjujući razmak najbrže što je mogla i —
Senka na vodi. Nešto tamno.
Mon dieu!
Bila je to krv.
Senka se nalazila svuda oko čovekove glave, skrivajući mu crte lica. Bio je nepomičan; čak i ako je i bio živ, bio je u nesvesti.
Luiz je morala da podigne usta i nos do prostora ispunjenog vazduhom. Udahnula je jednom, probe radi — sada je bilo sasvim dovoljno vazduha — a onda zgrabila čoveka za ruku. Zatim ga je prevrnula — naime, plutao je s licem u vodi — tako da se i njegov nos nađe u prostoru gde je bilo vazduha, ali je izgledalo da nema nikakve koristi od toga. Nije čula da se čovek zagrcnuo; nije bilo nikakvog znaka da on uopšte diše.